Region jugoistočne Evrope jeste prirodno okruženje za našu umetnost

Univerzitet umetnosti u Beogradu pokrenuo je pet interdisciplinarnih programa: tri umetnička i dva u domenu nauke, unutar kojih studenti imaju veliku slobodu i mogućnost profilisanja u skladu sa interesovanjima. Na Unesko katedri, kojom rukovodi sagovornica Danasa Milena Dragićević-Šešić, student može da se specijalizuje za kulturnu politiku, interkulturnu medijaciju ili kulturni menadžment – a u domenu kulturnog menadžmenta i uže, za muzejski menadžment, menadžment kulturnih događaja, festivala, muzike itd. Ta evropska praksa na Univerzitetu podrazumeva i letnje škole – međunarodne, interdisciplinarnog karaktera pružajući studentima iskustva koja ne mogu steći tokom godine. Škole su smeštene u multikulturalne sredine poput Subotice, Novog Pazara, Pančeva, u kojima studenti Univerziteta umetnosti zajedno sa svojim kolegama iz inostranstva pokušavaju da na jedan drugačiji način kontekstualizuju svoju umetničku praksu.

Udžbenici na deset jezika

Interesantan je primer Hale de Skarbek, kulturnog centra nastalog sedamdesetih „skvotiranjem“ tržnice u Briselu. Tokom dvadesetak godina on se razvijao i dobio priznanje ‘95. godine postavši državni kulturni centar frankofonog dela Belgije te je dobio ogromna sredstva za renoviranje. Jedan od konsultanata je slučajno čuo moje predavanje u Beču i rekao direktoru da postoji neko ko bi bio po njegovoj proceni idealan da im pomogne da reše probleme i razviju viziju za budućnost. U mom predavanju video je sasvim različit pristup i metodologiju. Dakle, tu se vidi da neka iskustva koja mi ovde gradimo mogu biti izuzetno korisna. Tako je knjiga Menadžment u umetnosti u turbulentnim okolnostima, koju smo napisali Sanjin Dragojević iz Zagreba i ja, upravo prevedena na arapski i ruski jezik jer je u tim sredinama možda još izraženija vrednosna „turbulencija“. Sad ta knjiga nalazi svoj put širom arapskog sveta, a preko ruskog jezika i u velikim delovima Evrope i Azije. I prethodna knjiga, koju sam napisala sa kolegom Branimirom Stojkovićem, Kultura, menadžment, animacija, marketing, prevedena je na pet jezika u celini (u sredinama u kojima su problemi slični našima: na ruski, mongolski, gruzijski, makedonski, rumunski), a delimično i na litvanski, engleski, poljski jezik.

I treća knjiga napisana takođe sa Sanjinom Dragojevićem, Interkulturna medijacija na Balkanu, nailazi na dosta dobar prijem u svetu. Prevedena je na francuski i engleski, a nedavno je objavljena i na albanskom jeziku u Prištini.

Sve su ovo povodi za razgovor sa Milenom Dragićević-Šešić, profesorkom menadžmenta na Univerzitetu umetnosti. Razgovor vodimo upravo posle polaganja ispita jednog od evropskih magistranata na ovom univerzitetu.

Unesko katedra za kulturnu politiku

Postoji veći broj zajedničkih master programa srpskih i svetskih univerziteta, poput Unesko katedre za kulturnu politiku i menadžment koju vodim pri Univerzitetu umetnosti. Program smo razvili sa univerzitetima u Lionu i Grenoblu, ali i s celim nizom regionalnih univerzitetskih i naučnih centara (Institut za međunarodne odnose i Best of heritage centar iz Zagreba, univerziteta u Sofiji i Temišvaru, itd). Univerzitet umetnosti u ovom slučaju ima lidersku poziciju u regionu. Na studijama predaje 1/3 profesora iz sveta, 1/3 iz regiona a tek 1/3 iz Srbije. Takav je slučaj i sa studentima, koji dolaze iz Amerike, Francuske, Engleske, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Bosne, Egipta, Senegala, Kine, Južne Koreje…

Standard Master teza veoma je visok, a tematski okvir koje pokrivaju svedoči o izuzetnoj odgovornosti studenata da izborom područja istraživanja daju doprinos kako kulturnom razvoju, tako i interkulturnom dijalogu u regionu (podnaslov ovih studija je Interkulturna medijacija na Balkanu), i to predstavlja bitnu osobinu ovog programa koja ga izdvaja od drugih u Evropi koji su ili čisto politološki (naučno) ili pragmatično (menadžerski) usmereni na pitanja efikasnosti produkcije. Ovaj studij nastoji da osposobi studente za vrhunske profesionalce, za „policy maker“, i za uspešne menadžere-producente, koji će imati i kvalitet više, jer će njihovo delovanje biti zasnovano na etici – etici kulturne raznolikosti, tolerancije i dijaloga kultura.

Veoma sam bila ponosna što je 25 studenata ovog roka odbranilo magistarski rad pred međunarodnom komisijom, jednako dobro izlažući i na francuskom i na engleskom jeziku. Najveći broj stranih studenata istovremeno je savladao i srpski jezik, a naši su stekli senzibilitet za razumevanje drugih srodnih jezika (bugarskog, makedonskog, slovenačkog).

Zbog čega se u javnosti ne zna dovoljno o evropskim promenama na vašem univerzitetu?

Međunarodna karijera

U inostranstvu sam svakog meseca bar tri do četiri puta. Većinom zbog predavanja, a ponekad i zbog istraživačkih projekata. Trenutno učestvujem u projektu koji podržava Evropska unija – program „Leonardo“, u kojem istražujemo način nastave kulturne saradnje, tj. da li se uopšte na univerzitetima širom Evrope o tome vodi računa. Drugi razlog putovanja spada u domen profesionalne „ekspertize“. Predsednik sam žirija za dodelu Evropske nagrade najboljem mladom istraživaču kulturne politike (Amsterdam), kao i Saveta Evropske diplome kulturnog menadžmenta (Brisel). U odboru sam Programa kulture i umetnosti za srednju Aziju i Kavkaz (Institut za otvoreno društvo, Budimpešta). Međutim, suštinski najvažnija za mene je predavačka aktivnost, podjednako na univerzitetima u Evropi (Lion, Grenobl, Pariz, Krakov, Riga, Vilnjus, Moskva), pa zatim univerziteta u Sjedinjenim državama (NYU, Bafalo…), kao i za edukaciju profesionalaca u kulturi organizovanih preko Evropske kulturne fondacije (Amsterdam), Fondacije Marsel Hikter (Brisel), Pro Helvetie, Britanskog saveta. Ta praksa edukacije pokriva široko područje, od balkanskih preko arapskih zemalja pa sve do Gruzije i Jermenije, pa i Senegala i Mongolije.

– Moram reći da naši mediji skoro uopšte ne prate obrazovanje i promene u obrazovanju. Kulturne rubrike ipak postoje. Kakve-takve. Posebne rubrike i specijalizovani novinari za obrazovanje veoma retko. Na Univerzitetu umetnosti probali smo da to stimulišemo tako što smo dodelili priznanja onim novinarima koji su se bavili procesima promena u obrazovanju, bolonjskom reformom itd. Međutim, izgleda da ta pitanja jednostavno ne zanimaju urednike i vlasnike medija u Srbiji.
Često ste na katedrama širom sveta. Koliko je potrebno znati da bi se predavalo u drugim zemljama?
– Da bi vas neko pozvao da predajete kod njega, znači da morate da znate nešto više, nešto što oni ne znaju. Sticajem okolnosti, Jugoslavija i otvorenost koju je ona imala sedamdesetih godina u vreme kad sam se formirala, omogućila mi je da podjednako poznajem kulturni menadžment na način kako je razvijan u kontinentalnoj Evropi, pa onda u Velikoj Britaniji, ali i na istoku Evrope, u zemljama istočnog bloka, Sovjetskog Saveza. Činjenica da mogu da predajem na engleskom i na francuskom jeziku bila je odlučujuća da u vreme embarga ne izgubim angažman na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta (Brisel) na čijeg direktora je vršen pritisak da ne budem predavač na tom programu jer dolazim iz zemlje koja je pod embargom. Njegov odgovor je bio: „Nađite drugog profesora koji može da predaje u multikulturnom kontekstu, podjednako dobro na dva jezika, engleskom i francuskom“. Činjenica da govorim i ruski, dala je sigurnost onima koji su me angažovali da ću moći da radim i mentorstva s kandidatima koji im dolaze iz bivšeg SSSR, i koji tada, posebno početkom devedesetih, nisu imali baš dobro znanje engleskog jezika.
Koliko je, po Vašem mišljenju, prisutno evropsko poimanje standarda u obrazovanju na beogradskim univerzitetima?
– Mi se uljuljkujemo, kako u nekim drugim domenima, tako i u obrazovanju, vrlo visokim mišljenjem o samima sebi. Mislimo da imamo veoma visoke obrazovne kriterijume, a Pisa istraživanje pokazuje da su nam srednjoškolci na najnižem mestu u Evropi. Ta činjenica nam govori da makar prvih nekoliko godina univerzitetskog obrazovanja ne mogu biti na visokom nivou, jer dobijamo srednjoškolce s manjim fondom znanja i manjim sposobnostima od naših kolega u Evropi. Nismo dovoljno poštovali činjenicu da smo kao profesori univerziteta imali fantastičnu slobodu. Nama niko nije cenzurisao programe, nikad niko nije ušao na čas da proveri šta radimo, nikada niko nije evaluirao ocene… Imali smo veliku slobodu koju naše kolege u zapadnoj Evropi nisu imale, i meni dan-danas ne veruju da moj program nije bio čitan, evaluiran, cenzurisan, pa makar i iz ideoloških razloga. Ni vežbe, kao asistentu, nisu mi bile kontrolisane, sama sam ih definisala, i, prema potrebama studenata, i menjala.
Dakle, naši standardi još uvek nisu ni uspostavljeni, a pogotovo ne ujednačeni među fakultetima čak i istog univerziteta, nekmoli šire univerzitetske zajednice. I često su nekompatibilni sa standardima u Evropi. Činjenica da naši studenti postižu pojedinačno visoke uspehe u Evropi ne govori toliko o nama, više govori o tome da u ovoj sredini ima izrazito sposobnih pojedinaca koji će i izvan univerziteta sticati znanja, pa kada odu kao naši najambiciozniji i najenergičniji, uložiće sve da se i u toj drugoj sredini dokažu i budu među najboljima.
Da li vam rad na domaćoj fakultetskoj sceni pomaže da shvatite bolje evropsku ili obrnuto?
– To je, naravno, uzajamno. Ovdašnje probleme nađete i u svetu, ali shvatite da oni za te probleme imaju rešenja. Kada u svetu radite na nekim novim metodama, recimo simulacionim igrama, to onda biva inspirativno da se primeni i ovde, a ovdašnja istraživanja i projekti potpuno su novi za svet. Jedno bez drugoga bi bilo nepotpuno i ja se ne bih osećala dobro. Jedan od razloga zašto nikada nisam želela da ostanem u svetu jeste i to što mi ova sredina pruža brojne izazove za profesionalni razvoj, pruža mi slobodu delovanja, bez obzira što često ono što predajem i predlažem ne nailazi na prihvatanje. Imala sam ponuda za posao u inostranstvu u različitim trenucima (nekoliko vrlo ozbiljnih ponuda u vreme bombardovanja kada su moje kolege želele da pokažu solidarnost, da mi pomognu da izađem iz zemlje ne kao izbeglica nego kao profesor). Na tim ponudama sam se zahvalila jer smatram da moj rad najviše ima smisla ovde, prenoseći iskustva drugih, a njima dajući i naše „turbulentno“ specifično iskustvo.
Kad pogledate na kulturu Srbije iz nekog od evropskih aviona, šta vidite?
– Vidim veliku dinamiku i vrlo interesantne procese u civilnom sektoru. Sve ono što se dešava na nečem što je „of scena“ izuzetno je zanimljivo. Možda ne ostvaruje vrhunske rezultate jer nije dovoljno podržana, posebno ne odgovarajućom vrstom edukacije (istraživačko antropološko pozorište, savremeni ples, umetnost svetlosnog dizajna…) Tu se uspostavljaju različiti oblici medijacijskih praksi uz neposredni odnos umetnika s publikom, osobama s posebnim potrebama…
Takođe, vidim i visoke umetničke rezultate, ali i rutinu u javnom sektoru, bezidejno ponavljanje programa, ocenjenih kao uspešnih pre mnogo godina. To mi se ne dopada i nadam se da će se promeniti. Novim zakonom o kulturi, koji predviđa obavezu strateškog razvoja i planiranja, ustanove kulture dolaze u situaciju da moraju da misle o inoviranju, o promeni, novim aktivnostima.
Značajna je dinamika u privatnom sektoru, u izdavaštvu, u filmskoj industriji. Izdavaštvu nedostaje veća, sistematičnija podrška javnog sektora da bi se to što postiže objavljujući prevode dela sa stranih jezika dovelo u sklad s mogućim delovanjem tih istih izdavača i kao promotera savremene srpske literature i nauke. Tako bi istovremeno postalo pravi agent, zastupnik autorskih prava naše literature u drugim zemljama sveta. Za to još uvek nemamo jak izdavački sektor, on ekonomski tek preživljava, te stoga retko investira u ozbiljnije izdavačke projekte. Ima uvid u to šta se dešava u svetu, ali još nije dovoljno jak da bi mogao delovati čak ni regionalno.
Na šta bi se, po vašem mišljenju, trebalo najviše usmeriti?