Relikvije i rituali

Četvrtak, 1. februar

U baru kraj fakulteta, rano jutro. „Ne mogu više“, kaže barmen F. dok mi sprema kafu. „Ne mogu ni ja“, odgovaram. „Potpuno je nesnosno“, dodaje F. „Potpuno“, potvrđujem. Popio sam kafu, otišao, lepo smo se ispričali. Niti on zna, niti ja znam na šta se onaj drugi žalio.

Studenti (Body Archives) daju predloge za radove na temu What is Inside? Nude svoje odgovore na posetu anatomskoj kolekciji muzeja La Specola. Fantastična anatomija. Frensis Bejkon i Luiz Buržoa su umešali prste. I sada ih gledam zamišljene, prave planove kako da, do sledećeg četvrtka, najbolje predstave čudesnu i strašnu unutrašnjost sopstvenih tela.

Predveče šaljem odgovore na pitanja za Kulturni dodatak Politike. Čeka me intervju za podgoričke Vijesti, ali to će morati da sačeka sutrašnji dan.

Petak, 2. februar

Ručak u mojoj omiljenoj bakalnici, jednoj od onih gde se može komotno sesti, kao u restoranu, tik uz kuvara koji pritom secka luk. Peposo, govedina ukrčkana u crnom vinu, uz to: plavi patlidžan s parmezanom. Nikad ovde ne naručujem sam. Znaju me i samo mi donesu šta misle da će mi se tog dana dopasti. Dosad nije bilo greške. Ima nečeg terapeutskog u tom prepuštanju tuđem izboru hrane.

Prethodno tog dana, dvočas sa studentima istorije umetnosti, nadoknađujem časove odložene zbog nedavne posete Beogradu. Posetili crkvu Santa Croce, pogledali Đotove freske sa scenama života i smrti svetoga Franje Asiškog. Tu je, pred njegovim telom, lekar s crvenim šeširom i ogrtačem. Pola šake mu je zavukao u ranu na rebrima. Proverava je li to zaista rana nalik onoj na Hristovom telu. Ali sada kao da su mu se prsti najednom zaglavili u tom prorezu. Ne može da mrdne, preznojava se i pravi da je sve u redu.

Subota, 3. januar

Iz pravca Bolonje stižu automobili prekriveni snegom. Negde je baš zavejalo, ali ovde jutros samo pada neka dosadna kiša. Dobro je da je tako. Firenca je oduvek nespremna za sneg. Automobili se sudaraju – od zaprepašćenosti, ničeg drugog – čim se pojave prve pahulje, a ako se sneg zadrži, grad ostaje danima blokiran. Moja ulica je strma, kad zaledi, nema se kud dok se to prirodno ne reši. Tako je, doduše, bilo samo par puta za sve ove godine. Jednom je s mog brda to zaista veličanstveno izgledalo. Saobraćaj je stao, čak je i brujanje grada utihnulo, i cela dva dana vladala je potpuna, bela tišina.

U toku noći dug razgovor sa Z. telefonom. Oslonio sam telefon na jastuk, već upola u snu. Kaže: jel ti se ne čini kao da sam tu? I zaista, bila je.

Nedelja, 4. februar

L. mi javlja raspored promocija za februar. Novi Sad, Zrenjanin, Šabac, Beograd… Tu je i predlog za čitanje Luzitanije preko radija, u nastavcima. Baš me je to obradovalo. To je taj stari, staloženi Radio Beograd, sa svojim strpljivim i odmerenim tišinama, i emisijama iz kulture koje se najavljuju rečima: Emisija iz kulture.

M. je tog jutra smatrala da je apsolutno neophodno da mi objasni kako se ljušte artičoke. „Donesi jednu ili dve, i dođi odmah“, naredila mi je. Nisam imao izbora, spakovao dve artičoke, i posle zadivljeno posmatrao njene vešte kulinarske pokrete. Zapravo, ništa me tako ne opusti kao kad gledam ruke koje nešto predano i pažljivo rade.

Bezbroj puta preslušavam Invitation to the Blues, Toma Veitsa, a potom i kletzmer verziju Rain Dogs. Opušten dan. Razmenjujem poruke sa Z., pravimo spisak filmova koje ćemo gledati na Festu.

Ponedeljak, 5. februar

Santa Maria Novella, Mazačovo Sveto trojstvo. Kažu, prva kompozicija u potpunosti uobličena principima linearne perspektive. Ali, ima ta čudna stvar. Bog otac koji stoji nad razapetim Hristom, tačnije iznad njega, kao da se ne povinuje zakonima tog prostora. Rukama pridržava krst koji je u prvom planu, a stopala su mu na nekakvom sarkofagu koji, ako se bolje pogleda, jedino može da stoji sasvim daleko u dubini te zamišljene kapele.

A onda, ogromna dizalica sred crkve, nalik na kakvu kinetičku skulpturu, uz blago zujanje podiže uvis kabinu s grupicom restauratora. Studentima je taj prizor zanimljiviji od svega drugog, i svi stojimo neko vreme bez reči, osmatramo sada već sasvim sićušne restauratore koji, na toj strašnoj visini, proučavaju spojeve gotičkih lukova.

Utorak, 6. februar

U baru kod F. prelistavam, jer nema šta drugo, firentinski dnevnik La Nazione, sav masan od ruku i sendviča prethodnih čitalaca. Ovih dana najviše se piše o nedavnom kandidatu Lige za sever na lokalnim izborima za gradsko veće, koji je u svom gradu, Mačerati, otvorio vatru na grupu afričkih imigranata. Novine izveštavaju o njegovom stanu ukrašenom mnogim nacističkim simbolima. Povodom toga njegova bivša devojka izjavljuje da je dotični oduvek gajio veliku ljubav prema istoriji.

LJubazna doktorka G. vodi nas stepeništem na treći sprat zgrade iz fašističkih tridesetih, sred kruga bolnice, gde je smeštena devetnaestovekovna kolekcija patološke anatomije. Studenti su znatiželjni, premda mnogi sa izvesnom strepnjom stupaju u tu veliku prostoriju punu vitrina. Nekada je ta kolekcija bila deo književnog društva u Palati Strozzi, i svi su voštani modeli katkad monstruozno razvijenih patologija, zajedno sa osušenim ljudskim tkivima, skeletima i teglama punim deformisanih fetusa, stajali među knjigama velike biblioteke. Svaki uzorak ovde ima svog dvojnika. Voštani model tkiva ima svoj duplikat u stvarnom tkivu, sačuvanom u alkoholnom rastvoru, a ovaj se opet povezuje sa imenom i prezimenom, medicinskom i socijalnom istorijom pacijenta, sačuvanom u arhivu muzeja. Onda G. vadi iz jedne vitrine lobanju u plitkoj kartonskoj kutiji. Iscrtana je frenološkim kružićima i ispisana sitnim urednim rukopisom. Za trenutak se svima učini da će se karton saviti i lobanja tresnuti o mermerni pod, i najednom su tu mnoge isprepletane ruke koje je pridržavaju, i zajedno je nosimo, ne dišući, do stola, kao relikviju, kao da se povinujemo nekom, već svima znanom, ritualu.

Sreda, 7. februar

Silazim niz strme stepenice, i ulazim u sobu svu crvenu od cigle. Zasvođeni strop poduprt je nizom stubova. Među njima, na zelenom kanabeu, leži vuk. Zaista izgleda kao vuk, zapravo, kao poveliko štene vuka, glomazno i krakato. Kako sam ukoračio dojurio je u dva skoka i odvezao mi pertle. T., vlasnik galerije, kaže da njegov vuk najviše od svega voli da odvezuje pertle. Razgovaramo o mogućoj izložbi mojih studenata. Prostor je idealan. Pridružuje nam se i T-ova devojka. Poznat sam joj odnekud, kaže, a odmah je jasno i otkud. Pohađala je akademiju onih godina kada sam tamo predavao, pa i posle, u vreme Outside projekta. Tada su mnogi studenti iz Firence putovali u Beograd. Nabraja mi imena mojih nekadašnjih kolega, a ja najednom postiđeno shvatam da sam ih sve zaboravio.

R., studentkinja koja ovog semestra radi s grupom psihijatrijskih pacijenata, izveštava me o planovima za sledeću nedelju. Pripremaju zajedno rad na temu hrane, video ili javni performans. Dogovorili su se, za početak, da svi zajedno pripreme veliki obrok u kuhinji dnevnog boravka. Pozvan sam na ručak.

Četvrtak, 8. februar

Body Archives, jutarnji čas i rok za predaju radova. Šta se sve tu moglo videti? 1. niz staklenih posuda s uzorcima neobično uobličenih muških i ženskih genitalija. 2. naizgled nemarno naslagane kartonske kutije sa „špijunkama“ koje nude pogled u komplikovani svet skrivenih video projekcija i ogledala. 3. video-rad: u šumi, neki čovečuljak sebi gradi tvrđavu od šiblja. 4. procepi, akrilom naslikani direktno na telu studentkinje, pružaju uvid u vrtoglave organske ambise… i još štošta, naravno. Svi učestvuju u kritici i sugestijama. Dobra, radna atmosfera.

Posle časa kopam po džepovima jakne, i svašta tu nalazim, jedan novčić sa Islanda, kesicu za skupljanje psećeg izmeta, račun od ko zna koje večere, ali karte za parkiranje – nigde. Nezgodno. U garaži naplaćuju paprene kazne kada se to izgubi. Mora da mi je ispala kod F-a u baru, dok sam vadio novčanik. I zaista, čim sam mu to spomenuo, kao da ga je grom udario. Pa da, kaže F. Baš takvo ceduljče je spazio pre pola sata kada je čistio pod. Skače sa stolice i daje znak da ga pratim u prostoriju iza šanka. Sećanje je čudo, kaže F. najednom duboko zamišljen nad kesom za đubre, a ja odmah pomišljam da nigde nema takvog barmena kao što je on. Zajedno preturamo po đubretu, dok redovni posetioci bara uzbuđeno čekaju ishod našeg traganja. Evo je, evo je! javlja F. pobedonosno. I eto, zahvaljujući toj karti za parkiranje najednom se svima, makar za tren, dan učinio sasvim podnošljivim.

Autor je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, pisac, vizuelni umetnik i predavač na univerzitetskim programima za studije umetnosti u Firenci