Reljanović: Radnici i sindikati su za vlast „nužno zlo“ koje koristi po potrebi

„Odnos države prema sindikatima identičan je odnosu prema radnicima. Oni se posmatraju isključivo kao nužno zlo koje bi trebalo marginalizovati i ograničiti im uticaj na rešavanje relativno nebitnih pitanja, dok se glavna normativna rešenja i politike stvaraju u nekim drugim centrima koji trenutno nose stvarnu moć. U tom smislu, odnos države jeste formalno korektan ali suštinski je stvoren antagonizam“, mlastra Reljanović.

To se jasno vidi na konkretnim potezima vlasti, od ignorisanja stava sindikata 2014. godine prilikom izmena i dopuna Zakona o radu, preko rada Socijalo-ekonomskog saveta, pa do marginalizovanja njihovog uticaja na odlučivanje o svim pitanjima koja se tiču uživanja socijalno-ekonomskih prava u Srbiji –

Takođe smatra da ima dosta poslodavaca koji žele konstruktivan odnos sa sindikatima, ali da je „većina poslodavaca raspoložena da iskoristi povoljan trenutak za iskorenjivanje prava na udruživanje“.

„U takvoj atmosferi, kada pojedini poslodavci ne poštuju čak ni odluke inspektora rada i otvoreno izigravaju ili krše propise, veoma je teško uspostaviti kvalitetan odnos između sindikata i poslodavca… Poslodavci to koriste obilato, a neretko imaju i fingirani socijalni dijalog sa sindikatima koje su sami osnovali“, objašnjava on.

Obrazlažući svoj stav da socijalni dijalog u Srbiji praktično ne postoji, Reljanović je kritikovao i rad Socijalno-ekonomskog saveta: „SES formalno postoji kako bi se stvorio privid postojanja tripartitnog razmatranja najvažnijih pitanja u oblasti rada i socijalnih prava, ali to jednostavno nije slučaj… Više puta do sada je vlast pokazala koliko je SES formalnost koju poštuje samo onda kada joj tako nešto odgovara.“

Profesor misli da ni političke stranke ne uvažavaju sindikate osim što ih se sete u pred izbore „kada u njima vide potencijalne izvore većeg broja glasova“. Dodao je da „na političkoj sceni Srbije ne postoji politička snaga koja bi kontinuirano sarađivala sa sindikatima, bila istinski i potpuno leve orijentacije, i čiji program sadrži konkretna alternativna rešenja vladajućim politikama“.

Zato, kako je rekao, sindikati moraju biti politički aktivni i jasno pratiti i zastupati politike koje pogoduju radnicima.

„To su leve i umerene političke struje demokratskog socijalizma. Problem je međutim u tome što takve političke partije u Srbiji ne postoje, pa sindikati mogu birati između političke pasivnosti i autonomnog političkog organizovanja. Ovo drugo je, međutim, veoma teško izvesti, jer mnogi članovi sindikata pripadaju političkim opcijama koje su različite od onih koje sam naveo. Oni taj izbor ne pravdaju političkim ubeđenjima već pragmatičnim pristupom priklanjanja aktuelnim vlastima i političkim opcijama kako bi ostvarili ili sačuvali svoje lične interese“, kaže Reljanović.

On se zalaže „za svaki oblik buntovne borbe radnika za ostvarivanje i unapređenje prava“, među kojima je „štrajk svakako najefikasnije takvo sredstvo na nivou pojedinačnog poslodavca, dok bi sektorske štrajkove bilo daleko teže organizovati“.

„Štrajk celog kolektiva je najbolji način da se poslodavcu, ali i državi, pokaže kako radnici doživljavaju određene politike i rešenja. Istovremeno je i najbolji način da se poslodavcu pokaže kakva je snaga kolektiva. I ne samo poslodavcu, nego da i sami radnici osete kako je moguće da se nešto promeni u atmosferi u kojoj su složni i solidarni protiv odluka koje doživljavaju kao štetne“, objašnjava Mario Reljanović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.