Renesansni duh u Nišu

I levo i desno od ljudske reke na mostu protiče reka pod mostom, ali ipak ne donosi željenu svežinu. Tek negde sredinom avgusta putnik namernik uočava malu ali zanimljivu promenu. Jedni reklamni panoi na ogradi mosta bivaju zamenjeni drugim. Jazz festival „Nišvil“ džentlmenski ustupa oglasni prostor Filmskim susretima. Kad se žege preliju i u noćne sate, bude dovedeno u pitanje i samo rasuđivanje, pa se čini kao da i neprekinute povorke posetilaca dižu temperaturu, te da most pod nogama postaje gipkiji i elastičniji. Stojim nasred ćuprije koja se pijano ugiba, uporno pokušavajući da se setim ko je pisao ono o dnevnim, „nasušnim obrocima samoće“ i teoriji kako se u gomili i preteranom druženju istapa naša ličnost. Vladan Desnica je nesumnjivo bio (i ostao) jedna od većih pasija naših studentskih dana, a njegova Proljeća jedinstveno stilizovan brevijar najrazličitijih mudrolija. I to u slobodnoj formi. Pravi literarni jazz.

Avgust u Nišu počinje džezom, a završava se pokretnim slikama i defileom domaćih glumaca u trouglu između Letnje pozornice, nekih kafana i hotela. Između ta dva događaja – Nišvila i Filmskih susreta, gradom špartaju povorke zanimljivih i radoznalih stranaca. Oni stariji jednom rukom pridržavaju šešire, a drugom vuku glomazne kofere čiji se točkići čuju već oko Cvetne pijace. Nakon njih pristižu mlađi, preplanuli, sa prašnjavim gojzericama i uprtim rancima. Većina od njih samo je na proputovanju kroz Niš. Ima i onih što su se iz ko zna kojih daljina dovezli velosipedima, pa vrebajući svaku hladovinu u obližnjem parku pritežu olabavljene bisage i jedu pretekle sendviče. U najhrabrije, ipak, nesumnjivo spadaju neki novi hipici. Oni sa sobom vode svoje juniore svih uzrasta. Čak i one majušne u kolicima, koji će se bajagi jednog dana sećati niškog Vudstoka i Kana, ali samo sa slika koje su njihovi roditelji načinili telefonima. Usred jedne sparne avgustovske noći obavljalo se i dojenje na nekoj zabačenoj tvrđavskoj klupi. Dok čekam Tijanu, nesvesno šetam do te iste klupe, proveravajući da li ono festivalsko dojenje od pre dve nedelje još uvek traje.

Sreda, 30. avgust, 21:45 časova

Nije više dakle reč samo o letnjim festivalima, već i o maloj, reklo bi se i neočekivanoj eksploziji renesansnog duha, donetog odasvud u srce ove naše srpske čamotinje, tragično zaglavljene između palanačkog pulsa i iste takve politike. Uprkos tome, svakog avgusta, sve obilnije i darežljivije, neki drevni bog obasipa Naisus milošću, pa se prilike u njemu i oko njega bar na trenutak prometnu u čudan karneval i malu rablezijansku svetkovinu. Ove godine, kao nikad do sada, mogao bih se zakleti da sam danima, po ulicama oko hostela, na oba keja i na mostu ka pešačkim zonama, razaznavao zadivljujuće mnoštvo jezika. Čuo se engleski, nemački, kineski, španski, norveški, ruski (ili ukrajinski), japanski, poljski, češki, slovenački, grčki, bugarski, makedonski. Šalu na stranu, čuli su se i crnogorski, hrvatski, bošnjački i srpski. I to sarajevski hrvatski, beogradski crnogorski, slovenačko bošnjački i banjalučko srpski. Toliko o jezičkim i drugim razlikama, koje su odavno samo šizofrene varijante našeg balkanskog džeza. Uporno, već decenijama kasnimo za tim svetom. A onda, kao da je taj svet najednom izgubio strpljenje i banuo u Niš da proveri u čemu je problem. Treba bez odlaganja napraviti anketu među strancima i tako konačno saznati šta je to sa nama već tako dugo i zašto toliko i u svemu kaskamo. Kasni sve, pa i autobus iz Prokuplja. Tijane nigde.

Sreda, 30. avgust, 22:15 časova

Do početka Filmskih susreta u Gradu je ostalo još toliko stranih turista da pomišljam kako su za mesec dana Kinezi nekim čudom savladali srpski, ostali da pogledaju filmove i sretnu se sa glumcima za koje nikad nisu čuli. Onaj jedan za kojim su svojevremeno otkidali, pa su i svoje kinesko pivo nazvali po njemu, nije više živ, preselio se lane u legendu. Svojevremeno se Valter odrekao niških Susreta, jer ga je vazda raspoložena niška publika jednom prilikom častila salvama zvižduka. Zapravo, nije se to publika obraćala glumcu, nego je palanka zviždala politici. Ove godine to je bio niški gradonačelnik. Izviždan je pristojno i to u prisustvu Kendi Dalfer, novopečene počasne građanke grada na Nišavi. Što se slavne saksofonistkinje tiče, red je bilo da izbliza upozna porodicu gde je nedavno usvojena, i to jednoglasnom skupštinskom odlukom. Gradonačelnik bi trebalo da poznaje familiju, ali je ipak nadvladao egzibicionistički poriv i poslovična medijska neumerenost aparatčika na položaju. Potpuno nerealan u proceni auditorijuma, rešio bio čovek da se popne na scenu i izljubi plavušu, pa kud puklo. Merak nema cenu. Ako ćemo pravo, nije publika ni zviždala gradonačelniku, već su renesansni ljudi spontano negodovali na Lambrozovu teoriju. Eto razloga da samo zbog marketinga i stranaca svakog avgusta promenimo ime grada u – Whistle City.

Sreda, 30. avgust, 23:15 časova

Uporedo sa festivalima teče paralelni život na društvenim mrežama. Simulakrum, što bi rekao Bodrijar. On nije ni manje stvaran niti manje bitan od realne simulacije života, a postoji samo zato da bi postojala iluzija kako svako o svemu u svakom trenutku treba da ima svoje mišljenje, svoj jasan, unapred formulisan i čeličan stav, koji se brani po cenu celonoćnog dreždanja uz mašinu i beskrajnih natezanja sa raznim poznatim, nepoznatim, stvarnim i fiktivnim FB inteligentima. Kako grupno mrcvarenje odmiče, snaga argumenata progresivno opada. Kad preteža sujeta, a komunikacija se zaglavi u ad hominem klozetu, nestaje svaka politička korektnost a nižu se uvrede i izlučevine. Pristojan čovek u tome ne učestvuje. Ko onda sme da kaže kako Desničine teorije nisu tačne? Društvene mreže vid su loše koncipirane, ako ne i sasvim kontraproduktivne kolektivne psihoterapije. Zavodljiva opsena koja ne relaksira situaciju i situante, već u našim uslovima najčešće eskalira u verbalnu i drugu agresiju. Sve što se uživo prećuti, na mreži se kukurikne s krova. Festivali se blate, po organizatorima se pljuje, smišljaju se genijalne zavere i nezamisliva nepočinstva, otkrivaju volšebne afere i pronevere, realne i nadrealne, lepe se političke markice i etikete, manipuliše brojevima moneta, kreveta, posetilaca, prenoćišta, prodatih suvenira, slomljenih tanjira i toalet papira. Blate se i sami posetioci – svi oni koji ne pristaju na podelu za i protiv. Tijana konačno dolazi i rezimira – sve to treba privatizovati. Tijana je mlada i uspešna preduzetnica i nema dvojbi oko modela vlasničkih transformacija ni u privredi ni u kulturi. Zbog čega bi kulturu posmatrali odvojeno od privrede? Nije li i ekonomija jedan vid nacionalne kulture?

Četvrtak, 31. avgust, 10:15 časova

Danas, pred septembarsko trežnjenje, rezimiramo iskustva sa dva niška avgustovska ovogodišnja festivala. Stoje kao dva rođena brata od kojih se stariji (davno) oženio i vremenom zagubio u prilikama i bračnoj kolotečini. Mlađi brže napreduje, ima bogat prateći program i mnoštvo atraktivnih sadržaja, ali izgleda i ideju gde želi da stigne. Ako mi ne budemo znali šta s njim, biće lako privatizovan, jer u suštini predstavlja primamljiv brend. Biće kupljen i preseljen na neko drugo mesto, u neki drugi grad, a zvaće se isto kao dosad – Nišvil. Sa Festivalom glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma (pun naziv) stvari stoje nešto drugačije. NJegova okamenjena forma već dugo nema uporište u stvarnosti jer odvajkada počiva na jednoj potrošenoj i pomalo kičerajskoj devizi – „predati ključeve grada u ruke glumcima“. Da je grad bio otključan ne bi nikom ni trebali ključevi. Ko nas je, kada i kako zaključao? Zagledani unatrag, Filmski susreti nemaju ni jasan cilj ni preterano sjajnu perspektivu. Postoje po difoltu, a talac su lokalne politike i neke NGO beogradskih glumaca. Prestonički gosti zadovoljni su zahvatanjima iz niškog budžeta, a Nišlije gratis kartama i partijski podeljenim propusnicama. Ruku na srce, Filmskim susretima nedostaju samo dva elementa – kompletan redizajn i internacionalizacija. To isto misle i svi renesansni građani koji me sreću i u poverenju se ispovedaju. Filmski susreti dešavaju se svakog avgusta u tvrđavi vavilonskoj, gde je srpski jezik samo jedan od mnogih. Naslov ovogodišnjeg beogradskog „Mixer festivala“ bio je sasvim logičan – Migracije. Promene spolja podrazumevaju i promene iznutra. U tome je ključ. Valter Benjamin kaže da su pivnice ključevi grada. Ja nikada ne bih zviždao nijednom Valteru. Tijana kaže – ni ja.

Četvrtak, 31. avgust, 13:00 časova

Migriramo ka Beogradu zajedno ovaj tekst i ja. Dok on skreće ka redakciji, mene voze na Surčin. Krajnja destinacija sasvim je simboličnog imena i u skladu sa Desničinom poetikom – ostrvo Samos. Nakon svih festivala, renesansnog meteža, oslobođen okova avgustovskih omorina, konačno se dosećam čuvene njegove molitve upućene nekom sasvim ličnom bogu: „Podaj mi Gospode nasušni obrok samoće“. Kraj Samosa nalazi se drugo ostrvo, na kome je Jovan Bogoslov napisao svoje Otkrovenje, ili Apokalipsis. Samos je ostrvo koje se samo tako zove, inače je stvoreno za dvoje. Odlazim s Tijanom.

Autor je teatrolog i scenarista iz Niša