Foto: Vladimir Živanović„Ela, ela, ela“ (ajde, ajde, ajde), pokušava radnik koji ukrcava putnike i vozila za trajekt na grčko ostrvo Amuljani da ubrza policajca koji revnosno od svakoga zahteva da priloži potvrde i popuni formular kojim garantuje da nije oboleo od kovida 19.
Pandemija korona virusa umnogome je promenila način putovanja na grčka ostrva, a kontrola je postala rigoroznija od one koju ćete proći na granici.
Dok grčki carinici u roku od par minuta provere da li su vam u redu sertifikati o vakcinaciji ili potvrde o PCR testu ili posedovanju antitela na koronu, procedura prilikom ukrcavanja na trajekte znatno je komplikovanija i zahteva čak i da lično popunite upitnik i svojim potpisom dodatno garantujete da od ulaska u zemlju do puta na ostrvo niste oboleli od opakog virusa.
Većina grčkih ostrva se zbog prirodne izolovanosti i brzo primenjenih mera na početku pandemije, u vidu zabrane putovanja između gradova i regija, još uvek nije ni susrela sa kovidom, a tamošnje vlasti su čvrste u nameri da sačuvaju ove „zelene zone“.
Zbog toga putnike čak i za trajekt za Amuljani, malo ostrvo u regiji Halkidikija nadomak Atosa, udaljeno od kopna tek oko dve nautičke milje (putovanje traje oko 20 minuta), dočekuje policajac sa jasnim zadatkom da spreči da ukrcaju sve one koji po pitanju korone spadaju u visokorizične kategorije.
– Pasoše, potvrde o vakcinaciji, PLF formular, vaučer gde ćete boraviti – strogo je zaustavio mene i moju partnerku na oko pet metara od mosta za ukrcavanje.
Policija se inače retko mota oko putnika i automobila prilikom ulaska na trajekte, a čak i kada su prisutni, obično su zaduženi samo za regulisanje saobraćaja.
Vidno zbunjen krenuo sam da mu objašnjavam kako srećom imamo neophodne potvrde (sva dokumenta su bila u automobilu, a ne u apartmanu gde smo odseli), ali da vaučer ne posedujemo jer smo krenuli na jednodnevni izlet.
Turističkim agencijama je za sada zbog kovid mera zabranjeno da organizuju bilo kakve izlete ili krstarenja, što je u stvari glavni razlog zašto sam samoinicijativno odlučio da se otisnem dalje od poluostrva Sitonija.
Razgovor sa policajcem, kome smo ja i Marijana verovatno prvi stranci s kojima se susreće ove godine, potrajao je otprilike pet minuta.
Na kraju popušta i prihvata da nas na osnovu sertifikata o vakcinaciji pusti, uz usmenu garanciju da se vraćamo nazad isti dan.
Međutim, dužni smo da kao i svi putnici popunimo upitnik čiji početak na prvoj od dve stranice kreće sa: „ime, ime oca, prezime, godina rođenja“, što je garancija da će procedura potrajati još najmanje pet minuta.
Kada se tome doda činjenica da je formular samo na grčkom jeziku i njihovom alfabetu, onda je jasno da će vreme iscuriti i na prevod koji policajac mora da nam izdeklamuje za svaku stavku.
Kako smo po starom srpskom običaju na ukrcavanje stigli nekoliko minuta pre polaska, a to vreme je sad već uveliko prošlo, onda i ne čudi što se šef palube zadužen da brod poštuje red vožnje sada već uveliko unervozio i pokušava da pomalo histerično ubrza policajca, dok se prema nama i dalje osmehuje.
U jednom momentu čak širi ruke praveći obruč oko nas i policajca, pokušavajući da nas polako odgura sa doka ka palubi.
Tenzija dostiže vrhunac kada policajcu pokaže prstom na zglob ruke u stilu „vidi koliko je sati“.
Oni koji redovno koriste grčke trajekte dobro znaju da često ne stignu na destinaciju na vreme, ali da je polazak po pravilu tačan u minut.
Nemajući više kud, policajac popušta pod pritiskom i predaje mornaru formular koji je dopola popunjen, pristajući da mu ga ovaj vrati nazad u sledećoj turi, po povratku s ostrva.
Trajekt odmah kreće da isplovljava dok mi na pramcu nastavljamo da stojeći popunjavamo preostale stavke (uz svaki papir se dobije i plastična podloga da bi moglo da se piše i u stojećem položaju).
– Ohi, ohi, ohi, ohi (ne, ne, ne, ne)… – priča mi mornar užurbano dok mi pokazuje prstom koje odgovore da zaokružim. Sa njim popunjavanje ide mnogo brže nego sa policajcem i traje kraće od pola minuta. Za jedinu stavku koju mi pokazuje da potvrdno odgovorim shvatam da se odnosi na to da sam vakcinisan, pošto na latinici pišu nazivi cepiva, od Fajzera do Sinofarma. Nema vremena da mi objašnjava na šta sam sve to odrično odgovorio jer trči da prihvati i slaže kanap koji mu je bačen sa veza na doku kada je brod krenuo iz luke. Pretpostavljam da su to pitanja koja se odnose na to da li sam bio u kontaktu sa osobama zaraženim kovidom i slično.
Na samom trajektu se sve mere poštuju bezuslovno. Zabranjeno je da jedno do drugog sede čak i dvoje koji su porodica i zajedno putuju, a na stolicama na kojima je nalepljen znak „X“ smeju da se ostave samo stvari.
Maske su obavezne sve vreme, čak i na otvorenom, odnosno na palubi.
Na ostrvu nema policajca koji bi prilikom povratka na kontinent zahtevao proveru svih sertifikata.
Ipak, radnici na trajektu imaju i tada obavezu popunjavanja formulara o svim podacima putnika.
Međutim, ovde na scenu stupa balkanski običaj da se pravila zaobilaze onda kada nema organa koji nadgleda sprovođenje.
Isti onaj što mi je pomogao da instant metodom popunim formular, sada je u povratku ležerniji, bira svakog trećeg putnika kome daje papir.
Objašnjava meni i Marijani da je dovoljno da se samo jedno od nas upiše.
Ovaj put ne kasni, pa ima vremena da nam ispriča da je procedura ista za putovanje na bilo koje ostrvo i da Vlada Grčke ne želi da dođe u situaciju da i tamo mora da pravi „crvene zone“, ali i da naprosto nema dovoljno lekara da pokrije sve prekomorske destinacije.
Na pitanje šta će biti kada trajekt bude pun u jeku sezone i koliko će ranije morati da se dođe da bi se na vreme prošla procedura, samo sleže ramenima.
Kaže da ne zna, ali da će nešto svakako još pre sredine juna morati da se promeni kada turisti počnu da pristižu u većem broju.
Lokalci ni napolju ne skidaju maske
Na ostrvu Amuljani još uvek se ne može čuti nijedan drugi jezik osim grčkog. Osim lokalnog stanovništva, na plažama se mogu zateći samo kontinentalni Grci koji su došli na produženi vikend. U blizini luke rade samo po jedna taverna i prodavnica, dok se sve ostale tek pripremaju za otvaranje. Lokalno stanovništo maske nosi i napolju i ne gleda sa odobravanjem na turiste koji ih odmah skinu čim siđu sa trajekta. U Grčkoj su isto kao i u Srbiji maske obavezne samo u zatvorenom prostoru, ali ih čak i u kontinentalnom delu zemlje mnogi iz predostrožnosti nose i na ulici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
