Reporter Danasa na licu mesta neposredno nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“: Deca u šoku i pokoji nasrtljivi novinar

Pola sata nakon incidenta, već na uglu ulica Njegoševa i Kralja Milutina nazirale su se razmere tragedije. Više desetina policijskih automobila bilo je parkirano u bočnim ulicama, a ulica Kralja Milutina bila je do kraja ispunjena kolima Hitne pomoći.

Još indikativnija bila je reakcija prolaznika koje su policajci onemogućavali da prođu trasom kojom su zamislili. Bez prigovora i suvišnih rasprava, čim bi čuli šta se dogodilo, građani bi mirno nastavili kuda im je rečeno.

Na Cvetnom trgu, platou koji se nalazi pedesetak metara od škole, skupljala su se sva deca koja su do tog trenutka bila evakuisana. Većina ih je bila na mobilnim telefonima, javljajući roditeljima da su u redu.

Jedna devojčica je telefonom zvala drugaricu koju nije našla na trgu. Kada joj se javila i rekla joj da je bila u učionici u kojoj je napadač pucao, devojčica je briznula u plač.

Deci kojoj je telefon ostao u školi, drugovi su pozajmljivali svoje kako bi se javili. Neka su bila u jaknama, druga, izvučena sa časa fizičkog, samo u majicama i šorcevima.

Svakih nekoliko minuta na trg su dotrčavali roditelji, užurbano se krećući kroz gomilu, tragajući za svojom decom. Kada bi ih ugledali, snažno su ih grlili.

I dok su roditelji sa decom odlazili, u okolinu škole je dolazilo sve više pripadnika policije, kao i medija.

Nije postojala medijska kuća koja nije poslala čoveka na Vračar, a mnoge su imale i po troje, četvoro ljudi. To je dovodilo do apsurdnih situacija da se dva izveštača iste kuće uključuju u program stojeći na pedesetak metara razdaljine, bez ikakvih novih informacija.

Novinari su se motali oko dece, uglavnom svesni etičkih smernica da ne bi smeli od njih da uzimaju izjave. Držali su se starije dece koja su bila voljna da nezvanično kažu šta su videla i čula. Bilo je, doduše, i onih koji su od dece tražili da im fotografiju osumnjičenog pošalju na telefon.

S druge strane, izjave su uzimane od roditelja dece koji su želeli da govore javno. Kako bi neko uperio mikrofon ka nekom roditelju, ubrzo se pored njih pojavilo na desetine novinara sa upaljenim telefonima. A pošto bi za jedan medij roditelji dali izjavu, istu su morali više puta za ponove i za druge medije.

Do manjeg incidenta je došlo kada je snimatelj jedne televizije namestio kameru kako bi snimio uplakanu devojčicu, koja je na belom džemperu imala tragove krvi.

– Pa daj čoveče, nemoj da snimaš decu. Gde ti je empatija, napala ga je nastavnica te devojčice. Snimatelj je sklonio kameru.

Neka deca nisu želela da odu kućama, čekajući ko će još da bude evakuisan, ali i da im bude dozvoljeno da se vrate u školu po stvari.

– Moj savet vam je da vodite decu kući. Ovo je i za nas stresno, a ne za decu, kazao je jedan od policajaca učiteljici.

Drugi se obratio učenicima – “Ništa ne brinite za vaše stvari. Niko neće da ih dira”.

Srećom, većina ih je otišla kućama pa nisu videli kako je u ulicu Kralja Milutina propušteno nekoliko vozila JKP Pogrebne usluge.

Sve vesti u vezi sa pucnjavom u Beogradu pratite u Danasovom BLOGU.