Repriza 1453. godine

Islamski svet nije baš monolit u podršci ovom ostvarenju mladalačkog sna 12. predsednika turske republike Redžepa Tajipa Erdogana i njegovom zaceljenju rane stare 86 godina u srcu turske nacije Podeljena je i sama Turska, gde, prema pojedinim anketama čak 45 posto građana, doduše većinom u Istanbulu, smatra da je Sveta Sofija, kao deo svetske kulturne baštine, trebalo da ostane muzej.

Utoliko više čudi mlako verbalno reagovanje hrišćanskog sveta, gde je preovladalo turski stav o suverenosti u unutrašnjim pitanjima.

Sve liči na neku vrstu reprize drugog pada Carigrada 1453. pod sultanom Mehmedom Drugim Osvajačem, kome je na prvom zvaničnom džuma namazu 24. jula bila posvećena posebna propoved – kudba pod nazivom Aja Sofija: znak osvajanja, naše poverenje u Fatiha.

Na prvoj liniji fronta protiv drugog podžamljenja Svete Sofije ostale su samo zvanična Atina, grčke crkve i grčka dijaspora, pa je ispalo da je i danas, kao i pre 667 godina u pitanju samo grčka stvar.

Da li je Erdogan na to i računao, bez obzira na optužbe da je uvredio ne samo pravoslavni nego i ceo civilizovan svet, napustio principe sekularne države i označio kraj Ataturkove ere, da skreće pažnju domaće javnosti sa ekonomske krize, pada vrednosti turske lire i da popravlja rejting posle gubitka Istanbula i Ankare na lokalnim izborima, kao i na nezvanične najave iz EU da je Balkan sledeći korak u njegovim neoosmanističkim planovima…

Hrišćanski Zapad ovog puta, doduše, nije kao pre šest i po vekova ucenjivao Carigrad  unijom, ali se jezuitski izvukao mlakim žaljenjem zbog odluka turskih vlasti.

Papa Franja se nije odazvao pozivu turskih zvaničnika da prisustvuje prvoj ovovekovnoj džumi u Svetoj Sofiji, ali se reagovanje Vatikana i Rimokatoličke crkve svelo na njegove izjave o ličnoj pogođenosti i obećanjima datim najvišim grčkim zvaničnicima.

Da li to znači da je izostao ekumenizam na delu i da li su se ispaznim pokazali susreti na kojima se decenijama razgovara o ponovnom ujedinjenju hrišćana?

Na stranu što u pravoslavnom svetu još nije zaboravljeno krstaško osvajanje i pustošenje Carigrada i Svete Sofije 1204, čemu je prethodio Veliki raskol 1054. godine.

Ali, to možda ne treba da čudi, ako se zbog drugog proglašenja Svete Sofije za džamiju javno nije oglasio jedino domaćin i njen istorijski vlasnik – poglavar Carigradske patrijaršije.

On je deo jula proveo na rodnom ostrvu Imbros obećavajući zemljacima da će im o svom trošku podići starački dom.

Carigradski patrijarh Vartolomej nije pomenuo Svetu Sofiju čak i kad se nedavno, uoči prve molitve za Kurban bajram u ovoj bogomolji u 21. veku, čuo sa Edoganom povodom obnove molitvenog života u ranohrišćanskom manastiru Sumela na severoistoku Turske 15. avgusta.

„Patrijarh je građanin Turske i zato ne može ništa da uradi, osim da ćuti“, tvrde grčki verski analitičari.

Činjenica je da nositi mantiju u Turskoj, pa čak i u Istanbulu nije bilo bezbedno ni pre Erdoganovog dolaska na vlast, ali je reč o crkvenom poglavaru koji pretenduje da bude prvi i neprikosnoven u pravoslavnom svetu, ne samo po časti nego i po vlasti.

Slučaj Svete Sofije otvara pitanje njegovog autoriteta u rešavanju unutar pravoslavnih sporova i insistiranju na pravu Carigrada da samostalno odlučuje o autokefalnosti pomesnih crkava, kao što je to nekanonski učinio u Ukrajini, po cenu cepanja pravoslavnog sveta.

Najveći teret otpora Erdoganovim odlukama poneo je američki arhiepiskop Carigardske patrijaršije Elpidofora (Lambriniadisa), koji je pred klanjanje prve džume u Svetoj Sofiji stigao i do Bele kuće, gde su ga primili američki predsednik Donald Tramp i potpredsednik Majk Pens.

Trampa bije glas da drži do redovnih susreta sa verskim poglavarima u SAD, a žestok protest jake, organizovane i uticajne grčke dijaspore u Americi, povodom drugog podžamljenja Svete Sofije svakako se nije smeo zanemariti pred predstojeće predsedničke izbore.

Ništa bolje od Zapada nije se pokazao ni ostatak pravoslavnog istoka, koji je, osim verbalnih osuda i protestnih obraćanja Erdoganu, u krajnjem slučaju pratio političke interese svojih državnih vlasti. Sudeći po zvaničnim izjavama, Putinova Rusija prodala je Svetu Sofiju za nešto manje od 20 evra koliko je koštala muzejska ulaznica za sat vremena sa vodičem, dok je Erdogan 10. jula nije po drugi put dekretom pretvorio u džamiju.

Da li je Moskva time sama stavila tačku na viševekovni ruski san o izlasku na Bosfor i vraćanju Istanbula u pravoslavne ruke, zbog čega je 400.000 Rusa položilo živote za oslobađanje Rumelije od Turaka?

Ruska pravoslavna crkva nije mogla da se dogovori unutar sebe da li je Erdoganov potez, kao nesumnjiv udar na celokupno pravoslavlje, ipak Božja kazna carigradskom patrijarhu zato što je odlukama o crkvi u Ukrajini razjedinio pravoslavni svet.

Sinod RPC je, na kraju, to zvanično naveo kao razlog izostanka snažnog zajedničkog pravoslavnog odgovora na Erdoganove odluke.

U SPC jedino su u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i Eparhiji budimljansko-nikšićkoj razumeli da se Akatistima i zvonima u svim hramovima 24. jula metafizički brani ne samo Velika crkva u Carigradu nego i pravoslavlje u celini, crkva u Crnoj Gori, Kosovo i Metohija…

Na ispitu su pali i najveći fanarioti među srpskim vladikama, za koje se priča da su navodno svojevremeno izjavljivali da bi iako su rođeni kao Srbi, želeli da umru kao Grci.

Tako je ovaj 24. jul bio dan žalosti uglavnom u grčkim crkvama – u matici i dijaspori koja je takoreći pod vrhovom kapom Carigrada.

U samoj Grčkoj uz molitve, zvonila su posmrtna zvona, a državne zastave bile su spuštene na pola koplja.

U većim grčkim gradovima odžani su protesti, a u Solunu, nekadašnjem drugom gradu Vizantijskog i Osmanskog carstva, u kome je rođen i otac moderne turske nacije Kemal paša Ataturk, paljene su turske zastave.

Grčki mitropoliti grme protiv završnice Erdoganovog neoosmanskog dizajna fašističkog islamskog režima, kako nazivaju vraćanje Svete Sofije u status džamije i ne očekuju značajniju podršku međunarodnih organizacija i EU, pa čak ni nemačkog predsedavanja.

Crkva i dijaspora u SAD koji su ustali protiv dovršenja brisanja hrišćanskog nasleđa Turske, započeto genocidom pre jednog veka, glavni su vetar u jedrima grčke državne diplomatije i angažovanja Atine koja ne posustaje u zahtevima da se Turska sankcioniše koliko zbog Svete Sofije toliko i zbog aktuelnog spornog korišćenja prirodnih resursa i vojnog prisustva u istočnom Mediteranu.

U nizu međunardnih aktivnosti Atine, grčka predsednica Katerina Sakerapuloi u četvrtak je uputila pismo predsednicima 14 država članica EU pozivajući ih da podignu svoj glas i osude tursku odluku o pretvaranju u džamiju simbola evropske istorije, kakva je Sveta Sofija.

Mada zvaničnu Atinu optužuju za romantično vraćanje Velikoj ideji oživljavanja Vizantijskog carstva, turski politički analitičari smatraju da problem sa Svetom Sofijom neće trajnije opteretiti tradicionalno problematične tursko-grčke diplomatske odnose.

U analizama povodom 100. godišnjice početka njihove normalizacije, većinu istorijskih i aktuelnih sporova vide u nedostatku dijaloga, očekujući pomoć EU, SAD i NATO, čije su obe zemlje članice.

Nova džamija u Grčkoj

Usred najžešćih protesta protiv drugog pretvaranja Svete Sofije u islamsku bogomolju, grčka vlada je 20. jula odobrila izgradnju nove džamije u oblasti Ksanti u Trakiji, na severoistoku zemlje. Javnost je o tome obaveštena posle prvog zvaničnog klanjanja u Svetoj Sofiji. U grčkoj ambasadi u Srbiji novinarki Danasa rečeno je da na sva pitanja poslata pre nedelju dana u vezi sa novom džamjom, brojem, položajem i statusom mislimana, turske manjine i islamskih bogomolja u ovoj zemlji, kao i zaštitom preostalih Grka u Turskoj, čeka odgovore iz Atine.