Rešenje je u prevenciji, ne u kažnjavanju đaka

Da ste iz obrazovnog sistema, ministre Ružiću, znali bi ste da većina predloženih mera za sprečavanje nasilja već postoji u školama. Ne zameram vam što ne znate, nego što ne pričate sa prosvetnim radnicima koji su živote posvetili obrazovanju dece. Zato što odbijate da razgovarate, čak i dobre mere dovodite u pitanje. Navešću vam dva primera.

Dobra je mera da se poveća naknada za odeljenske starešine. Uvek je dobro kada se prosvetnim radnicima koji imaju plate ispod republičkog proseka poveća neka naknada, ali to neće smanjiti nasilje. Ili nam to nudite nadnicu za strah.

Drugi primer dobre mere jeste najava povećanja broja psihologa u školama. Podsetiću Vas da je broj stručnih saradnika smanjen 2015. godine i 2018. godine promenom pravilnika o finansiranju. To je dakle uradio režim čiji ste vi deo.  Ali neka, dobro je što ste shvatili svoju grešku, problem je ministre Ružiću što se iz mere vidi da ne razlikujete psihologe i pedagoge, pa vam je svejedno šta ćete povećati. Trebaju nam i pedagozi, oni brinu o nastavi i svakako je dobro da ih škola ima više. Ako želite da smanjite nasilje onda povećajte broj psihologa i sprecijalnih pedagoga, ljude stručne da prepoznaju i pomognu učenicima sa poremećajima u ponašanju.

Da ste razgovarali sa nama rekli bi vam da se većina mera koje predlažete bavi kažnjavanjem, a kazne se primenjuju kada se nešto već desi. Ključ nije u pooštravanju kazni, ključ je u prevenciji. Mora se raditi na smanjenju diskriminacije, govora mržnje, moramo decu u školama učiti asertivnoj komunikaciji, medijaciji, nenasilnom rešavanju sukoba Problem je dakle što ovaj pristup zapravo naš najveći poraz, jer se mi na nasilje odgovaramo represijom prema deci nasilnicima, ne shvatajući da su i oni žrtve. Dokaz za ovo jeste mera po kojoj učenik koji izvrši nasilje ne može da se ispiše iz škole dok traje disciplinski postupak. Kada se postupak završi neka od institucija za koju imamo revidiran Pravilnik će preuzeti brigu o tom detetu? Ili možda neće? Da li je ovde zapravo skrivena ideja da ih isključimo iz Sistema da nam ne smetaju.

Važno je ministre da shvatite da novčane kazne za roditelje, niže ocene, pravilnici i stručna uputstva neće smanjiti nasilje. Vi zapravo ovakvim merama dokazujete da živimo u društvu kome je nasilje najnormalnija stvar i treba samo da naučimo koje mere će delovati, i ako ne deluju, da ih pooštrimo. Mi živimo u društvu nasilja, i ništa se ne može promeniti ako ne promenimo društvo u kom živimo. Treba da počnemo od vrtića i škola u kojima deca treba da budu sigurna, slobodna, zaštićena, a ne da obrazovne ustanove pretvaramo u kasarne sa krutim pravilima i razrađenim sistemom kažnjavanja.

Deca su, ministre Ružiću, naš najveći kapital, treba da ih volimo, razumemo i pomognemo da se razviju u ljude koji će ostvariti sve svoje potencijale i tako ovu našu zemlju učiniti boljom. Zato vas pozivam da o merama za borbu protiv epidemije vršnjačkog, ali i svakog drugog nasilja u školama, umesto po kancelarijama ministarstva govorite u okviru sveobuhvatne javne rasprave koju ćete pokrenuti, a koja za cilj treba da ima nultu toleranciju za sve oblike agresije i nasilja do koje ćemo doći kroz zajednički rad dece, roditelja, stručnjaka i cele zajednice. Ovo je borba za svu našu decu bez koje svi zajedno nemamo budućnost.

I verujte mi, ministre Ružiću, oni to zaslužuju. Da ste samo jednom stali ispred njih, znali bi o čemu pričam“, zaključila je Nataša Zečević.