Turska će ove godine biti domaćin samita lidera G-20, desetog godišnjeg zasedanja šefova Vlada G-20. Zemlja dolazi do izražaja na svetskoj sceni u nezgodnom trenutku, okružena sve većim obručom nestabilnosti.
Dva geopolitička poretka u neposrednom susedstvu Turske počinju da propadaju – neformalni sporazum s Rusijom postignut nakon Hladnog rata i granice na Bliskom istoku koje su definisane 1916. Sajks-Pikoovim sporazumom i 1919. sporazumom iz Versaja. EU i Turska nikada nisu bile potrebnije jedna drugoj, a ipak, gotovo da nikada nisu bile toliko međusobno udaljene.
Turska više nije zvezda u usponu, za šta je važila u prvoj polovini dvanaestogodišnje vladavine predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Davno su prošla vremena kada je zemlja beležila ekonomski procvat i napredak ka uspostavljanju prave demokratije, što je bio izvor nadahnuća mnogim zemljama u regionu. Turska je danas pred mnoštvom izazova – sve jači autoritarizam, skroman rast i mirovni proces s Kurdima na staklenim nogama. Pošto sa Sirijom deli 900 kilometara dugu granicu, domaćin je gotovo dva miliona sirijskih izbeglica i podložna je napadima i infiltracijama pripadnika Islamske države. Tenzije i sa Iranom i sa Izraelom postale su duboko ukorenjene, a zemlja je sve veći energetski zavisnik od osvetoljubive Rusije.
Turska ne može sama da se uhvati ukoštac sa ovim izazovima. EU čini gotovo 40 odsto turske trgovine, 70 odsto njenih spoljnih stranih investicija i više od 50 odsto njene industrije turizma. U međuvremenu, ekonomske veze Turske s njenim južnim susedima beleže vrtoglavi pad od Arapskog proleća.
Ove činjenice se odražavaju u turskom javnom mnjenju, pri čemu je podrška za EU sa svega 34 odsto, koliko je iznosila 2009, porasla prošle godine na 53 odsto. Turska shvata da nema dobru alternativu za EU i za atlantsku zajednicu. „EU strategija“ koju je jesenas objavio ministar za evropske integracije Volkan Bozkir može se tumačiti kao priznavanje te činjenice.
Evropa nikada nije pokazivala veće interesovanje za stabilnu, demokratsku i evropski orijentisanu Tursku. Bez saradnje Turske Evropi i međunarodnoj zajednici će biti teško da se uhvate u koštac sa opasnošću od stranih boraca, da poraze Islamsku državu, stabilizuju Irak i pronađu političko rešenje za haos u Siriji. EU je takođe potrebno zdravo partnerstvo s Turskom da bi kroz diverzifikaciju uspostavila energetsku bezbednost.
A ipak, umesto da se približe jedna drugoj, EU i Turska se udaljavaju. Sloboda izražavanja, raspodela vlasti i vladavina prava značajno se unazađuju pod Erdoganom. Zemlja je u opasnosti da bude uvučena u sektaške sukobe u regionu i da je namami autoritarna Rusija Vladimira Putina.
Odnosi EU i Turske pali su na još niže grane krajem prošle godine kada je Turska povećala pritisak na medije koji su bliski islamskom lideru Fetulahu Gulenu. Ta represija izazvala je snažne kritike u EU.
Pojedini u Evropi tvrde da je pogoršanje stanja prava i sloboda u Turskoj toliko ozbiljno da proces pristupanja EU, koji je već na umoru, treba da bude obustavljen. Bilo bi teško pronaći argument za tvrdnju da Turska ispunjava političke kriterijume iz Kopenhagena. Turska je pala na 154. mesto (od ukupno 180 zemalja) na Svetskom indeksu slobode medija Reportera bez granica.
Ali je malo verovatno da bi se prekidanjem pregovora postiglo bilo šta osim što bi bila otklonjena i poslednja inicijativa da Turska teži demokratizaciji i usklađivanju sa EU. Zapravo, EU ponovo treba da pojača kritiku i na račun demokratske degradacije Turske i na račun kredibiliteta procesa pristupanja.
Kipar je do sada predstavljao najveću prepreku na putu Turske ka članstvu u EU. Države EU treba više da se angažuju zajedno s kiparskom vladom da bi došlo do promene. To bi EU omogućilo da otvori poglavlja 23. i 24 u pregovorima o pristupanju, odnosno ona koja se bave pravima, osnovnim slobodama i sudstvom, koje propagiraju Evropski parlament i Evropska komisija. EU bi onda mogla da uputi svoju kritiku u odgovarajućem zakonskom okviru, dok turski lideri više ne bi bili u poziciji da odbacuju primedbe Unije.
Ako bi bile otklonjene blokade pregovora, profitirali bi i Kipar i EU. Nijedna zemlja ne bi imala veću korist od stabilne demokratije u Turskoj od Kipra, dok Turska koja se „dedemokratizuje“ u susedstvu koje beleži padove ozbiljno ugrožava interese kako Kipra tako i EU.
Osim procesa o pristupanju, potrebno je preduzeti i druge mere u cilju ponovnog uspostavljanja poverenja i pribavljanja konkretnih koristi za obe strane, što podrazumeva obnavljanje strateškog partnerstva. Takvi koraci treba da obuhvate pitanje produbljivanja saradnje EU i Turske u borbi protiv terorizma, pitanja sirijskih izbeglica i kriza od Libije do Ukrajine, kao i nadogradnje i modernizacije sporazuma o carini i jake težnje ka liberalizaciji viznog režima.
Iako te mere nisu alternativa za korigovan proces pristupanja, one bi pomogle da se on obnovi. Najzad, uključivanjem Turske u evropsku porodicu, te mere bi anulirale opasno odstupanje zemlje od evropskih vrednosti.
Marti Ahtisari je bivši predsednik Finske. Sada je član Nezavisne komisije o Turskoj. Ema Bonino je bila šefica diplomatije Italije i komesarka EU. Albert Rohan je bivši generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Austrije
Tekstu su doprineli i Volfgang Išinger, predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije; Hans van den Bruk, bivši šef holandske diplomatije; Marselino Oreha Agvire, bivši šef španske diplomatije; Mišel Rokar, nekadašnji premijer Francuske; Natali Toci, Institut za međunarodne poslove u Rimu
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
