Samo jedan odsto ugostiteljskih objekata zadovoljava standarde: Kažnjavanja nema

Sve bi to moglo da bude bolje da inspekcija kontroliše i sankcioniše ugostitelje, kojima je inače zakonska obaveza da omoguće pristup svim građanima, poručuju iz ovog saveza.

Ne samo da je bitno da se objekti u kojima se pružaju usluge zdravstvene, socijalne zaštite ili obrazovanje učine pristupačnim osobama sa invaliditetom, već sve više raste potreba da im se i usluge iz sfere ugostiteljstva i turizma približe.

– Meni kad neko kaže „ajde ti izaberi mesto gde ćemo“, jer ja kao znam gde je pristupačno, opet se u suštini uvek svede na dva, tri objekta. Tu ne mislim na lokale u okviru tržnih centara. Šta reći kad u centralnim gradskim opštinama tek samo jedan restoran ima toalet prilagođen i osobama u invalidskim kolicima. Ostali bukvalno niko, a o ostatku Srbije da i ne govorim. Kad idem u neki drugi grad, u toalete svraćam samo na benzinske pumpe, jer znam da na druga mesta ne mogu – ukazuje jedna od korisnica invalidskih kolica predsednica UO Saveza za pristupačnost Srbije Ljupka Mihajlovska.

Najveće zamerke su upravo na toalete, jer se nalaze na nepristupačnim mestima, u podrumu, na spratu ili galeriji do kojih vode stepenice ili su im vrata preuska da bi kroz njih prošla osoba u invalidskim kolicima.

– Vrata na toaletu ili bilo kojoj drugoj unutrašnjoj prostoriji, prema standardima, ne treba da budu uža od 80 centimetara. Zatim, širina koridora za prolaz kolica neophodno je da bude 90 centimetara, dok je za manevar okreta potrebno 150 centimetara prostora, bez prepreka. U Španiji, recimo, ne možete da dobijete dozvolu za rad ako nemate prilagođen toalet. A to zaista nije veliko ulaganje, u krajnjem slučaju mogu od dve kabine da naprave jednu i da tako i osobe u kolicima mogu da ih koriste – navodi sagovornica Danasa.

Istraživanje je pokazalo i da u blizini 78 odsto kontrolisanih objekata ne postoji obeleženo mesto rezervisano za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom, a i tamo gde postoji 32 odsto nema direktnu pešačku stazu bez izlaska na kolovoz. Uz samo jedan objekat postoji staza za kretanje slepih i slabovidih osoba. Kod 63 odsto objekata do ulaza postoje prepreke na javnim površinama i one su uglavnom u vidu strmijih uspona, stepenika, visokih ivičnjaka, parkiranih automobila, ispucalog trotoara.

Oko 34 odsto ugostiteljskih objekata zadovoljilo je standarde da ima glavna ulazna vrata od minimum 90 centimetara širine, ali većina njih na ulazu ima prag ili stepenik što otežava prolaz kolicima. Kod osam objekata konstatovano je da osoba sa invaliditetom nikako ne može sama ući u objekat, dok je u dva objekta ulaz samostalno moguć alternativno kroz baštu, ali ne i kroz glavni ulaz. Kod objekata koji imaju baštu, odnosno terasu 58 odsto njih je bez prepreka.

Kontrolisano je ukupno 102 ugostiteljska objekta na Vračaru, Starom Gradu, Zvezdari, Savskom venacu, Novom Beogradu, Paliluli i Voždovcu, a kako kaže Mihajlovska, luksuzniji lokali su bolje prilagođeni, jer je pristupačnost povezana i sa kvalitetom usluge.

Mihajlovska ocenjuje da Beograd još nije pripremljen za predstojeći EKSPO  po pitanju pristupačnosti za osobe sa invaliditetom.

– Dolazi EKSPO, porast turista je veliki, među njima će biti i osoba sa invaliditetom koje inače čine 10 do 15 odsto populacije. Nije turizam samo kafić, restoran, tu je hotel, bioskop, muzej, prevoz, i sve ono od rezervacije smeštaja pa nadalje. Moram da priznam da nismo pripremljeni, zato što prvo nemamo dostupne informacije na jednom mestu o tome koja mesta su pristupačna a koja ne. Dakle, inostrani turista ne može klikom samo na jedan sajt da dobije tačnu informaciju. Postoje muzeji i galerije koje imaju na svojim sajtovima, ali kao objedinjenu informaciju toga nema – ukazuje ona, navodeći primer Beča koji ima vodič o pristupačnosti.

Savez za pristupačnost trenutno radi na projektu o pristupačnom turizmu i vodiču za ugostitelje. Kako ističe Mihajlovska, savez će zagovarati da se slika o pristupačnosti ubuduće promeni na bolje, ali mora i država da reaguje.

– Naši ugostitelji su anti-diskriminacionim zakonodavstvom u obavezi da budu pristupačni, ali niko ih ne kažnjava i niko ih ne kontroliše. Oni ne znaju za sankcije i nikome ništa. Očekuje se da ih mi kao osobe u invalidskim kolicima tužimo da bi nadležni reagovali, ali koja osoba sa invaliditetom je toliko osnažena da vodi parnicu i da se mlati po sudovima. Treba pojačati kontrolu. Bilo bi dobro kada bi Ministarstvo turizma, u čijoj je ingerenciji, donelo uredbu kojom bi naložili ugostiteljima da u razumnom roku prilagode objekte i osobama sa invaliditetom. Problem je što oni još ne vide da bi imali koristi od toga, jer i mi želimo novac da trošimo u našoj zemlji – zaključuje naša sagovornica.