Retro Priština

Pošto je teško oštećen, da bi se pravilno upotrebio, takav alat zahteva vešto, stručno rukovanje, ponekad još jedno srce, ali to ne sprečava negativce da ga jeftino prodaju u velikim količinama ili da ga narodu čak i besplatno dele. Tada su neizbežna osakaćenja u svakom pogledu.

BOG kao što je bilo koji grčki, da otvoreno nosi sve loše osobine ljudi, da bi oni stekli utisak da je sve moguće, da podstiče iznenadna rešenja – kreativnost, da ostavi mogućnost da možeš da ga nadmudriš, pobediš bar u jednoj disciplini i time zaradiš neku njegovu supermoć. Usamljeni, monoteistički bogovi preterano su jednostrani, važno im je samo da si tužan i podvijene šije, da si uvek spreman da prihvatiš laž i da lažeš.

VRANJANKE se nikada nisu borile za ravnopravnost, živele su ravnopravno. One koje bi se naročito istakle muškarci nazivaju ved-žene i muž-žene. Kada se vojska 1915. povukla, one su sa decom i starcima branile oružjem grad 48 sati, a na dan oslobođenja 1918. napale su okupatora i oslobodile grad pre ulaska zvaničnih oslobodilaca. Tada je stradao i nemački general.

One su i pojedinačno snažne. Učiteljica Milunka Škrljić je 1915, u okupiranom gradu, osnovala pokret otpora i platila glavom. Bogataška ćerka Natalija Kalčić izučila je 1919. na Sorboni filozofiju, 1922. u Beogradu pravo, pa je prva Srpkinja sa dve fakultetske diplome. Radmila Bunuševac je prva žena profesionalni novinar (pokrenula i kulturnu rubriku u „Politici“), njena sestra Olga je prva Srpkinja sa vozačkom dozvolom, druga u ondašnjoj zemlji, pošto je prva pripadala Rumunki – kraljici Mariji…

GAZIMESTAN umesto da pokreće maštu, on je večito opelo sa ciljem da već okončanu bitku produžava u beskonačnost. Večito opelo održava potištenost i disciplinovanje naroda, da on bude uvek spreman na zlo. NJima je važan bol i okupljanje oko bolnog mesta, što je već dovoljno retrogradno. Normalna priča o Kosovskoj bici bi mogla da ima, recimo, prolegomenu o artiljerijskom njenom početku, kao što to čini jedan engleski dokumentarac: „Prvi su iz topova opalili Srbi, ali su prvi turski redovi bili predaleko. Potom su i turski topovi podbacili…“ Možda oni stari profesori istorije i nisu bili toliko ludi.

DRAINCA, prema mom istraživanju, zasnovanom na razgovorima sa prijateljima, i danas čitaju studenti matematike, elektronike, mašinstva, arhitekture, oni koji su poslovično nezainteresovani za poeziju. Možda nije problem u čitaocima, možda je u ostatku poezije.

ĐAK ne treba ništa da daje, treba samo da uzima. U Sofijskom rukopisu Dušanovih zakona član 83 govori da svako mesto mora imati školu kao palatu: „Ako se ne budu ukrašavale škole i budu niže od crkava, zar će se zemlja onda ukrasiti učenima?“ Tamo se o učiteljima kaže: „Da daskali uče decu iz sveg srca i da razmišljaju o njima, budu prema njima milostivi i da im darove daju…“ Dalje se materijalni darovi koje učitelji daju deci i nabrajaju, ali se nigde ne navodi da učenicu kupuju suvo zlato za 8. mart, Novu godinu, kraj školske godine, učiteljičin rođendan…

EGZOTIKA MITA ima smisla samo ako mit ne stvaraju i neguju institucije kao što su vlast ili crkva. Kada se institucije umešaju u mitologiju, onda je to dogmatizam, ideologija, trgovina, zločin. Stvarna egzotika mita rasterećuje čoveka i okrepljuje, ne udara po ušima.

ŽIVOT U TEGLI REČI je život koji obuhvata čitav univerzum, čitavu večnost.

ZMIJA je simbol mudrosti, otud toliki strah od nje. Od mudrosti mislim, protiv zmijskog ujeda postoji serum.

ISTINA je žrtva kolektiva, bilo da je on stvara, bilo da je preuzima od pojedinca. Zato je potrebna pravilna dinamika u smenjivanju istina, pre neko se one pokvare i postanu nefunkcionalne. Propisana ili predugo upotrebljavana istina je neprijatelj slobode. Zajednica uvek želi da istinu pretvori u istoriju, ali zato samo deo istorije u istinu.

JAK ČOVEK je pre svega tolerantan, ne skače na očiglednu nepravdu, jer je nje svestan i onaj koji je čini. Jak čovek ne uzvraća kada zadobije sitne ogrebotine, njegov udarac je jednostavno jak. Takva osoba takođe ne izmišlja neprijatelje, nego čak većinu već deklarisanih protivnika uopšte ne računa u neprijatelje. Kada procenite da se neki političar uklapa u ovakav profil, javite mi, jedva čekam da prvi put glasam na izborima.

KOBAJAGI – ovu reč treba umetati u svaku rečenicu ozbiljnih ljudi.

NAKAZNO I LEPO. Nakazna ružnoća Šopenhauera i fizička lepota njegove majke savršeni su primer trenutačnog privida. On je „trabunjao nešto o smislu života“, gospođa Šopenhauer je pisala tada veoma popularne ljubavne romane i neprekidno su se zlobno prepucavali. Prošlo je podosta godina dok su tiraži njegovih knjiga, u kojima se govori o idealima lepote, nadmašili majčine, u kojima se govori o „lepoj ljubavi“.

NJEGOŠ. Nekada – luksuzni poslužavnik sa luksuznim poslasticama, danas – marka sablje koju koriste obe zaraćene strane i lakmus za detektovanje nedoučene elite.

OSTATAK REČENICE se najčešće zanemari i u pisanju i u čitanju, te je zato izvor svih nesuglasica. Autor je dužan da, pored ostalog, podstakne slast u čitanju, čitalac da stvarno vidi šta tamo piše, naročito u ostatku, postojećem ili podrazumevajućem.

PATRIOTIZAM je pesma, ukoliko se peva o slobodi, sve ostalo su političke parole.

RASTEŠ LI? Tim pitanjem me redovno budio deda za školu. Da je živ, možda bih pokušao da odgovorim.

SRBIN U PRIŠTINI, u tome je bilo nešto posebno, istovremeno i egzotično i univerzalno. Recimo, mlade Albanke sa anglistike koje 1986. u Bejinom kafiću „Bauhaus“ žele da bolje nauče srpski zbog Azre i DŽonijevih stihova. Srbin u Prištini, a usudio bih se da pretpostavim i da je sa Albancima bilo slično, nosio je posebna osećanja. Najpre, nije presudno to što jesi i to što jesu, ali kasnije primetiš da je njima ipak važno to što jesi. I pored toga, u pomenutom kafiću komentarišemo istraživanja javnosti koja poručuju da su u Prištini najgori međunacionalni odnosi, u Sarajevu najbolji. Dakle, prvi rat preti Kosovu. I smejemo se, ne verujemo. U našem kafiću su odnosi savršeni. To što u ostalim kafićima u Kičmi nisu, to smo i očekivali, tamo ne slušaju našu muziku, ne čitaju ono što mi čitamo, ne gledaju ono što mi gledamo.

Treću noć od proslave rođenja mog sina opet je svratio moj prijatelj Vedat. Ostali smo do zore, iako je bio i prve noći i blagonaklono mogu reći da se istakao u veselju. Tek mi je na polasku rekao da je došao da se oprosti, da odlazi u Švajcarsku. Rekao mi je: „Toliko si mi drag da moramo da se dogovorimo: kada budemo u rovovima gore na Grmiji, ti s jedne, ja s druge strane, moraćemo da nađemo način da se noću nalazimo i zajedno pijemo pivo.“ Bilo je to 1991. i njegovo predviđanje i preteranu patetiku pripisivao sam alkoholu, ali nisam zaboravljao šta mi je rekao, pa sam sve do 1996. mislio da nije u pravu i da ću se opako našaliti sa njim kada se prvi put sretnemo. Još uvek se nismo sreli, a i više su male šanse.

Kada sam počeo da primećujem da će se Vedatovo predviđanje o ratu ostvariti, obuzelo me je novo osećanje, da smo nekolicina prijatelja i ja jedini Srbi na planeti, iako je među nama bio i jedan Albanac, i da to nikome nije važno. Tada se neprijateljima po definiciji priključuju i prijatelji po definiciji, sve je protiv tebe. Moja olakšavajuća okolnost je što sam u Prištini bio Vranjanac i što sam kasnije u Vranju bio Prištinac.

TREĆE JAJE u potpunosti je prištinska pojava. Umesto da ti jaja budu kockasta, ti jednostavno ubaciš treće, postaneš trojajac. Kada sam te 1998. prvi put čuo da se pominje treće jaje, pojma nisam imao šta to znači. Nisam mogao ni da pretpostavim, a nekako me je bilo stid da pitam, da ne ispadnem glup u društvu. Kada sam se najzad usudio, u kafani, naravno, društvo je počelo da se čudi mojoj neinformisanosti, po život opasnoj. Nastavio sam da insistiram sve dok nisam dobio jasan odgovor da je to kašikara koja se metne među noge kada voziš auto. Bez toga, kada već kidnapuju i po samom gradu, suludo je ulaziti u auto. Razgovor su pratili i sa susednih stolova, njihovi pogledi su me sažaljevali kao potvrđenu budalu. Onda mi je neko, ne ustajući, dobacio bombu i ja sam je spremno uhvatio i strpao u džep. Jedva sam čekao da proverim kako to funkcioniše, dovršio sam pivo i otišao do parkinga. Žuljanje! Neopisivo. Da to treba, treće jaje bismo zadužili još mnogo ranije, korektno upakovano kao i ona dva. Ne, o tome nisam razmišljao, nego sam se svojski trudio da se što pre naviknem, da ga ne nameštam stalno, samo da bude tu kada zatreba.

Jednom sam službeno autom krenuo u Beograd i tek kod „Gedže“, na ulazu u Kruševac, stajući da popijem kafu, shvatio da je treće jaje tu, da sam postigao planirani apsurdni automatizam, ali i dalje nisam uviđao besmislenost. To sam shvatio kada sam definitivno odlazio iz Prištine, naredne godine, praćen pucnjavom kao stari svat, sa osmogodišnjim Žarkom i trogodišnjom Dejanom na zadnjim sedištima. Bilo je jutro i put je bio potpuno pust. Savetovali su kako se vozi u datim okolnostima i ja sam bio naročito skoncentrisan na brzinu, da ubrzam naglo ili da munjevito izvedem polukružno ako primetim barikade. Predviđali su da će Albanci najverovatnije kod Mramora, odmah iza Gračaničkog jezera, postaviti zapreke. I tu, na dvesta metara od vododelnice, tamo gde počinje voda koja ide u Sitnicu i, druga, koja ide u Moravu, spustio sam ruku na bombu, drugom bi trebalo da izvučem osigurač. U vožnji. Kako? Kako da otvorim prozor i izbacim je dok vozim? Na koga, to pitanje nije dolazilo, a i da jeste, odgovor je jednostavan: na one koji hoće da nas ubiju. Problem je što bi potencijalne ubice bile bezbedne. Jedino što bih uspeo, to je da aktiviranjem ubijem samo one koji su u kolima. Smučilo mi se i strah je nestao, jer sam shvatio da ništa ne zavisi od mene.

Između Lučana i Bujanovca zaustavila me je policija. Pogledali su isprave i dali znak da prođem. Izašao sam i dodao prvom policajcu kašikaru: „Neotpečaćena“. On je prihvatio kao da sam mu pružio jabuku i samo je klimnuo glavom.

ĆESAR Uglješa Paskačić iz neobjašnjivih razloga zanemaren je u istoriji. Unuk je Dušanovog viteza Paskača, potom i na visokom položaju u Uroševoj administraciji, sin „sevastokratora sve srpske zemlje“ i ćesara Vlatka, koji je od turskih saradnika Dejanovića preoteo Vranje i okolinu i organizovao državu koja će se održati do koju godinu posle 1427. Ili čak do 1454. godine. Ćesar Uglješa dogradio je tvrđavu koja nikada nije u borbi osvojena, pa ni posle šestomesečne opsade. Neprestano je bio saveznik despota Stefana, pa mu je jednom prilikom i ustupio učenu glavu Antonija Bagaša, prvog vranjskog književnika, da u Resavskoj školi prevodi, pored ostalog, i Studije o kipovima. Tokom Uglješine vladavine, koja je počela u godinama oko Kosovske bitke i trajala najmanje do 1427, deca u Vranju su učila iz Bukvara Konstantina Filozofa, koji je on napisao po nalogu i instrukcijama despota Lazarevića. Lik najvećeg gospodara Vranja sačuvan je na jednoj fresci u Psači kada je bio dvanaestogodišnjak, a na istoj fresci su i car Uroš i kralj Vukašin.

UREDNIK je onaj koji je zadužen da izbaci najbolji deo teksta i da preostalom da što gluplji naslov. Poneki znaju i da menjaju glagole po padežima i još neka čudesa. To je iz ugla autora, ali kada sednete preko puta autora, stvar se tada menja, svesno postaješ uvrednik, deponija za kancerogeni duhovni materijal i svakojake gadosti i shvatiš da je stvarno moguće da čoveku silom otmeš, ali da je nemoguće da mu silom daš. Urednička sila nije svemoguća.

FATALNA ŽENA je redovna vranjska pojava. Pojavljuje se na pet ili deset godina, nekad i češće, sve u zavisnosti od testosterona i maštovitosti muške populacije. NJena sudbina je da netragom nestane posle masovnog emotivnog holokausta. Ipak, njena najveća žrtva je muškarac koji je osvoji.

HADŽI-TODOR DIMITRIJEVIĆ je čovek koji je dobro protresao 20. vek, pa nekima još zvoni u glavama, još im se priviđa stasiti galamdžija od koga nijednu svoju gadost ne mogu da sakriju, inače zašto bi ih toliko iritirala moja drama „Onaj pas iz Vranja“?

CEPIDLAČENJE je čestiti pokušaj, poslednji, da se osujete nabusiti prevaranti.

DŽAK PUN REČI, probranih, da daš baksuzu, on će prvu izvući onu koja ti je greškom upala u taj džak.

ŠO I BUDUĆNOST. Nijedna epoha nije grandioznije zamišljala budućnost od moderne (u međuvremenu je budućnost ostvarena, mi smo je pretekli, pa danas gacamo po prošlosti). Omiljenu sliku budućnosti Bernard Šo je pronašao u dubokoj ruskoj provinciji, u nekoj bednoj varošici na obali Volge.

Šo je bio jedan od istaknutijih cinika 20. veka. Dok su Englezi dvadesetih čekali komunističku revoluciju, lično je otišao na njen izvor, pa je putovanje iskoristio da nervira i svoje antikomuniste i sovjetske komuniste (slično kao kada je posetio i Južnu Afriku, pa su ga napadali da nije patriota). Ipak, putovanje nije bilo uzaludno, kako je tvrdio, jer je na obali Volge došlo do, za njega, neverovatnog susreta.

Kada se udaljio u šetnji od varošice, sreo je veoma lepu devojčicu. Toliko lepu da je morao da na engleskom naglas sebi opiše njene inteligentne crte lica, koje su bile u potpunoj suprotnosti sa sirotinjskom, radničkom odećom na njoj. Ona je njegove reči shvatila kao obraćanje, pa mu se zahvalila na „divnom“ engleskom, kako je naveo kasnije. Potom je pitao gde je naučila engleski, a ona mu je odgovorila: „Znate, mister, život je vrlo težak i borba za egzistenciju iziskuje od nas mnogo znanja. To kaže moja mama. Ja sam prošle godine naučila engleski, a još ranije francuski“.

Posle kraćeg razgovora, u kome se Šo uverio da je devojčica „izuzetno pametna za svoje godine“, rekao joj je: „Zbogom, mala, budi srećna. Kada odeš svojoj dobroj mami, reci joj da si razgovarala sa čiča Bernardom Šoom“. Devojčica je odgovorila: „A Vi, kada odete u Vašu Englesku, ispričajte da ste šetali na obali Volge sa Katarinom Ivanovnom Fjodorovič, ćerkom fabričkog radnika. Preporučite devojčicama u Engleskoj da i one vredno uče jezike, jer to će nama svima, kad odrastemo, mnogo trebati… Znate, tada će sasvim drugi život nastati…“

Šo je, naravno, znao da je njena zamisao budućnosti podstaknuta komunističkom ideologijom i borbom njene majke upravo protiv tog sistema, ali je smatrao da je svaka zamisao budućnosti – smisao života.

Biografska beleška

Zoran S. Nikolić je u Prištini 1986, sa grupom mladih pisaca, kao suprotnost nadolazećem kvazipatriotizmu, pokrenuo neformalnu literarnu grupu „Marginalisti“. Do 1989. marginalisti su se pojavili u svim značajnim jugoslovenskim književnim časopisima. Potom je, sa istim ciljem, osnovao Književnu omladinu Prištine i pokrenuo „Kopču“, časopis za kulturu i literaturu. Pokrenuo je nezavisnu izdavačku delatnost „Novi svet“ u Prištini i „Vranjske knjige“ u Vranju, koje više ne postoje.

Prvu knjigu, „Poverljiv materijal“, objavio je 1988. godine, zatim i knjige „Stara Priština, poznavanje grada u crtežu Radomira Paje Jankovića (1994), „Rečeno kao ubijeno“ (Beograd, 1996), „Onog u sebi“ (Novi Sad, 1998), „Ovo naše vreme“ (Beograd, 2006). Pre dve godine objavio je zapaženi inovativni roman „Smrt za poneti“, a ove dramu „Onaj pas iz Vranja“.

Od 1999. živi i piše u Vranju.