INTERVJU Dragica Pavlović Babić, profesorka Filozofskog fakulteta: Šta zaista govore rezultati PISA istraživanja?

Ovo je šesti ciklus kako naša zemlja učestvuje u PISA studiji, a profesorka Pavlović Babić je u prvih pet ciklusa bila nacionalna koordinatorka ovog istraživanja.

Od tih pet ciklusa, samo su rezultati iz 2003. saopšteni u prostorijama Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji je bio realizator istraživanja, jer je izostala podrška tadašnje ministarke prosvete Ljiljane Čolić.

U naredna četiri ciklusa rezultate je na dan objavljivanja globalnog izveštaja za sve zemlje učesnice, predstavljalo Ministarstvo prosvete na konferencijama za novinare u pres sali Vlade Srbije.

U međuvremenu je sprovođenje PISA istraživanja prebačeno pod okrilje Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, a javnost je o rezultatima poslednjeg ciklusa obaveštena saopštenjem Vlade.

– Najvažija poruka i opšti smisao rezultata je skrajnut u drugi plan. Poslali su nam ohrabrujuću, ali, nažalost, lažnu izjavu o tome da naš obrazovni sistem napreduje u pogledu postignuća. Ne napredujemo, isti smo kao što smo bili, po šesti put dobijamo istu poruku i da se sa njom ne bi suočili mi sada menjamo smisao te poruke. Mislim da smo kroz saopštenje Vlade promenili pravo značenje rezultata koje smo dobili – komentariše Pavlović Babić zaključak Vlade da su učenici iz Srbije ostvarili napredak na PISA testiranju.

Vlada u saopštenju kaže da „u trenutku kada se čak pet OECD zemalja suočava sa padom uspešnosti u matematici za 25 poena ili više, rezultati koji su kod nas ostvareni u uslovima kovida bude nadu da će reforme koje su započete odmah po završetku ciklusa PISA 2018 godine moći da se nastave u pravcu podizanja kvaliteta obrazovanja“. Da li je uticaj kovida na PISA rezultate bio očekivan?

– Jeste, jer su u vreme kovida škole na celoj planeti radile u drugačijim uslovima i to je bila zajednička vanredna okolnost. Države i obrazovni sistemi su se snalazili oko nastave i obrazovanja tokom kovida na različite načine, ali je to ipak zajednički eksterni faktor i zbog toga je bila predikcija na nivou OECD-a da će postignuća biti manja za oko 15 poena, što se i pokazalo, s tim da su razlike među zemljama velike i u njima možemo da uočimo neke dobre pouke ili razloge zbog čega se to desilo.

Šta možemo da zaključimo na primeru Srbije?

– Kad ste u zoni niskih rezultata nije nemoguće, ali nije ni za očekivati da ćete dodatno pasti, jer kad ste već nisko, nemate gde da padnete. To je jedan razlog zašto korona nije uticala na postignuća učenika iz Srbije. Drugi razlog je priroda znanja, odnosno tipovi zadataka koji se rade u PISA testiranju. To je nešto što i pored svih ovih godina otkako u učestvujemo u PISA, nije ušlo u naše škole u velikoj meri. Ne mislim samo na zadatke, nego na tip znanja koji se tu traži. To su razumevanje, povezivanje, zaključivanje, analiza, kritičko mišljenje. Toga u našim školama nema i kada škola na tim znanjima nije radila ni pre, a ni za vreme pandemije kovida, nema ni razloga da bude razlike u rezultatima. Jer škola se time nije bavila bez obzira na ove promenjene uslove. Za takva kompleksnija znanja, takozvano mišljenje višeg reda treba finije vođenje od strane nastavnika, treba više vremena, rad koji je veoma integrisan, posvećen i traži veće ulaganje. I kada izmaknete školu, ta znanja koja su osetljivija na podršku i koja se razvijaju duže i na nekim prethodnim preduslovima, lakše se naruše, zbog čega dolazi do pada u tim zonama. S druge strane, tipična, reproduktivna znanja za koja vam nije potrebna nikakav specijalna podrška i nikakva posebna nastavna metoda, ipak ostaju.

Kažete da se uticaj korone vidi u tome što je narušena pravednost našeg obrazovnog sistema.

– I dalje smo nešto bolji od OECD proseka, ali i mi i oni smo pokvarili pravednost i to se tipično dešava u nekim nepovoljnim okolnostima, jer one više pogode osetljive grupe. Oni koji su i inače u nepovoljnijem položaju u obrazovanju, koji i inače imaju niže rezultate i dodatne probleme, poput niskog socio-ekonomskog statusa i siromaštva, u većoj meri su pogođeni, tako da je kod nas procenat funkcionalno nepismenih učenika u matematici narastao sa 39 na 43 odsto, što nije malo. Sada nam je skoro svako drugo dete u matematici funkcionalno nepismeno i to je alarmantan podatak.

Kako se meri pravednost?

– Pravednost se izražava u procentu i to je zapravo procenat svih razlika u postignućima učenika koje može da objasni socio-ekonomski status. Dakle, ako se uzmu u obzir sve razlike koje postoje među učenicima u pogledu postignuća, vi procenjujete koliko tih razlika može da se objasni različitim okolnostima u kojima učenici žive. Što je taj procenat manji znači da je pravednost veća i da je škola uspela da kompenzuje efekat nepovoljnih okolnosti na postignuća. Kod nas je pravednost bila osam odsto u ciklusu PISA 2018, a sada je 13 odsto, dok je OECD prosek bio 12, a sad je 15. Mi smo i dalje u proseku nešto bolji od OECD-a, ali ima OECD zemalja koje imaju pravednost i pet ili šest odsto. Na ovaj podatak treba obratiti pažnju jer to znači da oni koji su i inače bolje podržani u svojim porodicama, koji imaju više prilika i mogućnosti, i u koroni su bolje prošli, a ovi koji i inače žive u otežanim uslovima su u vreme pandemije bili u težem položaju, na primer, nisu imali tablete, internet kod kuće, dva televizora da svako dete gleda TV program…

Iako i sam OECD izveštaj o Srbiji kaže da imamo iste rezultate kao i u prethodnom ciklusu, Vlada je saopštila da se naša zemlja u čitanju i nauci nalazi na 40. mestu, a u matematici na 42. mestu, što predstavlja napredak u odnosu na 2018. godinu kada se našla na 45. mestu u čitanju, a na 46. mestu u nauci i matematici.

– Mesto zemlje na listi nije i rang. Ako pogledate međunarodni izveštaj videćete da oni nikad ne stavljaju redne brojeve pored imena država, jer pozicija na listi nije rang. Na primer, prosečna postignuća zemalja mogu da se razlikuju za jedan ili dva poena, ali ako ta razlika nije statistički značajna, to nam govori da među njima nema razlike u pogledu kvaliteta postignuća, pa takve zemlje imaju isti rang a različite pozicije na listi. Ali čak i da pozicija na listi jeste rang, to je opet najpogrešniji mogući način da čitate PISA rezultate.

Zašto?

– Pre svega, spiskovi zemalja se menjaju od godine do godine. U ciklusu 2000. godine je učestvovala samo 21 država, 2003. ih je bilo 43, sada 81. Broj zemalja učesnica se menja od ciklusa do ciklusa i ne možete da poredite poziciju na nečemu što nije isto. Mnogo je korektnije, a i daleko informativnije da se poredimo prvo sami sa sobom, odnosno sa našim postignućima iz ranijih ciklusa. Jer u tom slučaju znamo da novu generaciju učenika procenjujemo na istoj skali, da ih „merimo istim metrom“ i da na osnovu toga zaključujemo šta se s našim obrazovanjem dešavalo u prethodnom periodu. Još relevatnije je da poredite svoje postignuće sa opštom skalom postignuća, da vidite koja se to vrsta znanja očekuje od učenika i gde ste vi u odnosu na ta očekivanja. Možemo da se poredimo i sa drugim zemljama ukoliko od njih možemo nešto da naučimo. Neko ima hronično bolje postignuće od nas, pa možemo da vidimo šta je to u strukturi obrazovnog sistema, u načinu obrazovanja nastavnika, u fondu časova, u organizaciji nastave što bismo eventualno primenili, a da kod nas „radi“.

Ako neko letimično pogleda listu zemalja učesnica mogao bi reći da smo na sredini.

– Na sredini su oni koji su oko proseka. Mi smo ispod proseka.

Rezultati naših đaka u PISA su stabilni uprkos koroni, ali i uprkos 20 godina reformi u obrazovanju. Šta nam to govori?

– To govori koliko je PISA koncept pismenosti i dalje daleko od naših škola. Iako u našem zakonu pišu i kompetencije i kritičko mišljenje i rešavanje problema, u školi toga, ipak, nema dovoljno. Kad kažem škola mislim na planove nastave i učenja, na udžbenike, na nastavne metode, na obrazovanje nastavnika. Dakle, po svim aspektima smo još daleko od ovog koncepta škole.