Ribolovci sa Dunava vole i prasetinu

Porodica Rideg iz Kostolca u privrednom ribolovu ima preko sto godina staža. Prvi je mreže na Dunavu razapeo deda Mihalj, potom otac Ištvan i majka Beržika, a porodičnu manofakturu nastavio je sin Mihalj, poslovođa na kopu „ Ćirikovac“. Kako kaže, gašenjem kopa odlazi u punu penziju, a potom najverovatnije i u alasku. Sinove Igora i Mihalja juniora ribolov ne zanima čime se ova lepa, ali teška profesija gasi u porodici Rideg.

– Pre četrdesetak godina ja sam kao dete pomagao mojim roditeljima u ribarenju jer plata koju je otac zarađivao na kopu „ Kostolac“ bila je nedovoljna za naše izdržavawe, trebalo je školovati četvoro dece. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak je moja majka koja je sve do svoje smrti pre sedam godina, punih četrdeset godina profesionalno obavljala poslove alasa. Kao jedina žena alas ni u čemu nije zaostajala za svojim kolegama, od početka je radila samostalno, čak je redovno i odnosila ulov na pijacu. Od nje sam najviše naučio o tajnama ovog zanimanja. Bila su to druga vremena, ribe je bilo mnogo više nego danas, a bio je i korektniji odnos među alasima od kojih mnogi nažalost danas nisu živi. Kao što su recimo čika Mile iz Petke, Bora- Zec, Živa, Ivanovići iz Starog Kostolca i mnogi drugi. Bili su to pravi profesionalci, dobri alasi i dobri ljudi. Tada nije bilo krađa mreža i bubnjeva, što danas nije slučaj, a o ubijanju ribe strujom I da ne govorim. Ribe je u Dunavu pre trideset godina bilo mnogo više, iz jednog ulova čak i do sto kilograma. Danas toga više nema. Ove godine somova i kečige gotovo da nema, tvrdi Mihalj Rideg.

Ako je suditi po pesmama, alaska profesija je lepa i primamljiva, ali je Mihalj nikome ne preporučuje.

– Ja se profesionalno ovim poslom bavim oko sedamnaest godina, radiću još nekoliko godina i time se najverovatnije ova profesija u mojoj porodici gasi jer moje sinove to ne zanima. Dozvole za rad su iz godinu u godinu sve skuplje a ribe u Dunavu je sve manje. Razloga za to svakako ima, ali o tome neka brine neko drugi, onaj ko je nadležan. Drugo, do pre pet godine imali smo organizovan otkup ribe, danas toga više nema, sa pijace nas jure razne inspekcije. Rečju, danas je zaista teško baviti se ovim poslom koji samo prividno izgleda primamljivo. Naše Udruženje je do prošle godine imalo 27 registrovanih članova, onih koji su redovno plaćali dozvolu, danas je taj broj nešto manji, sutra ko zna, kaže Rideg.

Ribe je na Dunavu nekada bilo ko pleve, kapitalci nisu bili nikakva retkost. Danas se o tome prepričava, s kolena na koleno takoreći.

– Bio sam još dete kada je moj otac iz bubnja izvadio soma od 55 kilograma, bio je to zaista veliki događaj, njegov najveći trofej u dugoj alaskoj karijeri. Naravno, bilo je i nešto manjih somova, šarana od recimo 23 i 18, 5 kilograma, ali takvih kapitalaca danas na ovim prostorima gotovo i da nema. Ja sam pre četiri godine na sredini Dunava, u pravcu motela „ Dunavski dragulj“ uhvatio soma od 54, 5 kilograma, pola sata je trajala borba i to je moj lični rekord. Moja deca ne vole ribu na trpezi. Stariji nikako, čak ni da je drži u rukama, Dva tri puta su mi pravili društvo na vodi, i to je sve. Nisam insistirao jer rečje o teškom i napornom poslu u kome ako želite nešto da ulovite morate i do deset sati da provedete na vodi. Svakodnevni boravak na Dunavu i poznavanje njegove čudi od presudnog su značaja za dobar ulov. Bilo leti ili zimi, kada sunce pripeče ili hladna košava napuni čamac vodom i zaledi krv u žilama. Ako je to ljubav prema ovom pozivu, neka tako bude. I moja majka je rasla pored, i na Dunavu, ispraćala brodove kako pesma kaže, ali joj je srce decembra 2000. godine stalo, a ne ostalo pored ove opevane reke. Infarkt koji je doživela svakako nije od lepote koje se nagledala tokom alaske karijere. I ja sam se poput mojih roditelja prihvatio ovog posla kako bih popravio porodični buđet, školovao decu, naglašava Mihalj Rideg.

Ne poriče poslednji alaski izdanak porodice Rideg da u ovom poslu ima i lepih trenutaka.

– Tokom godine ima dosta takmičenja u spravljanju riblje čorbe gde me često pozivaju u žiri, a nekada sam i sam bio učsnik, bez nekog većeg uspeha. Tu se okupljaju alasi, uz piće i mnogo dobro skuvane čorbe i ribljih specijaliteta evociraju uspomene, dogodovštine iz alaskog života. To je vreme opuštanja i druženja, i to je ono što ljudi sa strane nazivaju lepotom ovog poziva. Kada je rečo mojoj porodici, pored sinova, ni supruga Slavica ni ja ne jedemo često ribu iako je ima u svakom trenutku, a riblju čorbu retko kuvamo. Radije je jedemo kod prijatelja i na pomenutim takmičenjima, napominje na kraju Mihalj.

Kažu stari alasi da riba tri puta pliva- u vodi, čorbi i špriceru. Za razliku od oca Ištvana i većine alasa, Mihalj- Miša Rideg ne poštuje ovo nepisano pravilo. Iako ne pije alkoholna pića, nikada ne izbegava druženja sa kolegama, naprotiv…