Rigorozne mere obezbeđenja

 Pre nego što je debata počela, policija je sprovela veoma rigorozne mere kontrole i ograničila kretanje svima, pa i novinarima, samo na određene zone u kojima mogu da se nalaze tokom debate.

Ovo je i za same Holanđane novina. Rigorozne mere bezbednosti bile su nezamislive u zemlji u kojoj je predsednik vlade biciklom dolazio u kabinet, a tako se ponašala i većina drugih visokih vladinih službenika. Sada je to drugačije. Nesumnjivo je da je liberalni duh zemlje i dalje snažan i dominantan, ali je očigledno i to da se strepnja uvukla u ovu zemlju. To je lako videti i na ulicama Amsterdama.

Amsterdamje poznat po svojim slobodnim običajima, od konzumiranja lakih droga do nesmetanog funkcionisanja brojnih bordela u četvrti „crvenih lampi“. Ono što je promenjeno, jeste pristup policije prema maloletničkom ponašanju, tako da je ona po tome, verovatno najrigoroznija u Evropi. Policijske jedinice patroliraju po gradu, kope imigrantske tinejdžere sa ulica i vraćaju ih nazad u razred. Prošle godine je kriminal dramatično opao – vandalizam za 25 odsto, a krađe za 17 odsto.

Iza svega ovoga bio je Job Koen, laburistički gradonačelnik Amsterdama koji je proveo devet godina na ovom položaju pre nego što je stao na čelo svoje partije da bi učestvovao na izborima. Jučerašnje glasanje na više načina bila je još jedan glava političke odiseje koja je za Holandiju počela 2. novembra 2004. kada je mladi marokanski ekstremista ubio režisera Tea van Goga u Amsterdamu. To je Holandiju pretvorilo u epicentar evropske debate o islamu i emigraciji, mirkokosmos evropskog „kulturnog rata“ sa nacionalnim argumentima kako se ponašati prema problemu emigracije. To je bio događaj koji je definisao Koenovu karijeru kao što je stvorio vrstu politike koja je definisala i njegove oponente.

Pisac iz Amsterdama Pol Šefer, veliki je oponent emigranata. „Sada je pitanja kako sukobi koji su rezultat migracije mogu da dovedu do obnove celine društva“, kaže Šefer. Sa ovim problemom Koen se borio od 2004. i došao je do kontroverznog zaključka da najveći napori treba da se ulože u ekonomsku i obrazovnu integraciju, a da će se kulturne stvari urediti same po sebi.

U ovom svetlu Šefer citira istoričara Oskara Hendlina koji je pisao o religioznom fundamentalizmu novih emigranata. „Svi oni traže da uspostave svoje ideje zajedno sa granicama religioznih i kulturnih institucija koje će ih zaštiti od tuđeg Novog sveta. U novom okruženju, tako zbunjujućem i punom opasnosti, emigrantima je potrebna podrška religije“, pisao je Hendlin, ali ne o današnjim Marokancima u Amsterdamu, nego o emigrantima, uključujući i milione Holanđana, u Sjedinjenim Državama.

Holandija je bila prva zemlja koja je primenila „e-demokratiju“, odnosno elektronsko glasanje, ali se veoma brzo vratila na staromodni i provereni metod ručnog glasanja i ručnog brojanja. Konačni rezultati zbog toga stižu kasnije, a ranije je za 20 minuta nakon izbora bio poznat pobednik. To vreme od okončanja izbora, pa do saopštavanja rezultata koristi se za brojne događaje, što izborima daje festivalski karakter.

Na pomolu koaliciona vlada

Predviđanja su da nijednoj stranci neće poći za rukom da nakon izbora samostalno formira vladu, iako analitičari veruju da će većinu poslaničkih mesta osvojiti Narodna partija slobode i demokratije, koju predvodi Mark Rute. Prema nekim prognozama, Ruteovoj partiji pripašće 36 od 150 mandata, što bi podrazumevalo da će ta stranka morati da formira koaliciju sa još najmanje dve stranke, kako bi obezbedila većinu od 76 poslaničkih mesta. R. E. M.