Rimski doktor, odliveni mozak i vladika Irinej

Tekst autora koji u najvećoj meri piše o samom sebi. Pa tako „rimski doktor“ i počinje – o sebi: „Osoba sam koja se bavila kanonskim pravom crkve, a doktorirao sam na samim izvorima istog…“. Potom čitalac saznaje tužnu personalnu istoriju „rimskog doktora“. Na primer, kakve su mu sve nepravde, bar on tako misli, naneli Atanasije Jeftić i Amfilohije Radović, a nikako, zanimljivo, Irinej Bulović.

Pa zatim autor lamentira nad time što nije bio primljen na Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu, a član komisije koja je izabrala nekog drugog, kao od njega boljeg, bio je, baš iznenađujuće, upravo Maksim Vasiljević, vladika Maksim – upravo onaj koga Sveti arhijerejski sinod, uz obrazloženje Irineja Bulovića, izbacuje sa tog fakulteta, što je i bio predmet moje reakcije na vladikin intervju na koju „rimski doktor“ reaguje.

Očekivano, „rimski doktor“ smatra da je taj drugi koga su primili „bez škole“, dok je i sam vladika Maksim, po mišljenju autora „bez kvalifikacija predavao patrologiju, jer nije doktor iz te oblasti, a ja jesam“. Uz to je tekstu priložen i link na esej koji je „rimski doktor“ na nekakvom sumnjivom sajtu objavio o „Hercegovačkom klanu“, masovnoj zaveri protiv njega samog.

Ukratko, „rimski doktor“ se u ovom tekstu pokazao kao čovek izuzetne vrline. Skroman je, uviđavan prema drugima, razborit, upitan o svetu koji ga okružuje, njegovo mišljenje o samom sebi veoma je uravnoteženo i, nikako najmanje važno za hrišćanina i sveštenika, smrtni greh gordosti nije ga ni dotakao. Kada se na to dodaju i rečenice poput „Argument da danas neke od vladika predaju na BF ne može da važi, jer je to kao reći da Husein Bolt uzme da trči na 10.000 metara. (sic!)“, dostojne dadaističkog performansa s početka prošlog veka, onda se čitalac zapita zbog čega uopšte treba odgovarati na ovo reagovanje iz Rima.

Treba, iz dva razloga. Prvo, „rimski doktor“ tvrdi da me je uhvatio u „podmetanju, odnosno laganju“ – baš lep, akademski i hrišćanski rečnik – zbog toga što sam pri tvrdnji da je blok-nastava eksplicitno dozvoljena Statutom Univerziteta, član 105, stav 8, propustio da taj stav citiram. Potom „rimski doktor“ navodi ceo taj stav, koji počinje sa „Izuzetno, nastava se može organizovati…“, pa na osnovu toga zaključuje da je blok-nastava dopuštena samo u izuzetnim situacijama. Sledi njegov nalaz da je kod „Maksima to redovna praksa koja traje godinama“, pa se stoga, po mišljenju „rimskog doktora“, krši Statut.

Postavlja se, međutim, pitanje koje „rimski doktor“ nije postavio: na šta se odnosi reč „izuzetno“. Do odgovora na to pitanje dolazi se ukoliko se propisi čitaju kao celina, ako se članovi i njihovi stavovi stavljaju u kontekst celog propisa, a ne sriču reč po reč, kako to čini „rimski doktor“. Pa se onda lako vidi da se član 105, na koji se on pozva, nalazi pod naslovom „Angažovanja studenata u toku školske godine“, što znači da se odrednica „izuzetno“ sagledava u odnosu na angažovanje studenata, a ne pojedinačnog profesora koji učestvuje u nastavi. Dakle, „rimski doktor“ nije u pravu, zbog toga što je pogrešno pročitao propis.

Pretpostavimo, rasprave radi, da je „rimski doktor“ u pravu, iako nije. Postavlja se, onda, pitanje da li bi vladika Maksim bio odgovoran za to. Odgovor na to pitanje daje član 104 Statuta, koji u stavu 1 jasno stavlja do znanja da se studije, sa blok-nastavom, ukoliko postoji, obavljaju prema planu izvođenja nastave koji „usvaja nastavno-naučno veće fakulteta koji izvodi studije“. Prema tome, odgovornost za propuste na ovom planu, kada bi ih bilo, a prethodni pasus jasno pokazuje da ih nema, bila na Nastavno-naučnom veću Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a ne na vladiki Maksimu.

Zanimljivo je da se takvo čitanje propisa, reč po reč, bez obzira na kontekst i duh propisa, primećuje i kod Irineja Bulovića u njegovom intervjuu listu „Danas“. Naime, vladika Irinej govori o kategoriji „autonomije fakulteta“ u odnosu na univerzitet. Autonomija fakulteta i te kako postoji, ali to je samo razrađen oblik autonomije univerziteta, kako jasno stoji iz pažljivog čitanja celog člana 8 Statuta Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.

Reč je, dakle, o autonomiju fakulteta u odnosu na sve one van univerziteta, poput države ili crkve, koji imaju mogućnosti da naruše akademske slobode. Dakle, član 8 Statuta ne poznaje autonomiju fakulteta u odnosu na univerzitet, ali propisuje autonomiju univerziteta u odnosu na, između ostalih, Sprsku pravoslavnu crkvu, kao neakademsku organizaciju. U kojoj meri neke odredbe ovog statuta, poput one da je potrebna saglasnost Svetog arhijerejskog sinoda za izbor nastavnika u određeno zvanje (član 95, stav 4) protivreče autonomiji fakulteta, iskazanoj članom 8 Statuta, i naročito, autonomiji univerziteta, iskazanoj članom 10 (naročito stav 1, tačka 5) Statuta Univerziteta, ozbiljno je pitanje, koje bi bilo potrebno što pre razrešiti na Nastavno-naučnom veću i Savetu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i na Senatu Univerziteta.

No, da se iz turobnog Beograda vratimo u večni grad zbog drugog razloga za ovaj moj odgovor. “Rimski doktor“, neprestano opsednut samim sobom, piše: „Ono što niste znali, a tiče se odliva mozgova, desilo se upravo u mom slučaju kada sam hteo da se vratim u Srbistan (sic!)…. Konkurisao sam tamo, i oni su primili čoveka bez škole. I to je Maksim, koga ste branili, potpisao.“ Dakle, budući da je Maksim potpisao dokument zbog koga „rimski doktor“ nije primljen na Pravoslavni bogoslovski fakultet, budući da se Maksim ne slaže sa „rimskim doktorom“ u nečemu, Maksima i ne treba braniti. I samo da sam ja to znao, samo da mi je „odliveni mozak“ to ranije saopštio, ne bih ja Maksima ni branio.

Dve stvari vezene za ovaj uvid. Prvo, zahvaljujem „odlivenom mozgu“ na njegovoj etici a la Cloaca Maxima, jer sam iz nje saznao da je najstariji rimskim infrastrukturni objekat u dobrom stanju i da proizvodi etička nadahnuća „sveštenicima i doktorima teologije i patrističkih nauka“. Drugo, informacija za prognanog „rimskog doktora“ – nisam ja branio Maksima, nego načelo vladavine prava, koje je brutalno zgaženo pravno neutemeljenom odukom Svetog arhijerejskog sinoda, uz obrazloženje vladike bačkog, Irineja Bulovića. Isto bih postupio i da sam se uverio da je to načelo bilo prekršeno u slučaju bilo koga drugog, uključujući i „odliveni mozak“.

Naravno, ja ne znam da li postoji, u pogledu reagovanja na moj tekst u „Danasu“, a koji je bio reakcija na intervju Irineja Bulovića, bilo kakva veza, dosluh, otvoreni li skriveni, „usaglašena praksa“, što bi se reklo u pravu konkurencije, između živopisnog „rimskog doktora“ i vladike bačkog. Ukoliko postoji, vladika će morati da nađe novog pešadinca, budući da ovaj nepomično leži među bulkama na Somi, stradao je nesretnik u prvom talasu besmislenog juriša. Ukoliko ne postoji, izvinjavam se za spekulaciju. U svakom slučaju, bilo bi izuzetno lepo da Irinej Bulović, vladika bački, izađe na svetlost podijuma javne rasprave i sâm odgovori na uvide iz oba moja teksta objavljena u „Danasu“. Nisu ti uvidi teološke prirode, nego su o radnim odnosima – može javnost to da razume.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu