Rimski ručak

lipum. Pijem vino iz čaše od terakote, koja ima udubljenje za prste, sa koje šaka ne klizi. I sve dugo što sam videla, čula, dodirnula i osetila u Viminacijumu, posvećeno je filozofiji nestalog grada.
Ima neke dobre energije na tom mestu, neke čarolije i more arheološke prašine. Posvećenih i maštovitih ljudi, arheologa, zavodljivih promotera prošlosti, koja ponovo, moderno upakovana, postaje naše sećanje na budućnost. Priznajem, ima i strepnje, jer ja se uvek plašim za sudbinu dobrih i lepih ideja u Srbiji, gde se u vrtlogu destrukcije, one brzo istroše. Iskreno se nadam da se to neće dogoditi Viminacijumu. Podatak da je ovo uzbudljivo arheološko nalazište, posetilo oko osamdeset hiljada ljudi, radoznalih ljudi željnih nekih novih priča, upisuju ga lagano ali sigurno, u novi brend na kulturnoj mapi Srbije. Upisujem se i ja u knjigu sećanja, da ostavim trag…
Viminacijum, rimski grad osnovan u prvoj deceniji prvog veka, najpre kao vojni logor na granici rimskog carstva, sa tri hiljade vojnika, a zatim kao civilno naselje, raskošan slobodan grad, poznati trgovački centar, sa oko trideset hiljada stanovnika, koji je imao i svoj novac što je tada bila privilegija. Posećivali su ga najpoznatiji rimski carevi, Trajan , Hadrijan, Dioklecijan i Konstantin. Nestao je sredinom petog veka, kada su ga opljačkali Huni. Rušen je i obnavljan, a onda ga je prekrila zemlja i pesak, koju je nanosila košava i zaborav.
Nekada se do Viminacijuma dolazilo Dunavom, koji je u međuvremenu promenio tok i sada je udaljen tri kilometara od ovog arheološkog nalazišta. Dunavom, koji je nekada bio prirodna granica, koja je razdvajala rimsko carstvo od varvara, a kasnije istočnu od zapadne Evrope. Iako najpre muški, vojnički grad, Viminacijum čuva i žensko sećanje, bez koga svet ne može biti celovit. Ima i svoju madonu, nazvali su je „Viminacijumska Mona Liza“ čija se freska nalazi se u donjem gradu Muzeja Viminacijum. Tu su i prelepi mozaici, nakit, kao i lepe duguljaste flaše u kojima su se čuvale šenske suze, dok su one bile u žalosti, poput najskupljih parfema.
Možda bi se to moglo nazvati, erotika i estetika mesta Vimunacijuma. Već četiri godine, traju intenzivna arheološka istraživanja. Lagano ali sigurno, arheolozi, otkrivaju i oživljavaju, segment po segment zaboravljenog grada. Vojni logor, terme, muzej, a ove godine je otpočelo otkopavanje i amfiteatra… Nemanja Mrđić, glavni arheolog, pokazuje nam potonuli kataklizmični pejzaž Srbije u svoj svojoj čudnovatosti i lepoti. Iako ne spori, da je njegov posao pravi detektivski posao, ali ne tako zanimljiv kao život Indijane Džons, priča nam o hiljadama časova provedenih u prašini, sa komarcima, pa opet u prašini, gde je od najveće pomoći znanje i strpljenje.
Slušajući njegovu izuzetno zanimljivu priču, jedva da primećujem pakleno vruć dan.
Prirodno, najviše vremena provodimo u termama, javnom kupatilu, koje je fantastično restaurirano. Terme, to kultno mesto za uživanje, veoma poznato u kulturi svakodnevnog života Rimljana, važno mesto ličnog i društvenog života. Javno kupatilo sa bazenima, kupatilima, furunama za zagrevanje vode, sobama za masažu, klozetima, mozaicima… Na 39 stepeni, možda je pod šatorom i više, zamišljam bazen pun hladne vode i masažu kao vrhunski trenutak uživanja.
Zvezda, dobar duh ovog mesta, svakako je dr Miomir Korać koji za sebe kaže da je samo „vodič kroz ovaj drevni grad, trgovački putnik u službi Viminacijuma“ i ne pominje mesto pomoćnika ministra kulture Srbije za našu baštinu. Nasmejan, ljubazan, kaže nam odmah posle pozdrava “ mi volimo da znamo ko nam dolazi u goste…“ U znak dobrodošlice, započinje malu igru i, kako reče, sve je započelo iz igre, pruža nam veliku zemljanu činiju, punu sitnih komadića terakote, on ih naziva fragmentima, na kojima su sa unutrašnje strane ispisane, na srpskom i latinskom, razne zanimljive poruke, mudrosti iz antičkih vremena.
Tako su mali otpaci terakote sa smetlišta ovog arheološkog nalazišta, dobili novu vrednost i novo značenje, kao i ceo projekat restauracije Viminacijuma. Žmurim, i kako to nalažu mala pravila ovakvih rituala, kao u Ji Đingu, izvlačim poruku koju bira moje nesvesno, a ona glasi: „Nijedan put nije nepristupačan vrlini… „Komadić tamne terakote nosim kući kao suvenir, kao amajliju sa susreta vekova i svetova u Viminacijumu.
Za uspomenu, slikam se sa Koraćem. On pozira poput kakvog glumca, zavodi TV kamere, pored ogromnog postera prelepe francuske operske pevačice Eme Šoplen koja sledećeg vikenda peva u Viminacijumu. Dok mi priča o tom spektaklu nazvanom „Rimska noć“, i donatorskom koncertu, koji će se održati u Muzeju Viminacijuma, koji može da primi samo trista pedeset posetilaca, Korać se raduje kao dečak. Za sve one koji nisu VIP gosti, jer karata nije bilo u slobodnoj prodaji, a žele da osete čaroliju rimskih noći, biće postavljeni video bimovi oko samog muzeja.
I na kraju da otkrijem kako sam stigla u Viminacijum. Prošlog vikenda, bila sam deo male novinarske ekspedicije, u samom srcu Viminacijuma, smeštenom na devastiranim poljima termoelektrane Kostolac. Prvo što sam ugledala između dva šarena dimnjaka termoelektrane, bila su četiri velika bela beduinska šatora, kojima je zaštićeno nalazište, koja su me podsećala na neku svemirsku stanicu sa kulturne mape budućnosti, u sred tog socrealističkog pejzaža.
U ovu zanimljivu posetu kroz vreme, povela nas je beogradska književnica Ivana Hadži Popović, koja je svoj peti roman: „Na Hadrijanovom tragu“, upravo promovisala u Viminacijumu, koji je bio samo scenografija za njen zanimljiv, minimalistički roman o modernoj Srbiji. A car Hadrijan, u koga je autorka zaljubljena, i njegov prsten iz romana, samo su njena poetska inspiracija za priču. Hadrijan, kome nije mogla da odoli ni čuvena francuska spisateljica Margerit Jursenar, kome je posvetila svoj kultni roman „Hadrijanovi memoari“, koji će je uvesti kao jedinu ženu u Francusku akademiju nauka. Ona Hadrijana naziva lucidnim, muževnim, državnikom, koji je bio otvoren za svetove koji nisu njegovi. Voleo je i varvare, i umeo je da im u svojim provincijama podari slobodu, a da ne naruši celovitost svog carstva. Zaljubljena u antička vremena i Hadrijana, posle višegodišnjih istraživanja, Jursenarka će napisati i onu čuvenu rečenicu: “ Prvi vek je bio vek, poslednjih slobodnih ljudi…“