Risto Lazarov: Stalno smo pred nekim bespućima

Na ovim, balkanskim, prostorima postoji nekoliko nagrada koje probijaju te barijere, a jedna od njih je i „Kočićevo pero“ koju za visoka dostignuća u savremenoj književnosti i odanost lepoti Kočićeve misli i reči dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić Banjaluka-Beograd“. Ove zime, laureat, i to dvostruki, je Risto Lazarov, istaknuti makedonski pesnik kome je „Kočićevo pero“ pripalo za knjigu „Ceđena“ u izdanju te Zadužbine, a nagrada „Kočićeva knjiga“ za celokupno književno stvaralaštvo.

Lazarov (Štip, 1949) je u 2019. objavio još dve knjige poezije: „Lavirint“u izdanju zrenjaninske „Agore“ i „Jezerska“ u izdanju beogradskog „Arhipelaga“. I u njima, kao i u zbirci „Ceđena“, prepoznaju se tematska i problemska raznovrsnost, stilska i jezička uravnoteženost, poetička i filozofska utemeljenost, baš kako ocenjuje žiri za „Kočićevo pero“.

Risto Lazarov (Štip, 1949) pisac je i novinar, jedno vreme generalni direktor „Tanjuga“, urednik međunarodnog časopisa „Balkan forum“, direktor i glavni urednik nacionalne TV „Telma“, kao i predsednik „Makedonskog PEN centra“. Autor je tridesetak knjiga poezije, piše eseje, književnu i pozorišnu kritiku, i prevodi englesku, srpsku i bugarsku književnost na makedonski. Dobitnik je velikog broja književnih priznanja.

Vašu poeziju odlikuje široki raspon tema. Kojima se, najčešće, vraćate?

– Uf, koliki je samo raspon života! A da je sam život autoput, pa da se vraćam. Previše je brdovito vreme koje živimo: ima dovoljno mesta i za napred i za nazad, ali ne i za ponavljanje.

Književna kritika ističe i bogatu asocijativnost vaših stihova. Još jedan podstrek čitaocu?

– Ne znam, stvarno. Sa čitaocima sam, inače, celi život „na ti“. To, biti „na ti“sa njima, to je vrelo svake pesme. A ako kod čitaoca ona podstakne neku asocijaciju, tim bolje za pesmu i njenu suštinu. I za njen narativ. Pesme se ne pišu da ih čitaoci ne razumeju, bar je moje gledište takvo. Klonim se visokoparne intelektualnosti i bežanije od svog vremena. U istom vremenu živi i čitalac, pa se tako lakše razumemo i podstičemo jedan drugoga.

I pored istaknutog proznog elementa, u poeziji čuvate lirsko?

– Meni je veoma važan narativni elemenat pesme i ne mislim da se tu radi o proznim nanosima. Tako i lirsko smatram sasvim prirodnim sastavom pesme. I ne zavidim onima koji malo više filozofiraju. A emotivnost – pa to je vrelo pesme. Poeziju, na sreću, još ne pišu roboti i kompjuteri.

Šta je za vas emocija u književnosti?

– Prosto: svakodnevni pogled u damare života. Ako ti pesma promakne iz tog pogleda – prošo voz. Naše je vreme, a ja iz njega u pesmama veoma retko izlazim, izvorište novih emocija: nema više nežnih romantičnih uljuljkivanja, emocije se sve više udaljavaju od nežnosti. I lirske pesme su, čini mi se, sve rapavije…

Tematski, vremenski i geografski povezujete antiku sa savremenim trenutkom. Koje su sličnosti koje uočavate?

– Dobro ste to primetili. Kako u jednom loncu skuvati antiku, kao svima poznato to drevno vreme koje se napinje da dokaže da je još živo, ta nema međuvremena, da je vreme jednostavno stalo sa antikom. Naravno da nije tako, iako ovaj krkljanac ni iz daleka ne podseća na nadmenu antičku zamišljenost. A u životu – zašto ne i u pesmi – nije baš tako: taman pomisliš da je sve rečeno, da je vreme umrtvljeno, kad ono, međutim, izađe ti pred oči jedan Milisav Savić, na primer, pa ti fino, maestralno u njegovoj „La sans pareille“ kaže da Firenca nije prošlost. Mada u Firenci mnogi još uvek sanjaju svilene snove. Vidimo, onako, usput: došlo vreme da se od svilenih snova prave svileni gajtani. Oni pravi, koje smo, kao, zaboravili. U nekim pesmama ja se latim đavoljeg posla: da probudim antiku iz svilenog sna, da je uverim da bez živog vremena i ona nije živa. Nije to baš lako. Često se i posvađam – sa Prometejom, na primer, kad ga vidim u bronzanim gaćama ispred makedonskog Sobranja.

Ne bežite od suočavanja sa realnošću. Kako je to napustiti udobnost kule od slonovače u kojoj danas živi najveći broj pisaca?

– Ma kakve kule, mada sa slonovima nismo baš deficitarni – od Urala do Baltimora. Ali svaka planina zna svoju težinu, kao što i svaka kamila zna svoju grbulju. Mi živimo u nekim našim planinama, sa nekakvim kamilama i dosad smo stigli da do savršenstva savladamo tehniku svađanja. I ratova. Oni koji su naučili drugu stranu životu, kidnuli li su i postali Tesle, Pupini i mnogi drugi koji služe kao ilustracija da smo šampioni u traćenju pameti nizašta. Sebe često vidim da sam zalutao u nekoj balkanskoj kohorti od velikih, najvećih zabluda, koje se na pijacama političkih laži prodaju kao proizvodi nauke o zabludama. Stalno smo pred nekim bespućima, tražimo svetlost tamo gde je nema. Junačimo se. Dok ne shvatimo da možeš da izgubiš baš tada kad sebe trijumfalno proglašavaš jačim nego ikad. Taj je čip ugrađen u glavama svih balkanskih poglavica. Inače, niko vam ne brani da se klonite politike, da izaberete život belog miša pod staklenim zvonom. Dok ima šta da se diše pod poklopcem. Jedno od svojstava poezije je da prepoznaje izgubljene iluzije i značaje. I bez izmišljanja, molim: ako olovka stane, požurite u bujicu života, ne vredi vam da izmišljate pesme. S pesmom valja prsa u prsa.

Kojim biste mitskim događajima i ličnostima opisali današnji haos u svetu?

– Recimo, meni se stalno u glavi vrti propast Troje. Današnji svet kao da trojanskim putem hita. Mogli bismo nešto reći i na temu Narcisa, vidite koliko ih ima u prestolima vlasti, u odajama bez ogledala. Eto, nema Kamija ali ima, i namnožio se broj Sizifa, onih pravih pravcatih. Izbor je skučen: ili si junak, ili si žrtva… Okreni, zavrni, kad bolje razmisli čovek, ipak će biti da mitovima i mitskim junacima pripada budućnost.

Može li se poezijom lečiti strah od prolaznosti?

– Čemu taj strah? Čemu pri očima biti slep? Svako od nas ima neko svoje protočno doba. Kapi večnosti, jedna kap večnosti – ne može se kupiti nikakvim koruptivnim trikovima, a oni nam ne daju da dišemo. To ne znači da smo beznadni. Naročito poklonici poezije.

U vašim stihovima i posvetama srećemo imena velikih pisaca – Hrabala, Koneskog, Bulgakova… Koji su vam još uzori?

– Eh… Nema znaka jednakosti između poštovanja i uzora. Volim poeziju Marine Cvetajeve, i Brodskog, i Vitmena, i Odna, i Čarlsa Simića… Lepo je kad ti prvi koraci nisu napravljeni na pustoj ledini. Ipak, najviše sam privržen (i stvaralački i životno) makedonskom pesniku Aci Šopovu.

Dobitnik ste velikog broja nagrada. Šta za vas znače priznanja?

– Niko živ valjda ne očekuje da u ovim godinama kažem da je to neki (još i snažan) podsticaj za dalja ostvarenja! To ne znači da treba ignorisati značaj priznanja, no ne verujem da ima stvaralaca kojima su priznanja od najvišeg značaja. Pa, to je od početka – samoubistvo. Obaška što sva priznanja otvaraju mali milion priča: te koji su ti koji ih dodeljuju, te zašto, pod čijim šapatom… Sad su takva nastala vremena: i vrabac u ovoj ciči zimi zna ko će biti nagrađen, ako mu kažeš, razume se, sastav žirija.