Ritam patriotskih falsifikata

Pravo je vreme za istoričare koji, dok još nije sve okončano, pišu i objavljuju, ne čekaju protok vremena, već se odmah prihvate posla, poput poznatog Bojana Dimitrijevića, nekad dokazano uspešnog vojnog savetnika predsednika Srbije (Borisa Tadića, do kraja mandata), danas ubedljivog zastupnika zahteva za rehabilitaciju četničkih komandanata. Na takvom je, zastupničkom i prepoznatljivo ubedljivom fonu, nastala njegova knjiga „Komandant“ („Vukotić medija“, Beograd 2018), o najpoznatijem srpskom generalu novoga doba Ratku Mladiću, tek par meseci pošto je, novembra 2017. prvostepeno osuđen (Mladić) na doživotnu robiju.

Reč je o štampanoj stvari koja, naprosto, odiše patriotizmom i, izvesnom, gotovo patetičnom nežnošću; autor, istina, unekoliko zanemaruje logiku, na nekim mestima ne insistira na potpunoj istini, ne želeći, valjda, da opterećuje čitaoca koji s poverenjem uranja u ovo štivo. Kako drugačije, kad se autor i još neko (množina je u posveti), u svoje ime, ali, suštinski, i u ime javnosti, već na početku zahvaljuju Miloradu Dodiku, predsedniku Republike Srpske, „na podršci u izradi ove knjige“.

Konačno, nigde ne piše da se između korica izdanja nalazi istorijski spis; oni, zna to autor, mogu da budu dosadni i nečitljivi, te fakti pravu težinu imaju tek kad, zašto ne i korišćenjem neobaveznog, rasterećujućeg stila, dođu do čitalaca. Sve i da je reč o novom pristupu „nenaređenom“ genocidu, te ratnom putu oficira prvostepeno osuđenog za najmonstruoznije zločine.

Neupućenima će Dimitrijevićeve rečenice na momente ličiti na koloplet teških nedoslednosti, mučnih putovanja do spasonosnih pravopisnih tački, ali je, zapravo, reč o veštom, samouverenom poigravanju jezičkim bogatstvom srpskog naroda, pogotovu eufemizmima i neuobičajenim sintagmama. Hronološki namah grub pristup, dramatične promene stanja na bojištima, epska promišljanja glavnog lika u trenucima kad razrešenje drame nije ni na pomolu – sve su ovo turbulentna stanja ponuđena čitateljstvu. Na razmišljanje, ali i za nauk. Ostavimo se stoga žanrovskog određenja, kao da nam poručuje autor, pokušavajući da nas pridobije kao poštovaoce vojnika koji najteže bitke vodi za pregovaračkim stolom: „Dijalog teče sporo, sa pauzama u kojima se tišina smenjuje sa ptičijim kreštanjem i lavežom pasa“. Tog horora.

Sad malo faktografije, možda netipične, utoliko što ovoga u knjizi „Komandant“ nema: „Pri odlučivanju o odgovarajućoj kazni koju treba izreći, Vijeće je uzelo u obzir težinu krivičnih djela za koja vam je utvrđena krivica. Zločini koje ste počinili među najstrašnijim su zločinima poznatima čovječanstvu i uključuju genocid i istrebljivanje kao zločin protiv čovječnosti (…) Vijeće osuđuje Ratka Mladića na doživotnu kaznu zatvora“, saopštio je predsednik Veća Alfons Ori.

Komandant je prvostepeno proglašen krivim (komandno) i za jezive logore smrti, silovanje Bošnjakinja, teror nad građanima Sarajeva neselektivnim dejstvom snajperista, gađanjem grada, te za zarobljavanje pripadnika „Unprofora“ koje je „VRS“ držala kao taoce na strateškim vojnim lokacijama, potencijalnim ciljevima vazdušnih napada „NATO“.

Bojan će Dimitrijević, pak, oslanjajući se na geslo srpske ratne propagande „prvo su oni nas“, komentarisati nedokazivo, a tako razumljivo stajalište: „Sve što se dešavalo u Podrinju od 1992. do tog trenutka i nebrojeni zločini koje su počinile snage „Armije BiH“, zasigurno su učvrstile generala Mladića u odluci da ima manje milosti ka njima. Ali, da li i da naredi likvidaciju?“

Otelo se Dimitrijeviću i nešto nedoslednosti, kompleksna je priča: „Ako se može reći da je u Srebrenici bio zločin iz osvete za ranije ispade snaga „Armije BiH“ prema srpskim selima u bližoj i daljoj okolini, u Žepi je odnos prema muslimanskim snagama bio drugačiji. One su puštene da se povuku bez mnogo brige šta će se desiti sa njima“. Podseća nas autor, prepričavanjem, i Mladićevih urednih beležaka („velika pobeda srpskog oružja“), te konstataciju da su jedinice „Drinskog korpusa“ i borci prišapskih jedinica „oslobodili Žepu nakon 650 godina islamske vladavine“.

Svačeg je tog jula ’95, bilo u istočnoj Bosni, ali Ratko Mladić nikako, nikad, ni u primisli, ne izdaje naređenje da se ubiju svi „Turci“, muškarci i dečaci. Iako je bio „učvršćen u odluci da ima manje milosti“. Taj deficit milosti može biti realizovan kroz naredbu da se ubija, ali nije nužno i odluka da se počini genocid, tu već ima logike.

Još jedan dimitrijevićevski obrt, ispod međunaslova „Vlada u Sarajevu žrtvovala Srebrenicu“. Naravno, krivi su Bošnjaci, dokazano suicidni: „Da li je reč o dogovoru ili prećutnom shvatanju Vlade u Sarajevu da svoje enklave na istoku Bosne prosto pusti da iskopne kao sneg na suncu?“

Ovo je već literatura, ko u njoj traži istinu, na pogrešnom je mestu. U redu, ali, zašto je pasti Mladićevim Srbima u ruke značilo „žrtvovanje“.

Kad-tad neko postavi pitanje kako su se dogodila masovna streljanja koja niko normalan ne spori. Tu Dimitrijević unosi gotovo scenarističku fikciju i kreira lik izvesnog Krsta, srpskog mupovca, u pasažu koji podseća na tvrdnju sličnih tumača istorije po kojoj je rat počeo zbog „Jukinog (Prazine) cuka“. Nesrećnom Krsti, srpskom mupovcu, Bošnjak, nenaoružani zarobljenik u hangaru, otima pušku i ubija ga. Onda počinje masovna likvidacija zarobljenika.

Ko misli da nije bilo baš tako, neka se odmah ukloni iz našeg sokaka. Ili neka čita one haške dosadnjakoviće. Uskoro će i poslednji, drugostepeni tom.