Ritual je kaligrafija srca

Vladimir Maljavin: KONFUCIJE (3)

Kina je postala ključni igrač na svetskoj ekonomskoj, ali i političkoj sceni. Mnogi pokušavaju da otkriju koja je tajna njenog uspeha. Možda korene treba tražiti u Konfucijevoj filozofiji. Istina Konfucija, koji je postao patrijarh čitave kineske tradicije, uvek je neizrečeni večni kontinuitet produhovljenog života, nebeska tišina koja se meša u zemaljski žamor. Ovu poetsku tezu teško bi bilo objasniti bez nekoliko veoma značajnih priznanja Konfucija koja sude čak i o onome o čemu je on ćutao (a i ne bi mogao da kaže čak i da je hteo). Ova zanimljiva knjiga (Izdavač: NNK Internacional; prevod s ruskog: Tanja Trikić), čije delove objavljujemo, analizira zaostavštinu ovog velikog mislioca koja je aktuelna i danas.

Ritual je kod njega sveopšta mera harmonije u odnosima među ljudima, u odnosu čoveka prema sebi. Uzdržanost, uzdržanost i još jednom uzdržanost – eto to je životni kredo kineskog učitelja. Ali uzdržanost koja ne nanosi štetu osećajnoj prirodi čoveka, već, naprotiv, doprinosi njenom kultivisanom, kulturnom razvoju. Jer Konfucije nije Buda, i on nikada nije pozivao na „iskorenjivanje strasti“. On uči ritualu koji osećanjima daje odgovarajuću formu i ne dozvoljava im da se upadne u pogubnu krajnost. Živeti po ritualu znači ići „Središnjim putem“: živeti po običaju na prvi pogled izgleda obično, ali je beskrajno osmišljeno, svesno učinjeno. Ritualno ponašanje neizbežno prate znanja koja daju mogućnost da se porede i odmeravaju, a uz to i da se uređuju, ukrašavaju svoji postupci.

Učitelj je rekao: „Čovek koji ima široku spoznaju i uzdržava se uz pomoć rituala krajnje retko izlazi van granica razumnog.“

Učitelj je rekao: „Poštovanje bez poznavanja rituala postaje mučenje samoga sebe. Oprez bez poznavanja rituala postaje kukavičluk. Hrabrost bez poznavanja rituala postaje nepromišljenost. Prosto srdačnost bez poznavanja rituala postaje grubost.“

Konfucijev ritual je doista kaligrafija srca a nikako puko poštovanje ovih ili onih pravila pristojnosti. Život po ritualu pretpostavlja stanje neumornog bdenja, čvrstu kontrolu nad sobom, ali kontrolu koja ne potiskuje prirodne sklonosti čoveka, nego ih na izvestan način uvlači u organsku harmoniju telesno-duhovnog bivstvovanja, vodi ka jedinstvu kulture i prirode. Jedna od najpoznatijih izreka Učitelja Konga glasi:

„Ako u čoveku narav baci u senku vaspitanost ispašće divljak, a ako vaspitanost baci u senku narav, ispašće knjiški čovek. Samo onaj u kome su narav i vaspitanost usklađeni može se zvati poštovanim čovekom.“

Ideal „zagledanja u sebe“ uticao je da Konfucije i njegovi sledbenici s podozrenjem gledaju na spoljašnji izgled ceremonija, jer „čovek koji traži Put“ morao bi da se pita u kojoj meri ritualni gestovi i reči odgovaraju unutrašnjem stanju učesnika obreda. Jednom je, iznerviran površnim razgovorom na temu rituala, ljutito uzviknuo:

„Kažu: rituali, rituali“ Zar je to samo prizor jaspisa i svile prijatan za oči? Kažu: muzika, muzika! Zar su to samo zvuci struna i zvona koji miluju uši?“

Drugom prilikom, odgovarajući na pitanja učenika kako je najbolje poštovati rituale, Učitelj Kong odgovara:

„Zaista si me pitao važnu stvar! Inače je u ritualima uzdržanost ispred raskoši. A kada izražavaš poštovanje pokojniku bolje je davati oduška patnji nego strahu.“

Uzdržanost i samokontrola, potrebni u ritualu, proističu u konačnom ishodu iz iskustva „samoprevazilaženja“ našeg „ja“, prelaska na neko više, sveobuhvatno saznanje. Ritualni čovek je hijerarhičan. On se klanja sebi – i samim tim pronalazi u sebi zaista carsku vrlinu. Ritualni čovek živi od unutrašnjeg iskustva „samopoštovanja“. Nisu slučajno Učitelju Kongu pripisane reči: „Nevidljivi ritual – to je poštovanje. Onaj ko ga vrši ništa ne govori, a uliva poverenje, ništa ne radi, a postiže poslušnost.“

Naglasimo da plemeniti gospodin kod Konfucija poštuje upravo samog sebe. Konfucijev ritual slavi u čoveku… iskonsko ljudsko, a u svakodnevnom životu sprovođenje rituala je gotovo nerazlučivo od neke radnje propisane običajem, radnje koja odgovara „trenutnim okolnostima“: Konfucije je i sam dozvoljavao razne novine u obredima ako one, po njegovom mišljenju, nisu iskrivljavale suštinu rituala. Primera radi, podnoseći žrtvu precima stavljao je kapu, ali ne od konoplje, kako je bilo uobičajeno u stara vremena, nego od svile, objašnjavajući da „tako sada rade svi, a uz to ispada jeftinije“. Zato, odmah dodaje, na audijenciji kod cara i dalje se klanja ispred stepenica prestola. I neka je taj običaj već zaboravljen, plemeniti gospodin ipak ne bi trebalo da prenebregava sličan znak poštovanja prema svom gospodaru.

Nastavlja se