Rizik bar 1.000 puta manji od bolesti: Epidemiolog Zoran Radovanović o razlozima nedovoljnog broja vakcinisane dece u Srbiji

On, u odgovoru na pitanje zbog čega već godinama unazad taj obuhvat nije ni blizu 95 odsto (Stari grad, Novi Pazar) koliko je neophodno za takozvani kolektivni imunitet, na primer, kada je reč o MMR vakcini – protiv morbila (malih boginja), zauški i rubeole, ocenjuje:

„U Starom gradu, na primer, uoči epidemije malih boginja 2017/18. godine pravovremeno je zaštićena samo četvrtina dece stasale za vakcinaciju, ali je i odgovorne u toj opštini trglo učestalo umiranje od malih boginja, pa su naglo pokazali da se može i bolje i više. Interesantno je da su u opštinama sa malim obuhvatom lekari često zaneti paramedicinskim zamajavanjem, poput reikija i sličnih hvatanja magle. Što se tiče Novog Pazara, Tutina i ostatka Sandžaka, određenu ulogu u otporu prema vakcinaciji, kao i drugim sličnim merama, ima duboko usađeno nepoverenje prema vlastima.“

Rizik od epidemije

Radovanović dodaje, kada je reč o opasnosti izbijanja nove epidemije,
rizik od epidemijske pojave bolesti sprečivih vakcinama obrnuto je srazmeran procentu vakcinisanih.

„Pre šest godina ljudi su se uspaničili i obuhvat je naglo skočio. Nažalost, mi kratko pamtimo i osuđeni smo da ponavljamo greške. Istovremeno, daleko najveći broj naših pedijatara je posvećen svom poslu i brizi za zdravlje malih pacijenata“, navodi on.

Upitan zbog čega pojedini pedijatri, prema dostupnim informacijama, ipak popuste pod pritiskom roditelja da iz njima znanih razloga ne vakcinišu svoju decu vakcinama iz obaveznog kalendara imunizacije, on kaže:

„Dešava se da su neki među njima tolerantni prema roditeljskom otporu vakcinaciji zato što nikada nisu videli bolesti od kojih treba da štite decu. Primera radi, poslednji slučaj difterije zabeležen je u Srbiji davne 1980. godine. Difterija, tetanus novorođenčadi ili dečja paraliza su za njih samo egzotične zaraze važne za istoričare medicine, a plač vakcinisane dece je ono sa čim su svakodnevno suočeni kao sa jedinim realnim problemom. Zato se neki među njima ponašaju blagonaklono i tolerišu uplašene roditelje koji, kadgod dobiju poziv detetu za vakcinaciju, dolaze sa pričom da je dete prethodne noći imalo visoku temperaturu ili da ima prehladu, koja, uzgred, nije razlog za odlaganje vakcinacije“.

„Glavni problem pritisak agresivnih roditelja…“

Kako dodaje, „glavni problem je pritisak agresivnih roditelja, naoružanih savetima antivakcinaški raspoloženih čudaka i dvoje-troje nezajažljivih advokata, koji dolaze sa zahtevima da pedijatar odgovori na nekoliko desetina besmislenih pitanja i pismeno garantuje da se detetu neće desiti ništa loše zbog vakcinacije.“

„To je isto kao kada bi od direktora škole zahtevali potpisanu izjavu da njihovo dete neće doživeti neprijatnosti tokom osmogodišnjeg školovanja. Pedijatar je samo izvršilac posla, a prava adresa za njihove brige su Vlada Srbije, uz Svetsku zdravstvenu organizaciju, UNICEF… Roditelji znaju da tamo nemaju šanse, kao ni u Ustavnom sudu i Evropskom sudu za ljudska prava, koji su već presudili da obavezna vakcinacija nije u suprotnosti sa zakonima. Roditelj nesporno ima određena prava, ali ona nisu isključiva, jer on može da bude zaveden, pogrešno informisan ili, čak, nedobronameran ili jednostavno nedovoljno intelektualno nadaren, pa se uzimaju u obzir dva dodatna kriterijuma – objektivan interes deteta da odraste zdravo i interes društvene zajednice“, objašnjava naš sagovornik.
Obrazlažući dužnosti pedijatara, Radovanović ističe da su ti lekari dužni da prijave inspekciji roditelja koji odbije vakcinaciju, ali da je to frustrirajuće i konfliktno iskustvo.

„Pedijatar zna da će roditelj retko biti kažnjen“

„Uz to, pedijatar zna da će roditelj retko biti kažnjen. Tužno je da kada on dospe na sud zbog savesnog obavljanja posla i, sledstveno, sukoba sa advokatima roditelja, sam mora da se nosi sa tom nevoljom, jer ni ustanova, ni zdravstvene vlasti ne staju iza njega. Zna se i da su pojedini pedijatri, uz prezir svojih kolega, skloni da uz novčanu naknadu, obično 50 evra, izdaju fiktivne potvrde. Takvih je, srećom, jako malo“, napominje Radovanović.

Upitan šta je onda delotvorno rešenje da ne bismo više bili u riziku od izbijanja novih epidemija za koje postoje vakcine, on objašnjava da je to poštovanje zakonskih propisa, pre svega Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.
„Zvuči vrlo jednostavno i lako, ali nam nažalost sprovođenje zakona nije jača strana“, ocenjuje on.

Neželjeni efekti vakcina

Objašnjavajući šta su uopšte vakcine i vakcinacija, da li imaju neželjene reakcije, kao i da li mogu da budu opasne, on ističe:
„Vakcinacija je domišljat i elegantan način zaštite od zaraznih bolesti. Ljudi se veštački (injekcijom, udisanjem, nanošenjem na zagrebanu kožu) dovode u dodir sa mrtvim ili oslabljenim uzročnikom, produktom njegovog lučenja ili delom njegovog omotača, kako bi njihov odbrambeni sistem stekao sposobnost da se suprotstavi živom potentnom uzročniku ukoliko mu kasnije bude izložen.

Vakcine se koriste i za lečenje nezaraznih bolesti. Već decenijama se, recimo, be-se-že (vakcina protiv tuberkuloze) daje bolesnicima sa rakom mokraćne bešike sa određenim uspehom.

Vakcine zasnovane na novim tehnologijama, pre svega na informatičkoj ribonukleinskoj kiselini (skraćeno iRNK; engl. mRNA), prvi put primenjene protiv kovida 19, otvaraju nove horizonte. U toku su ispitivanja dejstva iRNK na lečenje raka pluća. Princip je isti: imunskom sistemu bolesnika se vakcinom prezentuju karakteristični proteini sa površine sopstvenih ćelija raka kako bi bili uspešnije prepoznati i napadnuti“.

Radovanović dodaje da svaka medicinska intervencija, uključujući injekciju datu zbog kvara zuba, nosi izvesnu opasnost.

Šta može da se očekuje?

„Poenta je u tome što je rizik od vakcina bar hiljadu, a često i milion puta manji od bolesti protiv koje vakcina treba da štiti. Uzmimo za primer, prema skorašnjim američkim podacima, poređenje po 10.000 vakcinisane i nevakcinisane dece protiv malih boginja.

U vakcinisanoj grupi, troje dece će dobiti grčeve („fras“) koji obično ne zahtevaju odlazak u bolnicu, jer prolaze padom povišene temperature, nijedno ili jedno dete će zbog vakcine imati poremećaj zgrušavanja krvi (rizik je između 1:21.300 i 1:89.400) i nijedno ili jedno dete će ispoljiti neku alergijsku reakciju (ozbiljne alergijske reakcije, poput anafilakse, javljaju se jednom na oko milion datih vakcina – zavisno od definisanja težine kliničke slike, raspon je od jedan na sto hiljada do znatno manje od jedan na milion datih doza). Uz ta neželjena dejstva, beleže se očekivane reakcije, kao što su povišena temperatura kod svakog desetog ili laka ospa kod svakog dvadesetog deteta, obično desetak dana posle vakcinacije“, opisuje on.

Šta je opasnije – vakcina ili bolest?

Prema njegovim rečima, nasuprot tome, u nevakcinisanoj grupi će do 15. godine od malih boginja oboleti njih 9.500, 1.900 će biti bolnički lečeno, 950 će dobiti upalu srednjeg uva sa mogućim gubitkom sluha, kod 475 će se javiti upala pluća, 10 će pogoditi upala mozga sa verovatnim fizičkim ili mentalnim oštećenjima, troje će ispoljiti poremećaje zgrušavanja krvi, a infekciju neće preživeti 10-29 dece.

„Pored toga, za male boginje je karakteristično da, mnogo više od drugih dečjih bolesti, ostavljaju organizam u stanju izrazito smanjene otpornosti, a taj rizični period povećane sklonosti obolevanju proteže se na mnogo meseci posle nestanka ospe. Za razumnog čoveka ove frapantne razlike su dovoljno ubedljive. Tačno je, dakle, da vakcina protiv malih boginja može da dovede do poremećaja zgrušavanja krvi koje se, zbog smanjenog broja krvnih pločica, ispoljava krvavljenjem, ali je taj rizik hiljadu puta manji nego ako se čeka skoro izvesno (verovatnoća je 95 odsto) obolevanje. O drugim rizicima, kao što su trajna oštećenja i smrt da i ne govorimo“.

Ovaj dodatak je realizovan u okviru projekta „Od neznanja do bolesti“ koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.