Roditelji ćute i plaćaju

Mnogi roditelji neprijatno su iznenađeni što deca ni ove godine ne mogu da naslede knjige od prethodne generacije već moraju da kupe nove. Razlog za to je novi Zakon o udžbenicima koji je propisao drugačija pravila, ali je takođe predvideo da knjige koje su učitelji i nastavnici sada izabrali važe tri naredne školske godine. U međuvremenu treba da budu pripremljeni potpuno novi udžbenici, koji će se koristiti četiri godine.

Novi ministar prosvete Mladen Šarčević rekao je da tema udžbenika, njihove cene i kvaliteta, tek treba da dođe na dnevni red, ali da je i sam do kraja srednje škole učio iz nasleđenih knjiga i da mu „ništa nije smetalo“. Ukazuje i da je dosad bilo populističkih načina da se besplatne knjige daju i porodicama kojima ta pomoć nije potrebna.

Država je nizom mera pokušala da utiče na škole da biraju samo knjige za koje smatraju da su neophodne đacima, a novim zakonskim rešenjima zabranila da nastavnici traže od dece ono što nije u planu udžbenika. Prvi put Ministarstvo prosvete je javno objavilo spisak udžbenika koje su škole odabrale za naredne tri godine, pa su roditelji mogli da vide razlike u cenama izdavačkih kuća, ali i koliko su neki nastavnici bili „maštoviti“ pri odabiru. Tako smo saznali da će negde prvaci morati da nose i po četiri-pet knjiga i to samo za srpski jezik, dok su drugima potrebne dve. Cene kompleta za isti razred razlikuju se i po nekoliko hiljada dinara, zbog čega se roditelji opravdano pitaju ima li to veze sa kvalitetom i da li je nužno da nastavnici svake godine biraju drugog izdavača, a nastavni program je isti i pritom se godinama ne menja.

Zamešateljstvo sa nasleđivanjem knjiga počelo je demonopolizacijom udžbeničkog tržišta koju je pratilo rešenje da nastavnici svake godine iznova biraju knjige po kojima će raditi. Sloboda je išla dotle da je svaki učitelj i nastavnik pravio sopstveni izbor, pa su se u istoj školi i istom razredu koristila izdanja različitih izdavačkih kuća.

To je zaustavljeno projektom besplatnih udžbenika, koji je na nacionalnom nivou obuhvatio samo niže razrede osnovne škole. On je omogućio da se knjige nasleđuju, ali je takođe naišao na brojne kritike struke, jer je đacima bilo zabranjeno da po njima pišu. Pojedine lokalne samouprave kupovale su osnovne udžbenike i starijim osnovcima, sa istom obavezom da ih čuvaju i vrate na kraju školske godine, a Grad Beograd obezbedio je čak dva kompleta, jedan za kuću, jedan za školu. Kada su ih đaci vratili ispostavilo se da nemaju odakle da se spremaju za malu maturu, što je bio novi udar na kućni budžet, jer su mnogi roditelji bili prinuđeni da kupuju polovne knjige. Čija cena uopšte nije tako povoljna, kao pri otkupu. Ni tokom trajanja tog projekta država nije uspela da uspostavi kontrolu, jer se dešavalo da učitelji traže dodatne radne sveske (čak i u boravku), uz obrazloženje da je one u upotrebi (mada su ih birali) pregazilo vreme ili da su im neophodni dodatni radni materijali. Roditelji su ćutali i plaćali, radne sveske ostale su poluprazne.

Promenom prosvetne vlasti, promenio se i sam projekat, pa su lane za besplatne školske knjige mogle da konkurišu samo socijalno ugrožene porodice, a nastavnici su, posle pet godina korišćenja istih izdanja, imali pravo na novi izbor. Novi zakon sada im je to ponovo omogućio.

Celu priču oko novog zakona, koji je izguran „na mišiće“ (setimo se povlačenja zakonskog predloga iz parlamenta) konstantno je pratio sukob Ministarstva prosvete sa izdavačima, ali i međusobne optužbe pojedinih izdavačkih kuća da su do tržišta došle korupcijom. Uvođenje zakonskog cenzusa od pet odsto, koji se morao osvojiti da bi se udžbenici našli u katalogu odobrenih, „iz igre“ je izbacio ne samo male već i doskoro vodeće izdavačke kuće, a priče o navodnoj korupciji ostale su samo na nivou sumnji.

Pomenuti cenzus je, prema objašnjenju nadležnih, trebalo da suzbije korupciju u školama i da kritična masa nastavnika na indirektan način garantuje da su izabrani kvalitetni udžbenici. Međutim, ključni cilj tog rešenja je bio da država odredi maksimalnu maloprodajnu cenu školskih knjiga, što je zasad propušteno, jer je sa zakašnjenjem usvojen novi plan udžbenika, koji propisuje i preporučeni obim udžbenika. U vodu su pale i namere prosvetne vlasti da od ove jeseni olakša školsku torbu osnovaca. Predloženi plan koji je previđao, ne samo tanje udžbenike već i izbacivanje radnih svezaka u mnogim predmetima, nije dobio zeleno svetlo Nacionalnog prosvetnog saveta, jer ga je gotovo svako stručno društvo smatralo restriktivnim. Usvojena verzija važiće tek za novu generaciju udžbenika, od 2019. godine, ako se u međuvremenu opet ne promeni zakon.

Roditelji bez uticaja

Namera sada već bivšeg rukovodstva Ministarstva da se čuje i roditeljski glas ostala je na nivou teorije – škole su bile dužne da pri odabiru udžbenika pitaju za mišljenje savete roditelja, ali bez obaveze da ga uvaže. Utisak je da će slično proći i zabrana nastavnicima da traže knjige koje nisu obavezni deo udžbeničkog kompleta, jer je pitanje ko će hteti da takve pojedince prijavi inspekciji.