Roditelji isključeni iz školskog života

Ništa veći uticaj na dešavanja u školi nemaju ni saveti roditelja, pa čak ni u izboru agencija za izvođenje ekskurzija, mada ih često optužuju da se samo time bave. Školska praksa i brojna istraživanja potvrđuju da su roditelji i škola na suprotnim stranama, a i sama najava ministra prosvete Mladena Šarčevića da će se uticaj roditelja povećati i da će ocenjivati nastavnike izazvala je revolt prosvetnih radnika. Oni optužuju roditelje da se u školi pojavljuju samo kad treba da opravdaju časove svojoj deci i da izvrše pritisak da se poprave ocene.

– Roditelji i škola su pre slučajni prolaznici nego partneri. Rezultati istraživanja potvrđuju da se roditelji ne osećaju kao strateški činilac u obrazovanju, niti sebe vide kao nekoga ko donosi odluke. To što učestvuju u radu saveta roditelja, koji je savetodavno, a ne upravljačko telo i što imaju predstavnike u školskom odboru, deo je socijalne igre koja stvarno i ne želi da uključi roditelje u život škole. Roditelji ne donose relevantne odluke, niti ih neko ikad pita za stvari koje se tiču kvaliteta obrazovanja i obrazovnih perspektiva njihove dece – kaže za Danas Dragica Pavlović Babić, sa Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Prema njenim rečima, roditelji u školu dolaze da bi im nastavnici rekli kakva su im deca, šta treba da rade sa njima, da bi im dali lekcije, a niko ih ne pita za mišljenje. Pavlović Babić kaže da su roditelji spremni za saradnju, ali ne znaju kako da učestvuju u životu škole. Smatraju da će svoje dete najviše zaštiti i pomoći mu tako što neće ići u školu, jer mogu da „navuku“ mrzovoljnu nastavnika na njega. Misle da mogu da pomognu detetu da ne dobije lošu ocenu, ako mu opravdaju časove kad nije spremno da odgovara ili radi kontrolni, ili tako što će mu plaćati privatne časove.

Uporedno istraživanje stavova roditelja, sprovedeno u 10 zemalja Jugoistočne Evrope, pokazuje da su oni veoma zainteresovani za učešće u školskom životu, ali da ih obrazovne ustanove u najvećoj meri ne prepoznaju kao partnere. Prema rezultatima istraživanja, autora Tinde Kovač Cerović, Vlaste Vizek Vidović i Stiva Pauel, 70 odsto roditelja nikad nije dobilo pisanu informaciju od škole kako da pomognu detetu u učenju ili vest o školskim aktivnostima. Čak 85 odsto nikada nije pozvano da pomogne u nastavi, a dve trećine nisu nikada dobili poziv da učestvuju u vannastavnim aktivnostima.

U školama svih zemalja Jugoistočne Evrope roditelji učestvuju u donošenju odluka kroz školske odbore, ali njihov udeo nikada nije većinski. Školski odbori u svim državama uključuju i predstavnike osnivača, a u nekim zemljama i predstavnike Ministarstva prosvete (Crna Gora i Makedonija), regionalne školske administracije (BiH) ili predstavnike političkih stranaka (Hrvatska). Drugi oblik učešća je kroz savete roditelja, koji postoje u Albaniji, BiH, Bugarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji, Srbiji i Crnoj Gori, ali je njihova uloga više savetodavna. Mnogo je manja zastupljenost roditelja na nacionalnom ili regionalnom nivou – samo u četiri od 10 država postoje tela u kojima su zastupljeni roditelji, a njihov status varira.

Istraživanje pokazuje da se komunikacija sa školom uglavnom odvija na tradicionalan način. Većina roditelja kaže da se redovno ide na roditeljske sastanke, a polovina anketiranih nikad nije bila pozvana na individualni sastanak na kome bi se raspravljalo o obrazovanju deteta. To je posebno izraženo u Moldaviji i Srbiji, dok na Kosovu, u Bugarskoj i BiH škole češće pozivaju roditelje na individualne sastanke, posebno romskih učenika.

Slanje periodičnih izveštaja o napretku deteta nije univerzalna praksa u zemljama Jugoistočne Evrope. Trećina anketiranih navodi da takvu informaciju dobija dva ili tri puta godišnje, a svaki četvrti roditelj – nikad.

Finansije i upravljanje školom su oblasti u kojima roditelje najmanje pitaju za mišljenje. Čak 75 odsto anketiranih kaže da ih u toku prethodne godine škola nijednom nije pitala šta misle o sadržaju časova, udžbenicima, opterećenosti učenika ili domaćim zadacima.

Izleti važniji od nasilja

Škole retko žele da čuju stavove porodice i o vannastavnim aktivnostima, zdravlju i bezbednosti đaka, pa čak i o nasilju i disciplini u školi, iako roditelji smatraju da bi imali šta da kažu o pomenutim temama. Obrazovne ustanove su najspremnije da čuju mišljenje roditelja o organizaciji školskih dešavanja, kao što su izleti, slavlja i slično.