Prošla je jedna decenija otkako je 19 terorista otelo četiri aviona, od kojih su se dva obrušila na kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra, jedan udario u zgradu Pentagona, a preostali se srušio na polju u Pensilvaniji pošto su se putnici suprotstavili zlikovačkoj misiji. Za svega nekoliko sati više od 3.000 ljudi, uglavnom Amerikanaca, ali i državljana još 115 drugih zemalja, iznenada i nasilno bilo je lišeno života.
Kako god da merimo, 11. septembar 2001. bio je užasna tragedija, ali ne i istorijska prekretnica. Taj dan nije započeo novu eru međunarodnih odnosa u kojoj bi teroristi diktirali globalni dnevni red i u kojoj bi slični spektakularni napadi postali uobičajeni. Naprotiv, 11. septembar se nije ponovio. Uprkos pažnji koju je privukao „Globalni rat protiv terorizma“, najznačajniji događaji u minuloj deceniji bili su uvođenje i širenje inovativnih informacionih tehnologija, globalizacija, ratovi u Iraku i Avganistanu i nemiri u arapskom svetu.
Budućnost će, takođe, definisati nešto drugo – potreba Amerike da svoju ekonomsku kuću dovede u red, razvoj Kine unutar i van svojih granica i nastojanje vlada širom sveta da zajedno rade na obnovi ekonomskog rasta, zaustavljanju širenja nuklearnog oružja i na približavanju zacrtanim ciljevima kada je reč o energetici i zaštiti životne sredine.
Pogrešno bi bilo, sada ili ubuduće, stavljati suprotstavljanje terorizmu u centar pažnje odgovornih vlada širom planete. Teroristi u najboljem slučaju ostaju autsajderi ograničenih dometa. Oni mogu da uništavaju, ali ne i da stvaraju. Značajno je pomenuti da ljudi koji su izašli na ulice Kaira i Damaska da traže promene nisu uzvikivali parole al Kaide, niti su podržali njene ciljeve.
Iznad svega, uspešno su primenjene mere za borbu protiv terorista. Preusmerena su sredstva namenjena radu obaveštajnih službi. Granice su bezbednije, a društva su postala dinamičnija. Međunarodna saradnja je značajno osnažena, delom zbog toga što vlade koje se inače međusobno ne slažu povodom raznih stvari, u zajedničkom radu u ovoj oblasti ne nalaze ništa sporno.
Vojne snage takođe su uradile svoj deo posla. Al Kaida je ostala bez uporišta u Avganistanu kada je srušena talibanska vlada koja joj je pružala podršku. Konačno, Osama bin Laden je pronađen i ubijen. Bespilotne letelice pokazale su se kao veoma efikasne u ubijanju velikog broja terorista, uključujući i mnoge najvažnije kolovođe. Slabe vlade mogu ojačati, a vlade koje tolerišu ili podržavaju terorizam moraju da odgovaraju.
Ali postignuti uspeh ne treba brkati sa pobedom. Teroristi i terorizam ne mogu biti eliminisani, kao što ne mogu ni bolesti. Uvek će biti onih koji će pribegavati nasilju usmerenom na nedužne muškarce, žene i decu radi ostvarivanja političkih ciljeva.
Zapravo, teroristi donekle i napreduju. Pakistan ostaje baza Al Kaide i još nekih najopasnijih svetskih terorista. Spoj nestabilnosti, slabe vlade i ideologije u zemljama poput Jemena, Libije, Somalije i Nigerije može stvoriti plodno tlo za teroriste da sprovode svoje operacije, kao što su to činili u Avganistanu pre deset godina. Nove grupe stalno se stvaraju iz ostataka starih.
Postoji sve veća opasnost i od domaćeg terorizma. Videli smo ga u Americi i Britaniji. Internet, taj veliki izum modernog zapadnog sveta, pokazao se kao oružje za pokretanje i obuku za one koji žele da naude tom istom svetu.
Pitanje koje je oktobra 2003. postavio tadašnji američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld danas nije ništa manje relevantno: „Da li mi svakodnevno zarobljavamo, likvidiramo ili zastrašujemo i odvraćamo više terorista nego što ih medrese i radikalni sveštenici regrutuju, obučavaju i usmeravaju protiv nas?“ Učinak jednih i drugih je verovatno jednak. Ali čak i mali uspesi terorista veoma su skupi imajući na umu izgubljene živote, novac i degradiranje otvorenosti društava.
Šta da se radi? Nažalost, nema jednostavnog rešenja. uspostavljanje palestinske države neće biti dovoljno za teroriste koji žele eliminaciju jevrejske države, kao što ni kompromis o Kašmiru neće zadovoljiti teroriste u Pakistanu koji imaju ciljeve u Indiji. Smanjivanje nezaposlenosti je, naravno, poželjna politika, ali mnogi se ne opredeljuju za terorizam zato što su siromašni. Treba pomoći društvima na Bliskom istoku i drugde da postanu više demokratski što bi moglo da umanji otuđenost koja vodi u radikalizam i gore stvari, ali to je lakše reći nego učiniti.
Naravno, želimo da pronađemo načine da sebe učinimo manje ranjivima, a da teroriste oslabimo. Ali možda je najvažnije, posebno u arapskim i islamskim zajednicama, staviti tačku na prihvatanje terorizma. Jedan otac iz Nigerije koji je upozorio američku ambasadu u Lagosu da njegov sin planira da detonira bombu u avionu za Detroit na Božić 2009. primer je za ovo.
Tek kada više roditelja, nastavnika i lidera zajednica počne da se ponaša slično, regrutovanje terorista će presahnuti, a policija će imati punu podršku za svoj rad. Da bi izgubio svoju moć, terorizam najpre treba da ostane bez legitimiteta među onima koji su ga tokom istorije podržavali ili tolerisali.
Autor je bivši direktor za političko planiranje u Stejt departmentu, sada je predsednik Saveta za spoljne odnose
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
