Rođendan „strategije obuzdavanja“

Skoro pred kraj mandata, Ministarstvo finansija zatražilo je od Stejt departmenta da objasni tadašnje sovjetsko ponašanje kao što je odbijanje da prihvati stvaranje Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.

Ležeći u krevetu, oboren gripom, Kenan je diktirao odgovor državnom sekretaru Džemsu Birnu koji je poslao 22. februara. Telegram je imao više od 8.000 reči i po tome je nazvan long telegram/dugi telegram.

U njemu je skicirana nova strategija za diplomatske odnose sa SSSR.

Bila je to jedna od diplomatskih analiza koje su skrenule tok istorije i nesporno najuticajnija diplomatska depeša u drugoj polovini 20. veka.

Njeni efekti traju sve do danas, budući da gotovo od okončanja hladnog rata, traje potraga za novim dugim telegramom.

Ove nedelje obeležena je 75. godišnjica dugog telegrama pa se na nekoliko skupova raspravljalo o njegovoj vrednosti i aktuelnosti u današnjem vremenu.

Za neke je nesporno da su preporuke primenljive i danas, kad su odnosi Zapada i Rusije na tačkama koje su niže čak i od hladnoratovskih vremena.

Tim pre, što se Kenanove preporuke uzimaju kao osnovu trijumfa u hladnom ratu, pa se po analogiji misli da bi one ili neke slične trebalo da ponovo omoguće zapadu i SAD da trijumfuje u aktualnom sukobu s Rusijom.

Lekcije i primena Kenanovog nasleđa povezani su i s današnjim položajem Srbije, njenim odnosima sa EU, Kinom, Rusijom i SAD, pošto je, prema Kenanovoj zamisli, američka jugoslovenska i balkanska politika bila obrnuto ogledalo odnosa Zapada prema Rusiji: umesto suzbijanja dolazilo je ohrabrenje i podrška, umesto ideološke borbe kulturna razmena, a Kenan je smenu režima smatrao ne samo nemogućom, nego i protivnom američkim interesima.

Smatra se da je Kenan dugim telegramom, nakon čega je u julu 1947. usledio njegov čuveni članak u časopisu Forin afers, potpisan sa X, bar na Zapadu, napravio intelektualnu osnovu hladnog rata.

Kenan je tvrdio da je nemoguće uspostaviti dugoročni mir između kapitalističkog Zapada i komunističke Rusije, zbog spoja tradicionalne ruske nesigurnosti, Staljinove potrebe za spoljnim neprijateljem i komunističkog mesijanizma.

Rusija će, tvrdio je Kenan, težiti ka propasti kapitalizma mešavinom zastrašivanja i subverzije.

Ispravna reakcija, po njemu, treba da bude suzbijanje agresije mudrim i opreznim otporom.

Evropa bi trebalo da se pretvori u federaciju kako bi mogla uspešno da se nosi sa sovjetskom pretnjom.

Za vreme administracije predsednika Harija Trumana obuzdavanje je dobilo čisto vojnu dimenziju, jer su zvaničnici SAD Kenanov stav predstavljali kao zahtev za pripremu vojske za moguću komunističku invaziju na Zapadnu Evropu.

To je pokrenulo Trumanovu doktrinu, od koje su potekli logika vojne konfrontacije, NATO i trka u naoružanju.

To je ogorčilo Kenana, koji je tvrdio da je suzbijanje trebalo da bude ekonomsko, ideološko i političko.

On je bio jedan od glavnih arhitekti Maršalovog plana nakon Drugog svetskog rata.

Suprotstavljao se osnivanju NATO i kasnijem odnosu prema SSSR i Rusiji.

Nakon Staljinove smrti Kenan se radovao plodotvornim pregovorima sa smekšalim sovjetskim sistemom pod upravom Hruščova.

Na kraju žalio je zbog načina na koji je iskorišćen dvosmislen jezik njegovog dugog telegrama i članka u Forin afers, žaleći što demokratske zemlje mogu da vode spoljnu politiku samo na primitivnom nivou slogana i šovinističkog ideološkog nadahnuća.

Ključnu reč Kenanovih poruka suzbijanje ruski zvaničnici danas koriste kao da je ona još uvek zvanična politika Amerika i zapada.

Predsednik Putin u poslednje vreme gotovo svake nedelje pomene obuzdavanje.

Putin i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov navode da je politika obuzdavanja povezana sa Ukrajinom.

Putin naglašava da se Rusija nikad neće odreći Donbasa, dok je Lavrov precizirao da je s rukovodstvom Ukrajine povezana jedna od nada na obuzdavanje Rusije.

Posle katastrofalne posete evropskog visokog predstavnika za spoljnu politiku, Žozepa Borelja Moskvi, početkom februara, i istovremenog proterivanja nekoliko evropskih diplomata iz Moskve, Brisel je najavio oštre mere protiv Rusije.

Lavrov je upotrebio najteže pretnje, najavljujući čak i prekid odnosa sa EU.

U pitanju je bila najavljena sednica Saveta ministara EU 22. februara, na kojoj je trebalo da se razmatraju nove sankcije protiv Rusije.

Pošto se kao opcija pominjao i Severni tok 2, Lavrov je preventivno zapretio kuda vodi taj put, ako se njime krene.

Stvari su ubrzo krenule mirnijom tokom. Na Minhenskoj (video) konferenciji o bezbednosti, Bajden, Merkel i Makron nisu snažno napadali Rusiju.

Bajden je uglavnom kritikovao Kinu, Merkelova je zaobišla temu Rusije, a Makron je rekao da je potreban dogovor s Rusijom.

Nije bilo reči o sankcijama, Severnom toku, a ni o Navaljnom.

Nemački predsednik Valter Štajnmajer pozvao je da se ne kidaju svi odnosi s Rusijom.

On je, u suštini, pozvao na stvaranje specijalnih odnosa koje Nemačka inače praktikuje s Rusijom, gde se saradnja i nesporazumi drže u različitim korpama, tako da ne smetaju jedni drugima.

Nemački predsednik je za primer uzeo novu američku administraciju koja „oštro kritikuje zvaničnu Moskvu, a pri tome produžava Sporazum o strateškom ofanzivnom naoružanju“.

Predsednik Nemačke upozorio je da su u poslednjih 20 godina „mnogi mostovi između Zapada i Istoka postali krhki“, da su sve zemlje „imale prošlost, a imaju i budućnost“.

Istovremeno je saksonski premijer Mihael Krečmer tražio da se ukinu sankcije protiv Rusije i da ne razume politiku nemačkog ministra spoljnih poslova Hajka Masa, koji se sve vreme drži oštrog i nepopustljivog tona prema Rusiji.

Sa ministarskog sastanka Saveta EU koji je održan 22. februara i na kome se odlučivalo o novim sankcijama prema Rusiji, oglasio se upravo nemački ministar s vestima da je usvojena nemačka koncepcija podeljenih korpi prema Rusiji, ali i modifikovan Krečmerov stav.

Uz nove sankcije, koje su gotovo simbolične, jer će se uvesti samo protiv četiri osobe, ministri EU su zaključili da je „dijalog s Rusijom i dalje važan“, pošto je Rusija „važan deo rešenja u Siriji i Libiji“, a „neophodan je dijalog o pandemiji i klimi“.

Paralelno sa ovim događajima, zaoštrena je i evropska retorika prema Srbiji.

Srbija prošle godine nije otvorila ni jedno poglavlje u pregovorima sa EU, iako je zemlja kandidat, što najdirektnije govori o zaustavljenom procesu proširenja.

Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Vladimir Bilčik, u svom izveštaju naveo je da „Rusija i Kina koriste svaku priliku da povećaju svog uticaj u regionu i Srbiji, pa EU treba da u punoj meri koristi instrumente proširenja“, ne precizirajući da li je reč o merama podrške ili pritiscima.

Nemački ekspert Aleksandar Rar predviđa da se će uskoro doći do podele sveta na savez Rusije i Azije prema Evropi i Americi.

To će biti osnova sukoba koji očekuje čovečanstvo sredinom 21. veka.

Evropa sebe ne vidi kao veliku vojnu silu ili ekonomski blok, nego kao savez država sa generalno, liberalnim vrednostima.

Zbog toga Evropa insistira na njima, stvarajući tako neosnovani utisak vlastite moralne superiornosti, kaže Rar, ukazujući na neophodnost pragmatičnijeg pristupa.

Na drugoj strani, pojavili su se autori koji predstavljaju neokenanovsko učenje u potpuno deformisanoj formi, pripisujući mu tako tuđe ideje, koje on nikada nije zaastupao.

Profesor američkog Državnog univerziteta za odbranu Peter Jeljcov objavio je prošle godine knjigu Dugi telegram 2.0 – neokenanovski pristup Rusiji, u kojoj predlaže razbijanje sadašnje Rusije na više nezavisnih država.

On tvrdi da će se to neminovno desiti za „15, 20 ili maksimalno 30 godina“.

Najbolji scenario bio bi „ako secesionistički pokreti počnu simultano u Sankt Peterburgu i Sibiru“, tvrdi Jeljcov.

Iako kaže da je neokananovski pristup upotrebio u metaforičkom smislu, on je samo preuzeo ideje Jozefa Pisudskog s početak 20. veka, koji je razbijanje ruske države smatrao „ne samo ispunjenjem naše kulturne težnje za nezavisnošću, nego i garanciju te nezavisnosti, kojom bi Rusija bila dovoljno oslabljena da bi prestala da bude značajan i opasan sused“.

Jeljcov je gostovao 2017. u Beogradu kad je održao predavanje o američko-ruskim odnosima.

Upravo sumnja na ovakve planove stvara ruski osećaj nesigurnosti koji je opisivao Kenan.

Direktor Kisindžerove asocijacije Tomas Grejem smatra da ponoviti Kenanove tvrdnje danas nije uopšte moguće, ali ono gde zapad može da se posluži Kenanom, jeste neuspešno razumevanje izvora ruskog ponašanja i da zapad koriguje svoje ponašanje.

„Danas ne možemo jednostavno primeniti Kenanov recept za obuzdavanje na Rusiju. Koliko god uspeli u hladnom ratu, neprimereni su u globalizovanom, sve više multipolarnom svetu. Izazov više nije izolovanje i pobeda nad egzistencijalnim neprijateljem. Umesto toga, potrebna je održiva ravnoteža snaga koja unapređuje američke interese promovišući mir i bezbednost i negujući saradnju među geopolitičkim rivalima u rešavanju globalnih transnacionalnih pretnji“, predlaže Grejem.

To bi bio veliki zaokret u poređenju sa današnjom situacijom. A da svako mora da bude spreman na zaokrete, svedoči i sama Kenanova biografija.

Do kraja života (umro je 2005. u 101. godini) protivio se NATO politici prema Jugoslaviji i bombardovanju 1999. Kenan je u brojnim prilikama isticao da nikad, čak i u vreme dugog telegrama i članka X, nije verovao da bi Moskva mogla da napadne SAD ili Zapadnu Evropu.

Zbog toga je tvrdio da je proširenje NATO na istok fatalna američka greška koja će imati nesagledive posledice po odnose s Rusijom i stanje u svetu.

Igrom sudbine, postao je najbolji prijatelj i zaštitnik kćerke čoveka koga je najoštrije kritikovao, Josipa Staljina, Svetlane, koja je emigrirala u Ameriku i zajedno s njom protestovao zbog američkog bombardovanja Srbije 1999. godine.