Rođendan u oluji na vrhu Akonkagve

Ovako priča Dragan Jaćimović, najuspešniji srpski planinar, koji je sredinom februara sa svojim „Ikstrim samit timom“ (Extreme Summit Team ) osvojio Akonkagvu (6962 metra), najviši vrh Južne Amerike i ujedno najviši vrh izvan azijskog kontinenta. Nalazi se u masivu Anda koji se prostire duž obale Tihog okeana u dužini od 7300 kilometara. Najviši vrh pripada Argentini i u neposrednoj je blizini granice sa Čileom. Uspon na Akonkagvu pokušava godišnje oko 3500 planinara iz celog sveta. Sezona penjanja počinje početkom decembra i traje tri meseca. Uspon članova „Extreme Summit Team-a“ bio je specifičan jer su to ostvarili u neverovatnim vremenskim uslovima kakvi na ovoj planini nisu zabeleženi u poslednjih 50 godina.

– U ekspediciji sam imao ljude šest nacija, tri veroispovesti, raznih profesija i stepena obrazovanja, ali to nije smetalo da se stvori sjajna atmosfera u ekipi. Planina je divno mesto gde ne možeš da se zakloniš iza praznih reči ili pripadnosti nekoj grupi. To je mesto gde sve maske padnu i u stvarnosti pokažeš ko si i koliko vrediš. Prirodna selekcija učini svoje i to ne samo na fizičkom i mentalnom planu već i na etičkom. Planina postavlja dijagnozu koja je nepogrešiva – kaže Jaćimović.

Avionom iz Beograda došli su do grada Mendoza u Argentini. Tamo se javljate njihovom Ministarstvu turizma gde dobijate dozvole za uspon i za ulazak u Nacionalni park. Zatim autobusom do Punte de Inka (2700 m), a odatle peške nekoliko dana do baznog kampa Plaza de Mulas (4400m).

– U kontaktu sa rendžerima čuo sam da će biti dosta snega 9. februara, ali da će 10. i 11. biti odlični dani za uspon. Međutim ta trodnevna prognoza je kasnije omašila 100 posto. Posle dva noćenja krenuli smo u kamp Berlin koji se nalazi na skoro 6000 metara. Popodne je počeo da pada sneg koji se pretvorio u jaku mećavu. Zatrpao nam je šatore pa sam se zabrinuo za sutrašnji uspon. Međutim, negde oko ponoći kada sam izašao iz šatora bilo je mirno i vedro. Tada sam pomislio da su rendžeri bili u pravu i da ćemo sutra imati odličan dan za penjanje na najviši vrh obe Amerike. Samo me je brinuo silni sneg koji će nam otežavati kretanje a još više praviti probleme u orijentaciji. Zbog toga sam, dok su drugi spavali, sa čeonom lampom krenuo jedno dvesta metara iznad kampa kako bih pronašao adekvatan prolaz između krušljivih stena. Već tada sam znao da nas čeka mnogo muke zbog dubokog snega – kaže Jaćimović, koji je već bio na vrhu Akonkagve. I to šest puta.

Ništa lepše, kaže, nema od atmosfere napetosti i sjaja čeonih lampi koje šaraju po snegu u noći završnog uspona na vrh.

– Rekao sam im da je put do vrha sastavljen od hiljade koraka i da je svaki korak jedna pobeda. Trebalo bi da se skoncentrišu samo na taj sledeći korak i da ne misle o vrhu. On će doći sam po sebi. Dogovor je bio da ja vodim uspon i idem prvi a da koleginica Nina vodi one koji su sporiji ali uz jednu napomenu: vrh se zatvara u 15.00 i svi koji do tog vremena nisu stigli do njega moraju da se okrenu i krenu sa spuštanjem – priča Jaćimović.

Pred polazak tri Poljaka i jedna Makedonka su ih zamolili da im se pridruže na usponu i budu deo grupe. Oni su shvatili da po ovakvom vremenu sami nemaju mnogo šansi. Iz kampa ih je krenulo 18.

– Prva dva sata penjanja po noći su bili kao krečenje u mraku. Dubok sneg je prekrio staze i samo na osnovu okolnih stena moglo se nekako orijentisati. Na traverzu smo stigli dosta brzo, ali je onda zbog snežnih nanosa nastao zastoj. Svaki korak je stvarno bio velika pobeda. Traverza više nije postojala već sam prtio novi put koji mi se tada učinio najbezbednijim. Shvatio sam da nam je uspon potpuno neizvestan jer su se tamni snežni oblaci gomilali iz pravca Čilea a vetar ih je neumorno podizao do samog vrha. U tom trenutku sam radio vezom javio delu ekipe koja je kasnila da se vrate nazad – kaže Jaćimović.

Ostalo ih je 11 plus ono četvoro koje su primili da se „šlepaju“.

– Bilo je to jedno od mojih najtežih fizičkih iskustava u životu. Prtio sam sneg na visini od skoro 7.000 metara, na svaki korak gore dolazio je bar jedan korak proklizavanja na dole. Najopasnija stvar je bilo kamenje prekriveno snegom jer je svako mogao da otkliza par metara nazad. A onda je počela snežna mećava. Ušli smo u oblak i u tom trenutku sam pomislio da se vratimo. Gledao sam oko sebe vremensku situaciju i dok sam pokušavao da napravim procenu, okrenuo sam se. Njihove oči su sve govorile. Tada se naš prijatelj Semir nasmejao i rekao čuvenu rečenicu koju je često ponavljao u šali: „Teškije momenata“. Rekao sam da je vrh iza mojih leđa i da ćemo gore izaći samo da se zagrlimo i odmah krećemo nazad. Svi su me gledali čudno ali kada su izašli na vrh shvatili su – nije bilo slikanja raznih zastava jer se ionako ništa nije videlo. Najlepši trenutak bio kada je član ekspedicije Jovo Elčić na vrhu rekao: „Meni je danas rođendan!“ Svi smo ga izgrlili i poželeli mu još puno uspona u životu – svedoči Jaćimović, objašnjavajući i da je povratak bio dramatičan.

Na vrh su se posle nadljudskih popeli tačno u 15 sati: Dragan Jaćimović, Srđan Veljović, Boža Ristić, Ranko Jašović, Ivan Đokić, Jovo Elčić, Bobana Petrović, Branko Dikić i Semir Kardović. Na vrhu je stajala i prva Makedonka na Akonkagvi – Ilina Arsova i ona tri Poljaka. Bobana Petrović postala je prva žena iz BiH koja je stajala na krovu Amerike.

Uspešnost kao na Mont Everestu

– Vrh Akonkagve je jedan mali plato pod nagibom od 10-15% u pravcu zapad-istok. Na samom vrhu davno je postavljen jedan aluminijumski krst koji je pao, pa je nekoliko metara dalje postavljen novi. Akonkagvu od ostalih svetskih planina izdvaja činjenica da ne izgleda opasno, dostupna je i tehnički jednostavna za penjanje. Ali izgled vara. Ova planina ima nezgodan karakter. Zbog tog izgleda tamo se ljudi obično zalete u nameri da završe posao što pre i da idu kući, pa je zbog toga smrtnost na ovoj planini procentualno jako velika u odnosu na slične vrhove, recimo, u Himalajima. Takođe procenat uspešnosti je negde oko 25 posto, što je isti procenat kao na Mont Everestu – objašnjava Dragan Jaćimović.