Rodno mesto populističkih revolucija

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Najdublji temelj ideologije populističke revolucije možemo naći u tvrdokornom verovanju u nepromenljivost strukture tri moći: boga na nebu, monarha u državi i domaćina u porodici. Velike nevolje donosi moderno doba koje dovodi u pitanje večno trajanje tradicionalnih struktura. Već građanske revolucije se posmatraju kao najava smaka sveta, od talasa terora ne vidi se prekoračenje staleških stega staroga sveta i stalnog meteža ratova oko dominacije ove ili one religije, države, rase ili etničke zajednice. Zastrašujuće ideje slobode, jednakosti i bratstva zamenio je još sablažnjiviji bauk komunizma koji otvara nove horizonte čovekove slobode. Tu je rodno mesto populističkih revolucija u Jugoslaviji. Umesto kritičkog suočavanja s realnom krizom društva i države, tražen je spas u nekoj vrsti onostrane, vanistorijske zajednice.

Put ka spasu, kako će se ubrzo pokazati, vodi najpre preko obračuna s antifašističkim jezgrom jugoslovenskog partizanstva. Odlučna borba protiv fašizma oglašena je za ugrožavanje „biološke supstance“ time što izaziva odmazdu okupatorske sile.

Ovde je verovatno posredi izvesna racionalizacija alibija raznih kvislinških formacija, kakvih je bilo u svim delovima Jugoslavije, a u okvirima okupatorske oružane sile, koje su zastupale ideju da se treba kloniti borbe s okupatorom dok ne bude izvestan ishod svetske konfrontacije, a kada se pobednička strana iskrca na tlo Jugoslavije, onda treba krenuti u „odlučan i poslednji boj“. Nešto nalik tome se i desilo kada su se, nakon kapitulacije nacističke Nemačke, u Istri okupile razne oružane formacije, koje su se i međusobno sukobljavale tokom rata, spremne da, zajedno sa zapadnim saveznicima, krenu u rat protiv Crvene armije. Do takvog rata nije došlo, ali su usledili masovni obračuni ratnih suparnika, praćeni i masovnim zločinima, a i posle rata su se ratni neprijatelji uzajamno vrebali i uništavali, što, sve zajedno, i danas opterećuje našu istoriju.

Kako je protekom vremena realni socijalizam sve više pokazivao svoje slabosti, rasla je kampanja protiv „crvenog terora“ kako tokom rata, tako i u poratnim godinama. Kao da se o tome ništa nije znalo pre pojave populista. Javljaju se sve brojniji autori i publikacije koji prebiraju po komunističkim zločinima i drugim nepočinstvima. Nižu se tekstovi o masovnim zločinima i masovnim grobnicama. Bez napora da se barata proverenim činjenicama, proizvoljno se prekraja istorija. Zloupotrebljavaju se propagandna preterivanja komunističke ideologije koja prećutkuje ili negira različita stanovišta otpora fašizmu, da bi se olakšalo preterivanje u proceni nekomunističkog otpora. Sve izgleda crno/belo. Previđaju se činjenice o početnoj zajedničkoj borbi protiv okupatora, o razlozima i razmerama međusobnih sukoba, kao i o saradnji s okupatorima. Recimo, jedan neuspeli pokušaj pregovora partizana i okupatora poistovećuje se s višegodišnjom saradnjom. Jednostavno rečeno, previđa se jedna inače veoma složena a kapitalna činjenica da su u borbi protiv najvećeg zla u istoriji, koje je zapretilo uništenjem čitavog čovečanstva, stupili u savez najtvrdokorniji antikomunisti (Čerčil) i najagresivniji komunisti (Staljin). Bez tog saveza ne bi bilo pobede saveznika. Supstancu tog saveza skriva zastrašujuća moć protivnika kojeg je mogla savladati samo veća sila. To nije jednostavno razumeti, abez toga teško možemo shvatiti savremeni svet.

Razumljivo je da ljudi pod pritiskom rastućih nevolja svakidašnjeg života ne drže mnogo do dokazanih činjenica ko je u ratu pobedio a ko je poražen, ko je šta dobio a šta izgubio, i šta nauka i preovlađujuće mnjenje smatraju istinom o minulim događajima.

O prirodi nastajućeg srpskog populizma verovatno najbolje svedoči slogan da su Srbi „ostatak zaklanog naroda“, lansirao ga je pesnik Matija Bećković koji je postao najviši ideološki i moralni arbitar „vaskolikog srpstva“. Prostor u kojem se drama odvija je, kako ga je ocrtao pretendent za nacionalnog vođu, književnik Vuk Drašković, takođe zvuči nekrofilski „granice Srbije su tamo gde su srpski grobovi“. Kult maršala Tita zamenio je kultom „đenerala Draže“. Četnički pokret je proglašen i za antifašistički. Spas od konačne katastrofe je u „borbi neprestanoj“. Svoj ratnički pohod je general Ratko Mladić, osvajanjem Srebrenice, jula 1996. godine, pred TV kamerama, tumačio kao „završetak borbe protiv dahija“ započet 1804. godine koji se proteže sve do novog doba, kao neprekidna borba protiv „Turaka“.

Nastavlja se