Rodoljub Milović: Opasan policajac i dobar čovek

Nezavisno od toga da li je tajming intervjua odabran sa umišljajem, tek Milović je podigao dosta prašine – podgrejao je već pošteno zagrejane sumnje u povezanost Zlatibora Lončara sa „zemunskim klanom“, optužio je njegovu suprugu za posredovanje sa Šarićevim klanom, izneo je saznanja o tome da je Šešelj dobio ozbiljan novac od Dušana Spasojevića, opleo po novoj garnituri u policiji…

Prve naznake Milovićeve smene mogle su 2012. godine da se pročitaju u tabloidima. Kada se, par meseci po preuzimanju države, Tomislav Nikolić požalio da njega i Vučića prisluškuju, počelo je da cirkuliše Milovićevo ime. Izvadio se izjavom: „Ovo što se dešava je junački napad sa leđa. Zar iko veruje da sam prisluškivao predsednika Tomislava Nikolića i prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, čijim poštenjem i hrabrošću se ponosim.“ Ali, ne zadugo.

Dan nakon pobede na parlamentarnim izborima 2014. godine predao se Darko Šarić. Zajedno sa suđenjem krenula je i sinhronizovana kampanja. Šarić je držao filipike o korumpiranom „generalu Papaji“ (naknadno je priznao da misli na Milovića), koji mu je uzeo novac i napakovao proces, a tabloidi su razrađivali tematiku. Nedugo, Milović je podvrgnut ponižavajućem ispitivanju od strane Dijane Hrkalović i poligrafu (koji je prošao), a zatim i smeni na radno mesto na kojem nije imao nikakav uticaj.

Policajac je postao u Zemunu 1989. godine. Dve godine kasnije prelazi u beogradsku kriminalističku policiju, gde postaje inspektor za krvne i seksualne delikte. Tokom pretresa stana osumnjičenih narko-dilera na Mirijevu 1999. godine, Milović je ranjen, a njegov kolega ubijen. Posle toga kreću slučajevi koji će obeležiti njegovu karijeru. Upravo njemu je Zvezdan Jovanović priznao da je ubio Zorana Đinđića, a i dalje ga prate optužbe da je iznudio to priznanje. Isti ti, opet bez dokaza, optužuju ga i da je naredio ubistvo Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića. Ono što je nesporno jeste da je učestvovao u akcijama hapšenja preostalih „zemunaca“, zbog čega je bio izložen i ozbiljnim pretnjama.

Na čelo UKP-a postavio ga je 2007. godine Dragan Jočić. Odlikovali su ga svi premijeri i predsednici od Miloševića do Tadića. Brankica Stanković ga je u svojoj knjizi „Insajder, moja priča“ opisala kao mršavog čoveka, stalno sa cigaretom u ruci, i sa zamišljenim izrazom lica, kao da neprestano odmotava film u glavi. „Ostavlja utisak dobrog čoveka i opasnog policajca“, pisala je Brankica Stanković.