Rolan Dima: Rehabilitacija je lakrdija sa istorijom

Već duže vremena je razapet na stranicama svih žurnala zbog afere u koju ga je uvukla njegova ljubavnica Kristin. Dima je među slikarima poznat kao strastveni kolekcionar i veliki poznavalac moderne umetnosti. I ništa manje poznat kao zavodnik i sve što ide uz taj zanat proslavljen među bogovima na Olimpu. Dima kaže da odavno nije video, kao na ovoj izložbi jednog jako srećnog Dadu. Dado je sve vreme u naručju držao tek rođenu unuku, dete njegove mlađe kćerke, veoma lepe kreolke.

Ja prepričavam razgovor koji sam vodio sa Dadom gledajući na TV-u fudbalsku utakmicu francuske lige. Kažem Dimi da sam upitao Dadu ko su slikari danas u Parizu, samim tim i u svetu Prva liga. A on mene pita ko su za mene slikari prve lige. Odgovorio sam:“Pa na primer Frensis Bejkon““ Na to je Dado uzvratio:“Ako je Bejkon prva liga, a jeste bogami, na njenom vrhu, onda smo svi mi danas druga liga pa čak i mađioničar Pikaso!“ Rolan Dima kaže da se donekle slaže sa Dadom. Po njemu, Bejkon je u savremeno slikarstvo uneo poetsku surovost tako što je prvi počeo da slika na obrnutoj, neobrađenoj, sirovoj i gruboj strani platna, što se savršeno slagalo sa temama koje su proganjale slikara. I kao što je Dostojevski rekao za Gogolja svi smo svi izašli iz njegovog „šinjela“, to se može reći i za savremene slikare, da su izašli sa druge strane Bejkonovog platna.“

Na malom trgu u neposrednoj blizini pariske kule Sveti Žak, „lelujave, slične suncokretu“(Breton) nalazi se, u sebe uvučen, antikvarijat. Ispred ove knjižare je uvek puno sveta što pretura po hrpama knjižurina sa zvučnim naslovima, Antologija antičke erotike, pa klasične, romantične, revolucionarne, savremene, moderne“Knjige erotike su štampane na prvorazrednom papiru i sa izvanredno urađenim fotografijama. Tu odmah pored erotike i pornografije iznad tezgi blešti natpis VELIČINA I BEDA INTELEKTUALACA XX VEKA. Tu je i natpis PROSRPSKA i ANTISRPSKA PISTA. U prosrpskoj pisti ispisana su imena autora i izložena njihova dela:Viktor Igo, Alfons Lamatrin, Gijom Apoliner do Harolda Pintera, Handkea, Mišela Kolona sa knjigom „Poker lažova“ i fotografija Brižit Bardo. Antisrpsku pistu popločala su imena Bil Klinton, Širak, Bler do Bernar Anri-Levija, Anri Kliksmana, Alena Finkelkrauta, Gintera Grasa, Salmon Ruždija“Mrtvi i živi izleću sa iste piste. Mrtvi su življi od živih. Kad je rat, ratuje se imenima. Vaskrsavaju mrtvi i ubijaju se živi. Živi zavide mrtvima. Mrtvi sahranjuju žive. Ratuje se diplomatski i ekonomski, politički i propagandno-psihološki. Angažovati intelektualce, kupiti ih da rade u korist politike stvar je novca. Interes govori sve jezike, igra sve uloge, čaki ulogu tobožnje nezainteresovanosti. Sve je na prodaju. Sve je roba. Inteligencija je roba, doduše lako kvarljiva.

Ispred preopterećene police koja preti da se obruši primećujem Rolan Dimu oko koga se sa posebnom pažnjom ophodi vitka crnka lepe, tršave glave. Prilazim da ga pozdravim. „O, Božidar, kako ide?“ Ide, kažem. Dima primećuje da držim dve knjižice. Pokazujem ih. „Kralj Ibi“ Alfreda Žarija (sa ulaznicom za prvo izvođenje u režiji Žana Vilara i u glavnoj ulozi Žorž Vilson). Kažem da sam knjigu kupio za poklon LJubomiru Draškiću koji je u Beogradu režirao ovaj dramski tekst. Dima lomi jezik izgovarajući Mucijevo prezime. Druga knjiga je „Saturnske pesme“ Pola Verlena sa lascivnom posvetom Fransoaz Sagan nekom Žaku za rođendan. Dima kaže da je Saganovu poznavao, zvuči da ju je poznavao dobro.

Pitam Dimu pokazujući na natpise reklame koji su puni ideoloških konotacija, zašto su intelektualci izdali u odbrani najuzvišenijih vrednosti i nezamenljivosti kao što su sloboda i pravda. Jesu li u pitanju iracionalni povodi ili lična, materijalna i druga korist racionalne prirode““Nisu samo racionalni povodi već i iracionalni“, kaže Dima i nastavlja:“Kad jedan intelektualac saglasujući se u agitaciji za neku ideologiju, zalegne čitavim svojim bićem, životom i znanjem, onda nisu u pitaju samo zablude, kako se na primer brani Pol Klodel, da zablude najlepše pevaju. Kolaboracionisti su bili upozoravani, dobijali su od De Golove vlade iz Londona optužnice i smrtne presude kao izdajnici, no oni su nastavili da „ginu“ u agitaciji sa jednu mračnu ideologiju kakva je fašizam. Posle oslobođenja mnogi istaknuti intelektualci u Francuskoj osuđeni su na smrt i pogubljeni. Neki su osuđeni na dugogodišnju robiju ili strpani u ludnicu. Treba reći i to da je proces rehabilitacije počeo nedugo posle presuda i traje sve do naših dana.“ Dima citira Lotreamona:“Potrebno je more da se spere mrlja intelektualne krvi.“ Pa nastavlja:“Ovaj gorki prekor pesnik je uputio prenosiocima mržnje, raspirivačima rasne, nacionalne, verske, ideološke isključivosti i interesa moćnika. Rehabilitacija je lakrdija sa istorijom. Rehabilitovati fašiste i njihove sluge je ponovljeni zločin nad žrtvama. Dvadeseti vek je ispraćen sa oživljenim fašizmom, a dvadeset i prvi je počeo sa ojačanim fašizmom u svetu. Zolino OPTUŽUJEM Alber Kami je konkretizovao u intelektualnu angažovanost : JA SE BUNIM, DAKLE POSTOJIM.“

Dima mi čita u očima da očekujem i njegovo mišljenje o natpisima PISCI STALJINISTI, pa kaže:“Desnica? Levica? Dve obale iste močvare. Zar su Elijar, Neruda, Majakovski staljinisti? Oni su najveći pesnici XX veka. Znate li šta je Dali odgovorio u jednom intervjuu na pitanje da li je Pikaso komunista? Rekao je:“Ja takođe nisam.““ Dima navodi i dosetku Alfreda Žarija, britku rugalicu. Neprevodivu.

Svetiljke u podrumskim prostorijama antikvarijata kao da šapuću za razliku od sijalica među lišćem i vrapcima, pod tmurnim nebom kišnog dana cvrkuću i pište. Opraštam se sa Dimom.