Gligorijević: Roleks je za srednju klasu koja hoće da izgleda kao da ima više para nego što stvarno ima

One razgovaraju o važnosti medijske pismenosti i potrebi za kontinuiranim obrazovanjem o manipulaciji putem društvenih medija.

“U zatvoru u Požarevcu najveći broj žena koje su počinile ubistva su žene koje su ubile svoje nasilne partnere već u dubokoj starosti. Zamisli kolika je mentalna snaga potrebna da ti više od tri četvrtine tvog života glumiš za okolinu da je sve u redu, a da zapravo prava istina, koja je jeziva i u kojoj ti ništa nisi kriva, kriješ od svih ostalih”, smatra Jovana Gligorijević.

Govorila je u Pola sata Demostata i o tome kako prepoznati nasilje, koji su to prvi znaci na koje žena treba da obrati pažnju, ali i o odnosu društva prema ženama žrtvama nasilja. Iako smatra da je “svaki odnos, pa i svaki nasilan odnos priča za sebe i zato je ženama, a pogotovo mladim devojkama teško da prepoznaju nasilje”, postoje određeni modeli ponašanja nasilnika na koje treba obratiti pažnju. Oni su na početku veoma suptilni, jer ceo proces u kome se nasilna veza pojavljuje, teče vrlo polako i spontano.

“Ispočetka su vrlo suptilni u svojim manipulativnim tehnikama pa onda zabrana da ne nosiš kratku suknju ili da se ne šminkaš neće izgledati oštro”, navodi i dodaje da “ne mora nužno da znači, neće svaki partner kome je partnerka zaista lepša bez šminke ujedno i prerasti u nasilnika, ali i to nije jedini odlučujući faktor, ali treba prosto biti oprezna i gledati da li postoje i drugi signali”.

Ukoliko je reč o nasilniku sledeća faza obično bude izolacija od prijatelja, roditelja i to je već zbir nekoliko faktora na jednom mestu.

“I onda možemo da kažemo: da, ovo jeste jedan oblik nasilja koji ima vrlo jasno ime psihološko nasilje koje nekad preraste u fizičko, a nekad i ne. Znači, ne postoji ona gradacija, počinje psihičkim nasiljem, prelazi u fizičko, na kraju eskalira u seksualno, ne. Znači, jedno što je svakom nasilnom odnosu zajedničko jeste da u njemu postoji psihičko nasilje”.

Ocenjuje da “nasilnici nisu psihički bolesni, nasilnici nemaju nikakve poremećaje, oni imaju samo izraženu potrebu za kontrolom, jer partnerku, zato što su tako naučeni ili gaje uverenje, smatraju svojim vlasništvom”.

“Mi vrlo često ne možemo ni da naslutimo da neka žena iz naše okoline koju poznajemo samo kroz posao ili samo kroz jedan određeni kontekst možda trpi nasilje i onda se potpuno šokiramo. Mi smo nedavno imali slučaj femicida. Žena koja je vrlo profesionalno uspešna, ekonomski snažna, i apsolutno su i njene kolegnice i kolege bile u šoku da je ona bila u nasilnom odnosu i da je preminula od posledica batina koje je trpela od partnera. Hocu da kažem, ne postoji profil žene koja je žrtva, kao što ne postoji ni profil nasilnika, ali mi je jako važno da odavde posaljemo poruku da su te žene, zapravo, neverovatno snažne, jer su to odnosi koji traju 10, 20, pa i 60 godina. Mi znamo da, recimo, u zatvoru u Požarevcu najveći broj žena koje su počinile ubistva su žene koje su ubile svoje nasilne partnere već u dubokoj starosti. Zamisli kolika je mentalna snaga potrebna da ti više od tri četvrtine tvog života glumiš za okolinu da je sve u redu, a da zapravo prava istina, koja je jeziva i u kojoj ti ništa nisi kriva, kriješ od svih ostalih”, rekla je Gligorijević.

Na pitanje da li društvo često osuđuje žene koje trpe nasilje i ne odlaze iz takvog odnosa i da li je lako ženi koja je izolovana od roditelja, prijatelja, nezaposlena, finansijski zavisna od partnera da napusti takav odnos, odgovorila je da “žena u proseku između 7 i 11 puta pokušava da napusti nasilnika pre nego što, mislim nažalost, srećan kraj je kada uspe da ode, nesrećan je kada bude ubijena”.

Naglašava “važnost psihološkog nasilja, jer psihološko nasilje uništava, ne samo samopouzdanje, nego i samopoštovanje, i nasilni partner najčešće vrlo intenzivno i vredno radi na tome da ta žena pomisli, odnosno ne samo da pomisli, nego da je on apsolutno ubedi da je bezvredna, da je glupa, da je nesposobna i da ona sebe tako vidi. Mi pričamo o potpuno urušenoj slici o sebi.”

Smatra da su takve žene “zaista jake osobe, jer one paralelno na mestu gde treba da budeš najbezbednija, najopuštenija, prolaze agoniju, a to je kuća jel, i to od osobe pored koje treba da budu najsigurnije, znači od nekoga koga vole, a u javnosti spolja, održavaju sliku o sebi kao da je sve u redu”

Smatra da su sadržaji koji se prikazuju u rijaliti programima zabranjeni Zakonom o elektronskim medijima i da to služi za manipulaciju širokim masama. Međutim, kada je reč o pesmama u popularnoj i masovnoj kulturi u kojima je žena stavljena u pasivnu ulogu, nekoga ko trpi nasilje, smatra da nam je to signal da “nešto ne valja u društvu”.

Konstataciju da se, na primer, na Instagramu nameće određeni model ponašanja da žena ne treba ništa da plaća, već samo muškarac i da Jovana Jeremić kaže: kada rodiš dete, tebi tvoj muž treba da kupi roleks prokomentarisala je da je “roleks takozvani hi end proizvod namenjen bogatima, pa mislim da i oni koji stvarno imaju ozbiljne pare ne bi kupovali roleks. Ne treba im ta vrsta, kako se kaže, ta vrsta fleksovanja. Mislim ne treba im da se prave važni, da demonstriraju to svoje bogatstvo. To je za srednju klasu koja hoće da izgleda kao da ima više para nego što stvarno ima. Ona sama sebi može da kupi ne znam koliko roleksa, a ovamo za samu sebe priča kako treba da bude izdržavano lice.”

Na pitanje da li je nametanje takvih modela šamar svim našim bakama i majkama koje su nas učile samostalnosti i koje su govorile “ti budi dovoljno samostalna samo da možeš da odeš ako nisi srećna”, odgovorila je da u svakoj generaciji postoji određena grupa žena koje, mislim i muškaraca, ja viđam čak i po tviteru, gde očekujem više ljudi svojih godina, nego recimo, mlađih, ako muškarac nije sposoban, znači muškarac to govori: ako nisi sposoban da obezbediš sve svojoj ženi i deci ti ne treba ni da se ženiš, ni da imaš decu, mislim potpuna glupost. Tako da tu vrstu narativa usvajaju na različite načine, ali u svakoj generaciji postoji neka vrsta narativa”, dodala je i da je njoj ”svako posmatranje emotivnih odnosa kroz bilo koju vrstu transakcije suludo”.

Od izuztne važnosti za mlade ljude, posebno za adolescente, navela je edukaciju koja je vezana za prepoznavanje manipulacija na društvenim mrežama, kroz razvoj kritičkog mišljenja i medijske pismenosti. Uticaj društvenih mreža je veliki na stvaranje slike žene o sebi, a to je čini podložnom različitim vrstama manipulacija, posebno podložnom manipulativnim partnerima.

“Dakle, ta vrsta razvoja kritičkog mišljenja i medijske pismenosti nam treba, a to znači, svi koji se bave medijskom pismenošću ne smeju da se zaglave ni u 2010, ni u 2020. moraju stalno da prate šta se događa. Moraju stalno da apdejtuju svoje znanje, moraju stalno da uočavaju i identifikuju tehnike manipulacije i na taj način, kroz sadržaje na društvenim mrežama edukuju mlade. Ali, nije to najbitnije, najbitnije je da svako od nas ko ima kapacitete i znanja bude tu za one mlade osobe iz svoje okoline i da ne nastupa sa onim stavom sad ću ja tebi dete kao iskusna gospođa da objasnim, nego da razgovaramo sa njima,” rekla je Gligorijević.

Zaključuje da je neophodno “pričati sa njima: Šta želiš? Šta bi tebe činilo srećnom? Kako si ti to zamišljala? Pa onda, da se nađemo na onome šta je realno i da im ukazujemo na stvari gde ih varaju i lažu. Znači, odgovornost je na nama starijima”.