Roman boje bakra

Koliko poetska bila je to i građanska odluka, a te dve pozicije – građansko i umetničko – retko kada idu skupa.

Ne mora se biti uzornim građaninom, niti moralnom osobom, da bi se bilo dobrim piscem (evo nam ga Handke, kad smo već tu), dok pisac ionako ne haje za građanina (koliko je samo pisaca oteralo građanina u sebi u zatvor ili smrt; eto nam ruske književnosti, naročito u doba komunizma). Građanin je biće kompromisa: dobar građanin beskompromisno se zalaže za kompromis. Pisac kompromis ne poznaje.

Građanin je biće koje živi u zajednici. Pisac je uvek sam. Građanin mora da vodi računa o moralu, čak i kada se bori protiv određenog moralnog poretka. Pisca moral ne zanima (osim kao tema). I bio je Ilić više (Predosećanje građanskog rata) ili manje (Pad Kolumbija) uspešan u svome poduhvatu izmirenja moralne i umetničke egzistencije, da bi se roman Pas i kontrabas (Orfelin, Novi Sad 2019) pojavio kao dozreli plod jedne uporne i dosledne potrage za izrazom.

Ako je Ilić u svojim ranijim tekstovima umeo da ostane bez pripovedačkog daha, sada to nije slučaj.

Ako je, kao posledica gubitka pripovedačkog ritma, usporavao tok pripovedanja, sada njegov postojani pripovedački tok stvara tmastu atmosferu koju kontrolisano preseca solo deonicama (monolog inspektora Božovića na str. 148, recimo), sinkopama je rastvara kada postane odveć gusta (duga deonica u kojoj Filip Isaković shvata da je izbačen iz kvarteta, str. 195 i dalje), potom tutti za stvaranje zvučnog okvira, da bismo na kraju knjige otkrili soundtrack kao svojevrsni zvučni sadržaj, čime se osećaj da nas ovaj roman vozi ritmom, da nas radi muzikom reči, stapa s džezom, doslovno.

Otud duplo, možda i trostruko dno romana pisanog sasvim klasičnim izrazom: najpre odslušamo preporuku iz muzičkog sadržaja, onda ponovo čitamo delove pokrivene muzikom – Avishai Cohen, Alfonsina y el mar, recimo, pokriva deonicu od stranice 267. do 270. – i naše se čitalačko iskustvo uvišestručuje, slike dobijaju zvuk, a pojmovi se, povučeni silom pripovedanja i muzike, svijaju i iskaču iz svojih apstraktnih ležajeva: kada pripovedač koji se nalazi na plaži posegne za vodom i zadrži je na dlanu, voda gubi svojstvo elementa i postaje Vreme.

Niko, razume se, ne može reći piscu o čemu da piše, niti mu može zadati način na koji bi to radio. Uostalom, dobar će pisac bilo od čega (doslovno bilo od čega, jer dobar pisac je alhemičar) napraviti tekst od kojeg pucaju zidovi: pogledajmo samo Zebalda, Knausgora, Valjarevića, Bodirogića, Tedžu Kola, Jergovića…

Nije, međutim, mogla da ostane neuočena gotovo tridesetogodišnja tendencija srpske književnosti – povlačenje u prošlost, ali ne da bi se otvorila perspektiva iz koje bismo pokušali da razumemo sadašnjost, kao kod Borislava Pekića na primer, već da bi se u prošlosti ostalo.

Tako je sigurnije. Što je prošlost dalja to nas sadašnjost teže može ozlediti: ništa slađe od sigurnog položaj u okrilju kakvog imbecilnog državnog projekta poput konstantinizacije prošlosti, recimo (sumanuta ideja da se rimski car Konstantin postavi u temelj srpske kulture), ili, još gore, ako se pisci odazivaju na potuljeni nacionalistički zov za afirmisanjem junačke pozicije – mučnu pogibiju momaka na Košarama u albansko-srpskom sukobu nacionalistička propaganda besramno zloupotrebljava – tada spoljašnji momenat, tema, postaje konstitutivna za razumevanje književnih tokova.

Saša Ilić nije pristao uz mrtvozorničko shvatanje književnosti i takvu je odluku dugo trpeo tražeći odgovarajući izraz za svoje književne opsesije. Pas i kontrabas je, utoliko, složena romaneskna konstrukcija koja kombinuje nekoliko pripovedačkih perspektiva nastojeći da dokuči pokaže kako smo se, kog đavola, obreli u kloaki. Vodi nas Filip Isaković, džez kontrabasista načete duše, kroz 300 stranica gustog teksta u čije središte smešta se ludnica u Kovinu, da bi se oko tog središta zrakasto rasprostirale sudbine ljudi zatočenih u umobolnici, ali, istovremeno, priča ponire i u samu instituciju, prati njen nastanak, smenjivanje psihijatrijskih praksi koje kao da su služile tome da se slomljeni ljudi dotuku (umesto da im se pomogne), naročito ako bi se u medicinske stvari umešali i politički zahtevi – od scene u kojima se pacijenti tretiraju strujom prolaze nas srsi – da bi se, kroz lik doktorke Sibinović, došlo do sadašnjosti i antipsihijatrijskih motiva kao vapaja za slobodom.

Dr Mark Julijus, zatočenik umobolnice, i njegovog otac Dezider dr Julijus, psihijatar koji je osmislio Kovinsku bolnicu, dva su noseća lika u čijim se pričama, kao u svojevrsnim čvorovima, spliću lomovi dvadesetoga veka. Balkanski ratovi početkom druge decenija ž prošloga veka, ili srpsko-albanski rat s kraja veka, iako osovina priče, kao da se nisu dogodili ni za koga osim za nekoliko momaka kojima se rat, poput parazitskih crva, uselio u telo i mozak da iz njih nikada ne izađe, te ispada da o ratu govore samo ludaci, dok se oko njihove priče širi ledeni talas ćutanja.

Istorijat Kovinske bolnice, pak, poklapa se sa životom i smrću Jugoslavije, zemljom koja je skončala u nezamislivim mukama, da bi se, potom – roman to sugeriše – strvinari iživljavali i na njenom izmrcvarenom telu. Možemo Kovinsku ludnicu da shvatimo i kao metaforu, naročito zato što su unutar njenih zidova, svako malo, boravili ljudi kudikamo normalniji od onih koji su se nezasluženo obreli na slobodi, a uglavnom i na vlasti, ali bolje je, verujemo, Ilićevom tekstu prići doslovno, čitati ga bez prenosnog (metaforičkog) kapaciteta.

Nema nikakve simbolike u strahovitim ratnim scenama kada krmača, na ratištu, počinje da proždire ranjenog momka (Ilić nije pisac koji se igra simboličkim oblicima) – to je samo brutalni opis rata – a kada vojnici uriniraju ili se prazne u rovu, ako uopšte stignu da svuku pantalone, to nije stoga što su kukavice, već zato što je opasno izaći na čistinu.

Upravo ratne epizode boje Ilićev roman onom bakarnom nijansom koja se dobija kada se krv pomeša sa blatom ili govnima, jer rat nije ništa drugo do melasa krvi, blata i izmeta (quelle connerie la guerre, zapisao je Prever u Barbari, a on je znao o čemu govori, „kakva je pizdarija rat“…) koja to nikada ne prestaje da bude, čak ni onda kada topovi zaćute.

Ilićev roman složeni je mehanizam klasičnog izraza, u koji se mehanizam gde-gde ubacuju savremeni pripovedački zamajci – amico mio, recimo, omiljena je poštapalica dr Marka Julijusa – dajući mu zamah i održavajući ritam. Na drugoj ravni to je igra skrivenih književnih i muzičkih motiva – kao stručnjak za pakao Dante je veoma prisutan.

Na trećoj brutalna stvarnosna proza u koju iz neupokojene prošlosti izranjaju likovi izvesne Ledi M, gospodarice života i smrti, potom jednog slinavog ratnog huškača, jednog pomahnitalog bosanskog psihijatra, zapravo čitava bulumenta likova iz najgorih naših košmara obrađena književnim sredstvima.

Ne gubi pisac u ovom obimnom tekstu usredsređenost, a ako je potrebno ukazati na nekakav nedostatak onda bi to bilo prisustvo lenjih rečenica u jezičkom tkivu, višak jezičkih pokreta bez kojih bi roman bio, naprosto, dinamičniji: pas koji se valja po tlu nije nužno „željan maženja“, kao što nema potrebe reći da je junak usuo vodu u čašu „kako bi je popio“, ako je već jasno da tom vodom ne zaliva cveće.

Pas i kontrabas roman je o izgubljenoj slobodi, propuštenim prilikama i uzaludnim pokušajima da se istorija, na ovim prostorima, saobrazi civilizacijskim tokovima.

U utrobi romana, zatrpan gomilom leševa i razorenih života, ućutkan i svijen u sebe, nalazi se onaj munkovski krik ludila i oslobođenja. Kada ga začujemo znaćemo šta je bio smisao ove čitalačke pustolovine.