Roman o ljubavi i izdaji

U središtu su, kao i u mnogim drugim vrednim literarnim ostvarenjima, Eros i Tanatos – granični međaši života i smisla ljudskog trajanja. Parafraziraću aksiom o ruži Gertrude Stein, gurua nadrealizma: “ruža je ruža je ruža je ruža”, tako što ću za prozni Ilićev prodor u iracionalno i nepredvidivo u ljudskom biću reći “ljubav je ljubav je ljubav je ljubav”… Kad je jedan Gertrudin student postavio pitanje smisla njenog stiha, ona mu je objasnila da je to njena pobuna protiv izanđalosti jezika, tačnije da je reč “ruža” u stogodišnjoj pesničkoj produkciji izgubila čar, ali da je ruža i dalje – crvena. Dakle, toj suštini, simboličnom crvenilu, ni vreme, ni odveć česta upotreba, ne mogu ništa. U poslednjoj rečenici Ilićevog romana pominje se ruža, ali u ovom slučaju ljubav, iako je ta reč i ta tema opšte mesto svetske literature, filma, pozorišta, muzike, ljubav ipak ostaje – ljubav.

Ono što ovaj roman i te kako izdvaja od drugih dela o nedozvoljenoj ljubavi jeste metod naracije, tačnije autorovo istraživanje, sprovedeno retrospektivno, kada muž slučajno, posle dvadeset godina, otkrije jedno davno zaboravljeno pismo, kada se priseti davnog i ovlašnog saznanja o nevernosti svoje žene, koje je tada više ličilo na površni zanos i intrigu, i kada u njemu bukne gnev razočaranog. Ilić uspeva da vodi čitaoca iz situacije u situaciju, da gradi zaplet istrage nalik na one u trilerima, da ulazi u svest i podsvest tri glavna lika, ali da uporedo uvodi u priču i niz sporednih koji se funkcionalno uklapaju u složeno tkivo naracije. Ono što posebno zadivljuje jeste virtuozitet u razumevanju ženske psihe i autentično iskazivanje unutarnjeg sveta glavne junakinje. Isto tako, Vandin mladi ljubavnik, baš kao i njen suprug, prolaze kroz Ilićevu psihoanalitičnu retortu, izlazeći iz ove laboratorije duša kao jasni, ubedljivi, životni likovi, prepoznatljivi u svetu koji nas okružuje. Ilić, kao provereni dramaturg, ume da ih dovede u stanje sukoba i pomirenja, da njihove odnose podvrgne peripetijama i iznenađujućim, a tako mogućnim obrtima. On prati genezu jedne preljube, sve faze – od očaravanja do pada emotivnog napona, razočaranja i tragične krivice koja se kobno završava.

 Razvijajući hrabro i dosledno odabranu temu, zasnovanu na premisi izdaje, Ilić otvara još jedno suštinsko pitanje, vezano za ljubav muškarca i žene. To pitanje moglo bi se ukratko definisati kao pitanje koga izdajemo, šta zapravo izdajemo, u čemu je grandiozni greh odustajanja od jedne i pristajanja uz drugu ljubav? Može se opet parafrazirati aksiom o ruži Gertrude Stejn: “Izdaja je izdaja je izdaja je izdaja”… a sve drugo to nije… Izdati Otadžbinu, izdati poverenje… Mnoge su izdaje mogućne, moguće ih je osuditi, možda razumeti i opravdati … Izdati sebe, kako i čime to opravdati? U uzaludnom traganju junakinja ovog naizgled ljubavnog romana prolazi sve krugove pakla tragajući za odgovorom na pitanje šta i koga je izdala? Da li imamo pravo – nameće se pitanje – posedovanja drugog bića? Čak i kad smo pristali na intimnu prisnost, na ljubav, da li smo time definitivno zakovali kovčeg naših htenja? Da li naša svest ima prava na bezbroj drukčijih, novih izbora u životu? Da li pojam slobode čoveka sme biti okovan fetišima? Gde je to zapisano da jedno biće može i mora da pripadne samo jednom biću, bez odstupnice, bez prava na predomišljanje i odustajanje? Autor, kao vešt dramaturg, vešto osvetljava tok predratnog, ratnog i poratnog zbivanja, uokviruje čvrstim bedemom živote junaka ove epopeje, ne samo utičući na njihovo formiranje, nego ih surovo i neumitno zadržava u omeđenom prostoru. Time i postavljeno pitanje održivosti ljubavnog zaveta dobija dvosmislen odgovor.

 Ko sme prvi da baci kamen osude na Vandu, večnu, hrabru Evu, ili na njenog stamenog, nepokolebljivog Adama? Bez prvog greha pramajke Eve ne bi bilo uzbudljivog otkrivanja čudesa života, žestokih strasti, nadanja, ljubavi, iluzija… večne igre u kojoj ključa i vri neutaživa želja za Slobodom. Humani i mudri pisac, s nataloženim životnim iskustvom, razastro je pregršt suštinskih pitanja u vreme opšte rastrzanosti i poremećenih shvatanja, prepustivši čitaocima da sami odgovore, svako prema svome moralnom i misaonom opsegu. Jer – kako veli Luj Aragon – “ništa nije čoveku zauvek dato… ni snaga ni slabost… a kad misli da grli sreću, on je drobi, jer život je čudan, neprestani gubitak. I nema srećne ljubavi.”