RSE: Kako do vantelesne oplodnje u Srbiji

Šest godina su pokušavali da dobiju dete prirodnim putem. Po savetu lekara, podvrgli su se postupku vantelesnu oplodnje (VTO), o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO).

„Nije bilo strašno kako sam očekivala da će biti, s obzirom na hormonsku terapiju i sve ostalo. Nekako pozitivno prihvatiš situaciju onakva kakva jeste. Kroz to moraš proći i to je to. Gledaš da imaš što više embriona kako ne bi prolazio više puta kroz hormonsku terapiju. Valjda se čovek s tim mora pomiriti, ako nema drugog izbora, da je dobro što i to ima“, kaže Tanja Pantović za Radio Slobodna Evropa (RSE).

U postupak VTO se uključila 2018. godine. Prvi pokušaj bio je neuspešan, ali je u tom procesu zamrzla zdrave embrione. Prilikom prvog sledećeg transfera zamrznutih embriona (kraće FET – od engleskog frozen embryo transfer) naša sagovornica ostala je u drugom stanju.

„Najmanje sam se nadala da će tako uspeti, ali se desilo i sad, eto, imam dve bliznakinje“, kaže.

Srbija ispod evropskog proseka

Zbog ovog problema je prošle godine 3.800 parova upućeno na biomedicinski potpomognutu oplodnju o trošku države Srbije. Prema rečima Sandre Jovanović, predsednice udruženja „Šansa za roditeljstvo”, taj broj je ispod evropskog proseka.

„Evropski prosek je 1.058 procedura godišnje na milion stanovnika. To znači da imamo manji broj procedura, ali u podatke o trošku države nisu uračunati parovi koji su ušli u ovu proceduru o svom trošku. Tako da ne znamo tačan broj ljudi koji uradi vantelesnu oplodnju, ali on je svakako mali“, kaže Jovanović.

Vantelesna oplodnja o trošku RFZO danas se obavlja u šest državnih i 11 privatnih ustanova u Srbiji. Izmenom pravilnika koji reguliše ovu proceduru, 2017. godine je omogućeno da se prijave žene do 42 godine.

Država finansira tri pokušaja VTO i tri vraćanja odmrznutih embriona (FET), kao i zamrzavanje embriona s rokom čuvanja od pet godina. Izmenom zakona iz 2018. godine, omogućeno je parovima koji su prvo dete dobili postupkom VTO, da i za naredno dete obave postupak o trošku Fonda.

Doktorka Vesna Kopitović, zaposlena u specijalnoj ginekološkoj bolnici „Ferona“ iz Novog Sada, kaže da je pohvalno što je država uvela novine u zakon, ali naglašava da bi trebalo ići ka šest besplatnih postupaka i šest vraćanja odmrznutih embriona.

„To bi povećalo stopu sigurnog uspeha i nama omogućilo vraćanje jednog embriona. Vraćanje jednog embriona podrazumeva rađanje jednog zdravog deteta u pravo vreme, jer je u ovoj situaciji kod nas veliki procenat blizanaca i trojki. Taj procenat ide između 30 i 40 posto, iz prostog razloga što pacijenti imaju pravo da vrate dva ili tri embriona. Naš je predlog da se to u budućnosti promeni davanjem većeg broja pokušaja“, kaže Kopitović.

Takav predlog podržava i udruženje „Šansa za roditeljstvo“.

„Ako znamo da je uspešnost vantelesne oplodnje oko 30 posto, onda možete da izračunate da na kraju, posle tri procedure, veliki broj parova ne dobije dete. Prema tome, nadam se da će biti povećan broj postupaka o trošku RFZO. To je ono što je prvo i najbitnije“, kaže Sandra Jovanović iz tog udruženja.

Skupština grada Beograda je jula 2019. godine usvojila odluku o finansiranju četvrtog pokušaja vantelesne oplodnje, a istom odlukom pravo da se prijave dobile su i žene do 45 godina.

RFZO za klinike koje rade VTO izdvaja od 185.000 do 195.000 dinara (između 1.500 i 1.700 evra) po jednom pokušaju vantelesne oplodnje. Vesna Kopitović kaže da su u taj iznos uračunati i lekovi za stimulaciju jajnih ćelija, te da klinike pregovaraju sa Fondom da se izdvoji veća svota za lekove.

„Mi ne tražimo povećanje cene postupka, nego da nam daju određen broj lekova koji je nama neophodan. Drugim rečima, tražimo da možemo da fakturišemo onoliko koliko nam je potrebno“, kaže Kopitović.

Zašto ne radi banka reproduktivnih ćelija?

U udruženju „Šansa za roditeljstvo“ se nadaju da će, po ugledu na Beograd, starosna granica biti pomerena na republičkom nivou. U suprotnom, kaže Sandra Jovanović, opcija za one koji izlaze iz starosnih okvira propisanih zakonom je donacija reproduktivnih ćelija.

Naime, Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji iz 2017. godine, definisao je proceduru donacije reproduktivnih ćelija i omogućio osnivanje prve banke reproduktivnih ćelija u Srbiji. Banka je i zvanično počela sa radom maja 2019. u okviru Ginekološko-akušerske klinike Kliničkog centra Srbije.

Zakonom je predviđeno da svi donori jajnih ćelija, spermatozoida i embriona budu anonimni za primaoca, ali da moraju da prođu neophodne zdravstvene preglede i psihološke procene, kao i da se testiraju na polno prenosive bolesti.

Međutim, za sedam meseci rada, javilo se svega osam muških donora, dok ženskih još uvek nema, kaže Sandra Jovanović. Prema njenim rečima, nedovoljna informisanost društva je glavni, ali ne i jedini problem.

„Drugi problem svakako jesu finansije. Do sada za donore nije previđena finansijska nadoknada ili neki drugi benefiti, ukoliko oni doniraju svoje ćelije. Pri tom, ta procedura mora da bude vrlo jasna i jednostavna. Ako imate jednog mogućeg donora, on mora da uđe u jednu ustanovu, da ima sve informacije koje će dobiti od jedne, eventualno dve osobe, da ima sve analize na jednom mestu, da se cela procedura tu završi i da to bude prilično diskretno, jer je to jedna prilično delikatna procedura“, kaže Jovanović.

Kako skratiti proceduru?

Procedura za postupak VTO podrazumeva najpre prikupljanje neophodnih nalaza koji se potom predaju prvostepenoj i drugostepenoj komisiji, nakon čega se odlazi u izabranu kliniku i ulazi u postupak.

Sve to traje između mesec i po i dva, ali je problem što ukoliko između dva VTO postupka prođe više od godinu dana, analize više nisu validne, pa žena mora ponovo da prođe ceo proces.

Dr Kopitović kaže da bi se to moglo rešiti uvođenjem vaučera, kao što su to uradile pojedine zemlje iz regiona.

„Vaučer podrazumeva da bračni par može da uradi vantelesnu oplodnju u kojoj god želi ustanovi, pri čemu jednom prođe državnu komisiju da bi se videlo ima li pravu indikaciju, i potom ne prolazi više. Dobije postupak u ustanovi koju odabere i time se skraćuje administrativni put, pacijenti brže dolaze do željenog tima stručnjaka i nekako je mnogo jednostavnije ne samo za pacijente nego i za nas.“

Proces vantelesne oplodnje o trošku države omogućen je samo heteroseksualnim parovima koji prilože dokaz da žive u bračnoj ili vanbračnoj zajednici. Tako, uz istopolne zajednice koje u Srbiji nisu priznate, problem sa ostvarivanjem jednog od najosnovnijih ljudskih prava – prava na roditeljstvo – imaju i heteroseksualne žene u Srbiji.

* Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji“ koji uz podršku Evropske unije, realizuje RSE i Business Info Group.