Ruganje duhu Solidarnosti

Mitinge su tada organizovale organizovane socijalističke snage.

Na pomenutom mitingu neki neorganizovani mladi ljudi mahali su zastavom poljskog sindikalnog pokreta Solidarnost. Privedeni su i kažnjeni. Objavljeni su samo inicijali. Niko se nije uzbudio niti stao u njihovu odbranu.

Četrdeset godina kasnije, Beograd poslednjeg dana avgusta tone u san pravednika u bojama poljske zastave. Kao, obeležava obletnicu poljskog svenarodnog štrajka. Imao je pravo mudrac koji je rekao da dvoličnost, naručena ili spontana, čini osnovu srpske politike.

Gradonačelniče, gde ste bili pre četrdeset godina? Što ste ćutali kad su hapšene devojke i mladići sa zastavom Solidarnosti? Znam, znate i vi, Srbi nisu odviše voleli Poljake, jer Poljaci nisu voleli Ruse. Čast izuzecima sva tri naroda, uvek ih je bilo, koji se nisu opterećivali mržnjom i predubeđenjima.

Vučićevsko-dodikovski Beograd, dakle, četrdeset godina kasnije pokušava da učini ono što časni preci današnjih dičnih sinova nisu smeli da urade kad se moglo na strašnom mestu postojati. Građane Srbije avgusta 1980. poljski događaji zanimali su isto kao i libanski ili kineski. Ko ne veruje, neka prelista ondašnju Politiku, Vjesnik i Delo. Slovenci i Hrvati videli su da se tamo dešava nešto značajno.

Prvi put sam bio u Poljskoj maja 1976. Nešto sam pisao o prvomajskoj paradi na kojoj su nošeni višemetarski portreti Marksa, Engelsa, Brežnjeva, Gjereka i sličnih. Kod nas tada takvog cirkusiranja nije bilo, obnovljeno je tek leta 1988.

Zato sam se malo podsmevao Poljacima, malo ih žalio. O štrajkovima hiljada radnika u Ursusu i još nekim poljskim fabrikama nisam pisao, sram me bilo. Kod nas ih je pomenuo Tanjug, u nekoliko reči.

Onda je došlo leto 1980. Miris poljskog cveća. Beogradski režim ne bi da se zamera Putinovom uzoru Leonidu Brežnjevu koji, nakljukan lekovima, životari na nekoj podmoskovskoj dači.

U ambasadi Jugoslavije u Varšavi gotovo niko ne govori poljski. Dopisnici jugoslovenskih listova znaju više nego što smeju da napišu. Uostalom, u otadžbini sede budi urednici koji jednopartijsku vlast ne bi dali nizašta na svetu. Ta vlast u svakoj prilici daje do znanja da su štrajkovi unutrašnja stvar Poljske i da se tamošnje stanje ne može upoređivati s našim.

I onda, 31. avgusta 1980, potpredsednik vlade Mječislav Jageljski i čelnik sindikata Solidarnost Leh Valensa (srpski mediji ga mesecima zovu Valesa, niko da ih opismeni) potpisuju prvi u istoriji komunizma sporazum između vlade i nekomunističke radničke organizacije.

Pregovori su trajali nekoliko dana, prenošeni su preko razglasa u gdanjskom brodogradilištu. Pored sadržaja dokumenta, pamtim i Valensinu ogromnu olovku s likovima Bogorodice i pape Jovana Pavla Drugog. Njegovim saborcima to nije ličilo na kičeraj.

Avgustovski ugovori bili su šok za sve komuniste, pa i srbijanske: vođa štrajkača zapevao državnu himnu, vicepremijer prihvatio; električar iz Gdanjska kaže da je s potpredsednikom vlade razgovarao kao Poljak s Poljakom – bez partije, bez policije, bez Kremlja.

Zauvek pamtim crno-belu sliku posle potpisivanja ugovora: dvojica kolega nose Valensu na ramenima, oko njih bezbroj sirotinjski odevenih radnika, a iz očiju, iz svakog pokreta, iz svakog koraka zrači neviđena energija. Kad je dotaknete, slika vas opeče. Pretrnete i uzdrhtite od te odlučnosti, samouverenosti, od te žudnje za slobodom. U tim ljudima je ključala duša.

Ti napaćeni radnici – kroz nekoliko godina video sam bedna radnička naselja u Gdanjsku – verovali su da Poljska još nije propala (početni stihovi himne) i da niko osim njih ne može da uradi ono što oni mogu, i moraju.

Svak je znao šta ga čeka čim se pridruži pobuni: otpuštanje s posla, šikaniranje, plač žene i gladne dece. Znajući to, deset miliona Poljaka učlanilo se u Solidarnost. Među njima bilo je i tri miliona članova vladajuće Poljske ujedinjene radničke partije. Dvoličnost? Inat? Vera u nemoguće? Solidarnost nije bila parola, već način života. Kolege su zaista ispomagale otpuštenima s posla. Siromašni ljudi su zaista nosili hranu i odelca tuđoj deci, bolesnima i penzionerima.

U crkvama se ne samo propovedalo o ljubavi prema bližnjemu, već je ona dokazivana delima. Lekari su išli kod bolesnika ne tražeći naknadu. Tračak tog međuljudskog razumevanja mogao se videti u protestima zimi 1996-97, kad su Beograđani demonstrantima donosili sendviče, sarmice, sokove, čaj i kafu… Crkvenim ocima ovdašnjim, tada kao i danas, nije padalo na pamet da bar toplom reči ugreju rabe Božije.

Juna 26, godine 1981, položio sam poljski kod profesora Leha Pažđerskog. Bio je iznenađen što vanredni student polaže poljski. Posle ispita (osmica) pozvao me je na piće. Posle toga bio sam nekoliko puta u njegovom stanu.

Dao mi je mnogo knjiga, fotokopija, brošura… Verovao je u Solidarnost, Valensu, u istorijsku misiju Jovana Pavla Drugog, u novu Poljsku. Kroz godinu-dve proteran je iz Jugoslavije. To jest, nije mu produžena viza i pravo na rad. Njegov sin Dušan, rođen u Novom Sadu, danas je profesor univerziteta u Gdanjsku.

Profesor Pažđerski pomogao mi je da shvatim da u osnovi pobune nije mržnja, nego ljubav. Ni Adam Mickjevič nije mrzeo Ruse, rekao mi je. Nadao se da će Poljaci jednom steći slobodu i da će slobodu, jednom, poželeti i Rusi.

Uzgred, Mickjevič je rođen u Belorusiji, svoju otadžbinu naziva Litvom, Poljaci ga smatraju svojim najvećim pesnikom. Čim je Adam, svojim ga smatra još jedan narod. Njegove stihove o cimbalisti Jankelju u epu Pan Tadeuš mogao je da napiše samo slobodni građanin sveta.

Osamdesetih godina prošlog veka jugoslovenski novinari koji su izveštavali iz Poljske imali su plaćeni hotel plus dnevnicu od šezdesetak dolara. Neki su voleli da se razmeću. Kao neumerenom pušaću, tada, bilo mi je nelagodno što pušim strane cigarete i što imam u džepu nekoliko desetina poljskih srednjih plata – radničkih, učiteljskih, doktorskih…

Ne mogu da zaboravim sedeljku kod nekih profesora i novinara u Varšavi. Tone Hočevar iz Ljubljane, ja i još neko od jugoslovenskih kolega dolazili smo s viskijem, skupocenim čokoladama, velikim buketima…

Ponuđeni smo vodkom, slanim keksima i nekakvom šunkaricom… Videlo se da se domaćini stide što nemaju ništa gospodskije. Slično je bilo u Gdanjsku, kod porodice Branjecki. Domaćin je bio poznati ekonomista, profesor univerziteta. Najskromnija moguća večera. Poklonili su mi dva toma Mickjeviča.

Hrabrih ljudi iz Poljske sećao sam se 1992/3/4, kad je u mojoj otadžbini sve bilo otišlo do sto đavola. Voljom većine, Srbija nije ni pokušala da krene poljskim putem. Kakva ljudska prava i slobode, kakvo ukidanje cenzure, kakva radnička samozaštita, kakvi komiteti intelektualaca za odbranu radnika, kakvi međufabrički štrajkački komiteti… Koji pisac ili glumac bi se ovde borio za pristojnu platu zidara ili bravara?

Kad je moja otadžbina otkazala gostoprimstvo profesoru Pažđerskom, ni ja se nisam usudio da protestujem. Ni njegove kolege s fakulteta, naravno. Nije se imalo kome. Nije bilo ni srčanosti. Smatralo da vlast zna šta radi i da ne može šut protiv rogatog.

To smatranje prevladava i danas. Što baš ja? Da li bi on branio mene? Solidarnost je u Srbiji mislena imenica, danas kao i u vreme poljskog avgusta. Ili u vreme poljskog decembra, kad je general Jauzelski uveo ratno stanje. Ili u proleće osamdeset devete, kad su Poljaci seli za okrugli sto i kad su nakon toga – u vreme pokolja na Tjenanmenu – izašli na prve višestranačke izbore.

Poljaci su avgusta 1980. znali šta hoće. Danas imaju ono što su hteli na prošlim i pretprošlim izborima. Neka ih, za to su se borili. Današnja Poljska mnogo me podseća na Gjerekovu.

Današnja Srbija mi takođe više liči na bednu Gjerekovu Poljsku nego na slobodnu republiku u kojoj žive slobodni građani. Zbog toga me je povredilo dvolično farbanje glavnog grada Srbije u boje poljske zastave. Poljska zastava je mnogo vekova starija od vlasti i u Varšavi i u Beogradu. Sram bilo svakog ko joj se ruga.