Rukovanje i stisnute pesnice

Adem Demaći: Naši prijatelji, Evropljani i Amerikanci, uspeli su da ubede Vladu u Beogradu da mora razgovarati sa onima koji su na vlasti na Kosovu. Druge nema. Ako budemo odugovlačili, gubimo i mi i Srbija i naši prijatelji, jer se oni ne mogu nama baviti ceo vek. Mislim da je ovo prekretnica i prvi korak, vrlo važan. Ceo jedan vek mi imamo problema sa vlastima u Beogradu, ali nismo napravili grešku da okrivimo čitav srpski narod. Mi smo se uvek borili protiv onih koji su bili na vlasti u Srbiji. To je nama pomoglo da izađemo iz ovog sukoba sa manje problema, dok beogradska strana još uvek govori da nas nikada neće priznati. Daju sebi za pravo da to govore i u ime budućih vlada i budućih generacija. Ne priznati Kosovo znači ne priznati stvarnost, zažmureti na čitavu ovu situaciju. Međutim, Kosovo i Srbija su dve države koje imaju isti interes da idu u Evropu. Nećemo moći da zaboravimo sve ono što se desilo, ali treba da shvatimo da smo komšije, a komšije ne možemo birati. Vi ne možete više o nama da odlučujete. Red je da otvorimo komšijski proces, jer svako odugovlačenje je gubitak i za nas i za vas.

Vuk Drašković: Kad je reč o susretu Dačić-Tači, bio bih rezervisan i oprezan. Premijeri Srbije i Kosova sreli su se u Briselu i rukovali, ali ne verujem da bi bilo tog susreta i rukovanja da nije bilo pritiska iz Brisela i Vašingtona. To rukovanje mi na neki način deluje kao iznuđeno, pod pritiskom, ili kao da su se rukovali stisnutih pesnica. Kada se čovek sa čovekom rukuje, onda nema stisnutih pesnica. Onda je to otvorena ruka, od srca, iskreno.

Omer Karabeg: Šta je danas glavna prepreka uspostavljanju dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije?

Adem Demaći: Mislim da je glavna prepreka to što su u Srbiji još uvek su na vlasti oni koji su učestvovali u ratu. To su ljudi koji više misle na svoju vlast nego na interes srpskog naroda. Nije bio srpski nacionalni interes da se počnu svi ti ratovi, niti da se ugnjetavaju mali narodi zarad interesa nekog staleža, neke klase. Ali to se desilo i, na nesreću, opet se u Srbiji oko vlasti motaju svi ti ljudi koji su napravili čitav dar-mar koji se zove rat i krvoproliće. Evo, nedavno je gospodin Nikolić slavio pobedu srpske vojske u Kumanovskoj bici, a mi znamo kakva je to bila bitka i za šta su se srpski vojnici borili. Nije to bila borba protiv Turaka, nego protiv Albanaca. To je bio pokušaj Grka i Srba da rasparčaju našu teritoriju i naciju i da ih zauvek unište.

Vuk Drašković: Veoma poštujem gospodina Demaćija, ali možda mu se omaklo kada je maločas govorio o Kumanovskoj bici, pa je izgovorio neke reči sa kojima se verovatno ni on ne bi složio, kada bi malo bolje razmislio. Na početku 20. veka prvi ustanak sa ciljem progona Turaka nisu podigli Srbi, nego Albanci. Mislim da se sa nekim njegovim tezama o karakteru Prvog balkanskog rata ne bi složile ni ondašnje albanske vođe, među kojima bih pomenuo, recimo, Isu Boljetinca. Ali ostavimo to. Bilo je što je bilo. Ja ću sada biti vrlo direktan i kazati ovo. Da sam to što nisam, da predstavljam Srbiju, bez ikakvog ustručavanja bih otišao u Prištinu i sreo se s mojim dragim prijateljem Ademom Demaćijem, s predsednikom kosovske vlade, s predsednikom Kosova, s predsednikom kosovskog parlamenta, sa svima koji predstavljaju Kosovo i rekao: „Ljudi, braćo, molim vas da ne pripišete ni srpskom narodu, ni našoj istoriji, ni našoj tradiciji one užase, one zločine, one hladnjače kojima su, tobože u ime srpskog naroda, a na njegovu istorijsku sramotu, prevozili Albance i bacali ih mrtve u jezera i reke Srbije, zakopavali ih na policijskim poligonima u Beogradu“. Ovo bih rekao bez ikakvih uslova. Njima bih prepustio da se prema svojoj savesti odrede prema Žutoj kući i zločinima koji su neki Albanci činili nad Srbima. Dobro poznajem Albance. Među njima imam mnogo dragih prijatelja. Znam da su veoma pošteni i veoma dobri ljudi i znam da bi na ovakvu ljudsku poruku odgovorili ljudski. Ne bih lagao narod Srbije da nam Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija garantuje nekakav suverenitet nad Kosovom. To nije tačno. Upravo ta rezolucija naložila je Srbiji, a Srbija to prihvatila i potpisala, da se kao država sa svim svojim organima i institucijama povuče sa cele teritorije Kosova i Metohije. Ta rezolucija je garantovala Albancima pravo na samoopredeljenje. Oni su to pravo iskoristili i 2008. proglasili nezavisnost. Srbija je stavila prigovor Međunarodnom sudu pravde, koji je presudio da tim proglašenjem nije prekršena ni Rezolucija 1244, ni međunarodno pravo. Rekao bih građanima Srbije da nam Kosovo nije samo sused nego i više od toga – najvažniji i najspecijalniji sused, zbog svega onoga što Kosovo znači Srbima u epskom, mitskom i istorijskom smislu. Rekao bih im da s tim Kosovom moramo održavati najbolje moguće i svestrane odnose, bez ikakve obaveze formalnog priznavanja i slanja ambasadora Srbije u Prištinu ili ambasadora Kosova u Beograd.

Adem Demaći: Mislim da je mogućnost da Kosovo bude specijalni sused Srbije propuštena. To nije bilo prihvaćeno, kada sam februara 1992. godine došao u Beograd i imao susret sa gledaocima TV Beograd. Bio sam jedno 100 minuta gost te emisije. To je bila poslednja šansa da Srbija uspostavi specijalne odnose sa Kosovom. Predložio sam: „Dajte da se sporazumemo. Vi niste doneli Kosovo kada ste došli preko Karpata, nego ste ga ovde našli. Imate pravo da volite Kosovo, nama to ne smeta, ali ta teritorija je prvenstveno albanska i onih koji su tu živeli i koji su spremni da žive zajedno sa nama“. Ta ponuda je grubo odbijena. Odgovor je stigao posle nekoliko godina – rat, krvoproliće i pokušaj istrebljenja i isterivanja Albanca sa Kosova. Znači, najgori odgovor. Radujem se, gospodine Draškoviću, da ste vi prvi od istaknutih srpskih političara koji ima snage, a to je vaša veličina, da uvidi da je taj put bio pogrešan. Dajte da ostavimo te mitove i priče i da vodimo politiku koja će biti u interesu oba naroda, a ne u interesu garnitura koje su na vlasti. To kažem Vuku i drugim mojim prijateljima koji misle kao Vuk, a ima ih još u Srbiji, kao što su Lazar Stojanović, Latinka Perović i drugi. I Miloš Minić je bio na strani pravde i istine. Svi vi ste pravi Srbi. Vi štitite interese srpskog naroda, a ne oni koji ga huškaju na neprijateljstvo, na mržnju i nastavak krize.

Vuk Drašković: Nadam se da dolaze dani kada će Srbija dobiti vodstvo koje će da preuzme odgovornost za budućnost, kada ćemo imati lidere koji se neće rukovoditi raspoloženjem većine koja je izmanipulisana i obmanuta. Nama su potrebni lideri kao što je De Gol, koji je na sudbinskom raskršću poveo Francusku, kao što je Kemal-paša, koji je u trenutku, kada je Turskoj pretilo nestajanje, odlučio da sprovede ono zbog čega ga je 90 odsto Turaka proklinjalo – ukinuo je arapski i uveo turski, uveo latinicu, oterao hodže i imame u džamije i nije im dozvolio da se mešaju u državne poslove. Ali, veoma brzo ta ista većina proglasila ga je ocem Turaka i dala mu ime Ataturk.

Omer Karabeg: Da li u prošlosti, pored silnog neprijateljstva, postoji i nešto što spaja Srbe i Albance, što bi moglo da bude osnova istorijskog pomirenja?

Adem Demaći: Teško može da se nađe nešto što nas spaja, jer smo sve vreme, od kada su Srbi počeli da nadiru ovamo, doživljavali samo zlo od srpskih režima. Taj kosovski ciklus jeste sjajan, ali je i otrovan. Još uvek taj otrov i ta psihoza drže jedan deo srpskog naroda i podstiču mržnju. Nemojmo da stvari ulepšavamo, treba im dati pravo ime. Albanci su sve vreme bili ugnjetavani i zbog toga su bili protiv srpskih režima. Znam da smo i mi ovde imali mnogo Srba koji su štitili Albance i krili ih po svojim kućama, ali ipak nisu mogli da spreče ogroman pogrom koji je vršen nad Albancima. Nama je činjena velika nepravda od 1912. na ovamo, a mi smo digli ustanak protiv Turske, dok su Srbija, Crna Gora, Grčka, Rumunija i Bugarska pripremale tajni pakt da ne dozvole da se formira prva slobodna albanska teritorija.

Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, postoji li nešto što spaja Srbe i Albance ?

Vuk Drašković: Naravno. Vekovima zajedno živimo na istoj zemlji, jedni pored drugih, mnogo je mešovitih brakova i prijateljstava. Mislim da je mnogo više toga što nas spaja nego što nas razdvaja. Dragi Ademe, znam koliki je tvoj ugled među kosovskim Albancima, pa te molim da pomogneš u podizanju mosta velikoga pomirenja između Srba i Albanaca na Kosovu. Albanaca je danas na Kosovu blizu dva miliona, a Srba jedva nešto preko sto hiljada – i južno i severno od Ibra. Ovo je prilika da albanski narod i njegovi predstavnici pokažu svoje čojstvo, da učine sve da zaštite srpsku manjinu.

Adem Demaći: Ne morate, gospodine Vuče, da me molite. Ja sam o tome govorio još pre nego što smo se oslobodili Srbije i imao sam malo problema sa ekstremistima. Inače, što se tiče položaja Srba na Kosovu, vi sigurno znate da Ahtisarijev plan za njih predviđa takva prava kakva nema nijedna manjina u svetu. Gde ste videli da je jezik manjine, koja broji 7-8 posto od ukupnog stanovništva, ravnopravan jeziku većinske nacije na čitavoj teritoriji države? Mi u našem ustavu imamo odredbu da, ako 10 srpskih poslanika od 15, koliko je Srbima garantovano mesta u parlamentu, odbije neki zakon, taj zakon ne može biti usvojen. Gde to ima? A pogledajte šta se zbiva sa našim zemljacima u Srbiji – u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Oni su ugnjeteni i obespravljeni. Kada za njih tražimo ista prava koja smo dali Srbima na Kosovu, srpska vlada nam odgovara: „To je naša stvar“. Gospodine Vuče, ne brinite vi za srpsku manjinu na Kosovu. Dok ovde bude Adema, a verujte da ih je puno, nijednom pripadniku srpskog naroda neće ništa faliti.