Rusi dolaze

Popravljajući tu kuću, sadeći usput i mali vrt, ženeći se i razvodeći, bio sam svedok mnogih različitih događaja i čuda koja su se na tom poluostrvu zbivala i još zbivaju.

Jedno od najvećih je najezda Rusa, oko dve hiljade druge- treće.

Te godine sam ostao do oktobra, uvodio sam struju i tražio stari nameštaj po selu. Bilo je toplo, kao leto, kupao sam se dva puta dnevno, na Veslima nije bilo nikog ali je temperatura mora i zraka, kako bi javljao hrvatski radio, bila kao ljeti. Večeri su bile sveže, nosio sam radničke pantalone i plavi laneni „versaće“ sako, kao neku vrstu večernje radne uniforme, pio lozu sa seljacima, noći su bile jako zvezdane, jutra bistra i tiha. Svakog dana u to vreme, odlazio bih autom do Radovića, u samoposlugu, po vodu, vino, kafu i novine.

Negde polovinom meseca, u takvo jedno prepodne, u pustom selu, ispred samoposluge, parkirao se mali „mercedes“ kabriolet. Iz njega je izašla visoka, plava žena, u šorcu i tenis patikama zlatne boje. Imala je široko i lepo svetlo lice, svetloplave oči, kao sa reklame za kapi za oči, isto toliko vlažne i bistre, koža joj je bila kao Meštrovićev mermer, a noge u šorcu duže, možda i dva puta nego što se inače viđalo.

Videli su je radnici na terasi kafane kod Goce. U trenu su stali sa svojim svakodnevnim sranjima. Gago, kamenorezac, LJubo, zidar, Dejo. I sama Goca, s poslužavnikom, tri čašice loze i oznojenom flašom knjaza. Poštar, na opkoračenom mopedu, torba visi preko ramena, mokra košulja ispod kaiša.

Preko puta, Šiptar s brdom lubenica i kartonom maslinovog ulja iz Drača. Trafikantkinja. Doktorka na prozoru ambulante. Klima sa prozora glasno klopara.

Trebalo bi ovde napomenuti da se tada Crna Gora tek razišla s Jugoslavijom, da je Luštica samo malo ranije demilitarizovana, odnosno da je jugoslovenska vojska otišla iz svojih kasarni, podmorničkih baza i svakojakih tajnih rupa kojima je poluostrvo obilovalo.

Za njima su ostali samo bivši Jugosloveni u obliku siromašnih vlasnika vikendica u uvali Mirište i nekoliko njih u selu Zambelići. Uglavnom su to bili penzionisani podoficiri iz Niša, Zaječara i Leskovca, tako se pogodilo, sa svojim ženama, taštama i unucima na letovanju. NJihovi mlađi potomci, pogotovo ćerke i mlađa ženska rodbina nisu hteli da dolaze ovamo, bilo im je dosadno i pusto i radije su bežali na letovanje u Budvu, kasnije u Hrvatsku.

Toliko da znate, kada zamišljate, ko su bili i kako su, inače, izgledali letnji stanovnici tog kraja.

Ruskinja je, dakle, na svojim zlatnim patikama ušla u radnju, uzela žičanu korpu i kupovala.

I tako je, naime, počelo.

Bilo je to kako je počelo čak podvučeno i oslikano novom čart muzikom koja je došla direktno iz Sibira.

Julija Volkova i Lena Katina su zajahale te godine na svetske top-liste, a u žičanoj korpi jebozovne, bele žene iz kabrioleta se našla flaša viskija, pola kile njeguškog suvog vrata umotanog u papir delikatesa i velika vekna belog hleba.

Te tri stvari, kao po nekoj naredbi će na rez, u različitim varijetetima, ubrzo postati tražena roba u marketima, bakalnicama i bifeima crnogorske obale te jeseni, potom proleća i narednog leta.

Mlak viski, meso, kakvo god, najbolje je jagnjetina i hleb.

Na oktobarskim plažama, na Jazu, Oblatnom, Žanjicama, usred napuštenog letnjeg smeća, brda konzervi i plastičnih flaša, sedeli su, dakle, Rusi, po dva, po tri i jeli. Kao neka vrsta poremećenog Maneovog Doručka na travi, dvojica debelih muškaraca u mokrim gaćama i po jedna bela, dugačka pička, nalik na ovu iz kabrioleta, sa „dolče i gabana“ naočarima, za svaku takvu kompoziciju u jesen dve hiljade druge, treće, nezainteresovana, umesto da gleda u nas, gleda u pučinu. Pokušajte to da zamislite.

Do kraja oktobra sam izbrojao mnoštvo takvih kompozicija.

Poslednja slika te godine će mi pokazati, prilično eksplicitno, kako će se, nadalje, razvijati stvari.

Tridesetog sam najzad morao u Beograd.

Bio je to prvi kišni dan, zaista je pljuštalo kao iz kabla. Krenuo sam ka Baru gde je trebalo da sebe i kola utovarim na voz, pa lagano, jedno petnaest, dvadeset sati, vratolomnom prugom, sa buđenjem u Prijepolju usred noći, radi pasoške kontrole, pa zatim kući, u Srbiju. Bilo je kasno popodne i imao sam dosta vremena do polaska voza, namerio sam da stanem u Bečićima i ručam u za to vreme jednom od retkih dobrih ribljih restorana na obali.

Parkirao sam ispred restorana, pored dva velika automobila stranih tablica.

Utrčao sam po kiši.

Konoba je bila prazna, osim velikog stola za kojim je sedelo šestoro, u stvari, dve kompozicije od po troje, od po dva muškarca i od po jedne dugačke, svetle pičke sa naočarima, jedne „dior “ druge „mark džejkob „, uz svaki par.

Ovog puta, muškarci su bili zauzeti komadanjem divljih orada a devojke činijama salata.

Konobar je stajao gotovo teatralno pored njih i sipao im crnogorski šardone, do vrha čaše. Muškarci su glasno govorili na ruskom.

Žene su šaputale na poseban način, ne da ne bi smetale ovima, naprotiv, nego da bi podvukle neku žensku razliku, valjda kao da nisu sa njima, kao da je ovo slučajno i privremeno, učinile su svoj razgovor bitnim, isto na ruskom su šaputale, pretpostavljam.

Seo sam za sto pored, jedini još postavljen za ručak, pa sam na miru mogao da uživam u slici i događaju.

NJihov ručak se, nažalost, ubrzo završio i konobar im je doneo račun. Jedan muškarac je platio, ostavivši novac u crnim koricama na stolu, kako je uobičajeno. Onda su otišli.

Ostao sam sam u celom restoranu sa svojim prženim lignjama. Konobar je prišao stolu i uzeo račun. Zatim se okrenuo ka meni, zapanjen, otvorivši korice računa.

Ostavio je, jebote, petsto evra bakšiša!

To mi je rekao tako kao da nije znao šta bi sad s tolikim novcem, da li da zove još nekog i podeli to ludilo, da li da nazove gazdu telefonom, da li da potrči za njima, u bičeve kiše.

Onda je, odjednom, zatvorio račun s obe ruke, promenio izraz lica u ravnodušni kelneraj i otišao ka kuhinji.

I ja sam platio i otišao na voz.

Dakle, kabriolet ispred seoske samoposluge, plaže i ruski Fragonar.

Već na zimu je počela prodaja Luštice.

Kupio je, među prvima, kako pričaju, Roman Abramovič.

Od njega je za tu priliku čuo Kimi Raikonen, pa je i on kupio sebi zemlju, valjda ovi što su u sportu čuju jedni od drugih – pa je kupio i Šumaher.

Zatim, gradonačelnik Moskve Luškov.

Zatim su ova dvojica iz Formule jedan prodali, opet Rusima, osećali su se usamljenima u tom društvu.

Kupio je, od njih, jedan vlasnik izvoznog preduzeća iz Rostova na Donu, pa za njim menadžer Alje Pugačove, odmah potom i preduzetnik poreklom iz KGB, Kolja, zaboravio sam prezime.

Komad zemlje je uzeo sebi i jedan astronaut, trgovac oružjem i vlasnik robne kuće u Volgogradu. Za njima su stigli ljudi iz Pitera i Moskve koji su pokupovali stanove u Kotoru, kvadrat je odjednom koštao pet hiljada, a prošle zime je bio jedva sedamsto pedeset. U gradu se nisu videli, ali su ljudi pričali da plove na svojim brodovima po Boki, one se kupaju i sunčaju gole, a oni sede unutra i piju. Kakav film!

Ona žena-fantazija u „mercedesu“, iz Radovića, bila je vlasnica rudnika zlata u Sibiru, tako mlada, Marija Aleksejevna, Maša, rekli su mi posle.

Ona je, pak, sebi, kako pričaju, uzela zemlju u Babuncima, visoko iznad svega i gledala plavim očima u plavu pučinu, sve sa Italijom preko puta.

Tako su Luštičani pričali o kupcima svoje zemlje.

Doduše, njih lično, eto, osim pomenute Maše, nisu nikad videli, ali im je nekako imponovao taj novi, svetski poznati i bogati komšiluk. Uz to, kupovali su, od tih para i oni stanove svojoj deci u Podgorici, za studije i ostalo, čak je i u Beogradu, u to vreme, skočila cena nekretnina zbog tražnje novih milionera sa mora.

Štale koje su nuđene mojim drugarima na otplatu, iz nekoliko puta po nekoliko hiljada, dobile su, ipak, nove vlasnike, za novu cenu.

Tako je to, statično, bez nekih velikih pomeranja trajalo godinu, dve. Kao da je neki bogati, meki cunami zapljusnuo obale Luštice.

Onda je, za njim, stigla mehanizacija.

Žuti rovokopači, Komatsu bušilice, Katerpilar mašine, teški strujni generatori, sve je zabrundalo na Luštici. Sa njima su došli radnici-izbeglice iz Bosne, a za njima i ono društvo sa terase kafane iz Radovića.

Jedni su pokazivali tačke na rtovima oko uvala, kolika je zemlja gradonačelnika Moskve, odavde dovde i još tamo iza, do vrha, a drugi su objašnjavali koliki hotel će Luškov da gradi na toj zemlji, koliko zvezdica će da ima, šest, sedam, koliko će ljudi da zaposli i koliko govana će da istrese u more, tu, ispred Žanjica, iz klozeta, kupatila i ostalih pražnjenja buduće građevine.

Na ostrvcetu ispred Mirišta nastanio se ruski pop, sada postavši iguman nekadašnjeg manastira koji je tu bio, sa željom da ga obnovi i aktivira.

Iznad plaže u Žanjicama je ubrzo niklo nekoliko kuća, ogromnih, belih, nalik na loše precrtani Beverli hils, koje su seljaci nazvali Ruske vile, no – zemlja se više nije prodavala.

Šta je kupljeno, bilo je kupljeno, kupaca više nije bilo.

Bilo je gotovo.

Doduše, pojavili su se neki Irci koji su hteli isključivo stare kuće sa okućnicama, ali to nije išlo jer su Luštičani bili uvereni da iza Iraca stoji šiptarska sila koja bi tu htela da se naseli, sagradi džamije, pretvori to malo crkava u medrese i potom osnuje kalifat.

Cena zemlje je počela da pada i približavala se staroj.

Isprva je u Ruskim vilama mogao da se vidi neki svet, u stvari, da se vide njihovi preskupi srebrni automobili pokriveni prašinom uskih, razjebanih luštičkih vojnih puteva i čuju glasovi sa bazena iskopanih u kamenu.

Onda su ti glasovi utihnuli.

Onda su nestali i automobili.

Čak su nestale i radničke bajke o jebanju strašnih, velikih Ruskinja, njihovim severnjačkim perverzijama, kupanju u votki i mleku i ostalim stvarima, šta je već srpskohercegovački pesnički um mogao da smisli.

Od svega, ostala je jedna izbeglička porodica koja je čuvala kuću izvesnom Kostji, odnosno stanovala u kućici u njegovom vrtu koju je Kostja sagradio baš za tu namenu.

Svakako, nije bilo više žena koje su nosile zlatne patike, bar ne na onakvim nogama i u onakvim, i još svojim, od svojih para kupljenim automobilima.

Ipak, u toj tišini, iznova su počeli radovi. Komatsu, Katerpilar, žute mašine, radnici, ali u posebnoj, nerazmetljivoj tišini.

Na milionerskoj zemlji su počele opet da se grade kuće, ovog puta bile su to sive, ružne trospratnice, isprva na strmom padu ka Žanjicama, ispod Vila, a onda i okolo, kod Zambelića, na Mirištru pa čak i kod Rusa, na samoj granici Luštice.

Ubrzo se videlo da su to stambene zgrade koje nisu napravljene za uživanje i razne druge ruske raskošnosti, naprotiv, bile su to zgrade nalik na naše, kad to kažem mislim na soba-kuhinja-kupatilo naše male stanove, keramika Mladenovac, parket druge klase i turska bela tehnika.

Zapravo, ti debeli, prosti ljudi i njihove neverovatne žene su bili Marsovci.

Pojavili su se u jednom vremenu, bili oko mene godinu, dve i nestali, sa sve svojom malom decom, gliserima, viskijem i jagnjetinom.

Sve sa dugačkim, svetlim nogama i „lobuten“ cipelama na njima, kako se teško kreću po šljunku plaže, sve sa „lankaster“ kremama za sunčanje i ruskim prevodima evropskih pejperbek knjižarskih hitova, ajfonima, ajpedovima, preskupim fotoaparatima i tuđom maštom koja podrazumeva ruske plave pičke kako se pohotljivo jebu okolo, tražeći iznova mediteranski kurac, kako bi rekli zidari koji su im gradili, sve do juče, kada bi imali takav psovački i urbani pripovedački argo.

Tako su Marsovci otišli, a da ih nisu dobro ni videli oni koji su im prodali toliko zemlje, uspomena i budućnosti.

Odleteli su na svojim čarobnim mašinama u svoja gnezda, „astone“, parade, svoje Londone, Monte Karla, filmove, serije iz više nastavaka, magazine Ko je ko u svetu poremećenih fotografija.

Otišao je i Kostja, ostavio svoje kućepazitelje u bašti, kao posađeno grmlje ruzmarina, kao mandarine i hortenzije, kao vrtne patuljke i jednostavno otišao da živi negde drugde.

Jedan moj prijatelj, inače agent za nekretnine, dobio je od Kostje zadatak da proda tu kuću, a za uzvrat je morao da je pokazuje zainteresovanima i da letuje u njoj čitava tri meseca.

Miroslavu, mom drugu je ponuda bila idealna jer je nedavno dobio bebu s novom ženom, a sa starom je bio u teškom finansijskom sporu, pa je ovo bila odlična prilika da jeftino letuje, uz činjenicu da, po svoj prilici, neće moći nikome da proda kućerinu.

Tako sam, jedno popodne, sa svojima, otišao kod Kostje.

To je za mene bilo neverovatno iskustvo.

Kostja je imao bazen na Luštici koja inače nema vode. Dobro, kažu da je Kostja kopao veoma duboko, vertikalno, dole u stenu, i našao sebi vodu.

Uz taj bazen, Kostja je imao i drugi, pun nafte kojom je snabdevao svoj snažni generator pa je Kostjina kuća, za vreme čestih prekida struje, svetlela kao božićna jelka. Dobro, Kostja se bavio naftom pa je normalno da ima mnogo nafte.

Kostja je imao najlepši pogled na svetu. Dobro, Kostja je kupio zemlju baš na tom mestu gde se nalazio taj pogled.

Kostja je imao ogroman, veoma ružan stan u toj kući, raspoređen na tri sprata, od teškog drveta i imitacije kararskog mermera. Dobro, Kostja nije imao ukusa.

A onda me je moj drugar, agent za nekretnine, igrajući ne mali lični ponos, odveo u prizemlje jednog krila zgrade, otvorio teška metalna vrata i uveo u ogroman betonski bunker.

To je, rekao je, bio Kostjin trip, posebna vrlina ove kuće.

Pokazao mi je regulator temperature, vlage i kiselosti vazduha.

Valjda zbog pršuta, rekao je.

Krevet s jednostavnom posteljinom, kupatilo, mala tuš kabina. Set pamučnih peškira, sapun.

Sve prirodni materijali, reče Miroslav.

Iz te sobe su hromirana dupla vrata vodila u hladnjaču. Na kukama je visilo smrznuto meso.

Zaliha za osamnaest meseci za sedam ljudi, reče.

Odatle se išlo nazad, police s vinom, redovi šardonea i vranca, ništa drugo, samo vina Plantaža, rekao je drugar.

Ako se piju tri boce dnevno, ima ih za dve godine. To ide uz kuću. Plus mini pekara, plus oružarnica, plus rezerve posteljine, desetak kamp kreveta i paketi i paketi kondoma i ulja za masažu.

Sve za devetsto hiljada, daće, na kraju za sedamsto pedeset. Rekao mi je to, gotovo obuzet, kao da sam ja, potencijalno, kupac.

Moj se sin kupao u Kostjinom bazenu s vodom i odmah zatim tuširao pod solarnim tušem.

Neverovatna kuća.

Miroslav nije znao gde je Kostja, on se javljao s vremena na vreme odnekud. Nije pitao da li ima zainteresovanih, samo se javljao. Da je živ, valjda. Rusi…

Prošlo je još godinu-dve.

Kostjina stvar je zatvorena, niko nije kupio kuću.

One trospratnice su završene i počele da rade.

Rusi dolaze u njih, iznajmljuju ih preko agencija, u paketu s avionom, na deset, petnaest dana, sa porodicama, parovi sa decom, parovi sami, samci, društva, prijatelji, pa čak i ruske lezbejke i homoseksualci sa svojim partnerkama i partnerima.

Samoposluga u Radovićima je proširena i obnovljena, radi punom parom, puna je Rusa, drugačijih, mnogo više liče na nas.

Ne voze se kolima, ni taksijem.

Naučili su red vožnje Plave linije javnog prevoza, stoje u redu za autobus, čekaju na suncu da dođe. Na plažama su tihi, kao da su u inostranstvu. U crkvama se smeše, nalik na turiste u Vatikanu. Biraju odeću po budvanskim i kotorskim buticima u kojima prodaju falsifikovane brendove. Čini mi se da se i njihove devojke, nalik na naše, feniraju po obližnjim salonima, i dalje su svetle puti, istaknutih jagodica i bledoplavih očiju, ali nije to to.

One se čak ne zaljubljuju u naše, kao nekad Švabice ili Čehinje, one svoje dovode sa sobom. Znaju da se pogađaju na pijacama, dolaze na pijace. U smenama, stoje u redovima za čekiranje na aerodromu u Tivtu, za Rostov, Domededovo ili Šermetjevo, Novgorod. Na pisti su šareni avioni koji ih donose i odnose.

Ni traga od čarobnih mašina, pravog prostakluka, doručaka na travi, eksplicitnih princeza, krzna, literature, oblika slova ćiriličnog pisma, smrtnih pijanstava, kokaina, sala, špijuna i love.

Kao po nekom planu, nestali su ostavljajući za sobom zvezdani prah u obliku gomile siromašnih ljudi, nalik na nas same, na jednostavnom, malom letovanju u jednoj zemlji koja voli da kaže, nas i Rusa, trista miliona.

Kakvo sranje.

U izdanju Samizdata

Izdavačka kuća Samizdat (Beograd 2016) objavila je knjigu priča „Život u raju“ književnika i reditelja Borisa Miljkovića. Danas prenosi šire odlomke iz pripovetke „Rusi dolaze“, za koju autor kaže da se tiče ljudi „koje sam možda negde video ili sa njima možda negde i živeo“.

Tekst objavljujemo uz saglasnost izdavača. Izbor i kraćenja redakcijski.