Rusi žurno napustili sastanak, domaćini bez reči

„Delegati“ sa Pala nisu bili saglasni s ruskim ministrom inostranih poslova. Suština Karadžićevog izlaganja odnosila se upravo na prošlost, na njihovu izmišljenu i umišljenu svetu i misionarsku dužnost u odbrani srpstva, a time i sveslovenstva i pravoslavlja, što se u Beogradu i Moskvi, očigledno, ili ne razume, ili ne prihvata, pa je izostala i adekvatna pomoć i zaštita. I dok se oni bore i protiv katoličanstva i Zapada i protiv islama, a Zapad i islam svesrdno i svestrano pomažu Hrvate, odnosno muslimane, oni su ostavljeni na cedilu, i sve u tom smislu, rekao je Karadžić.
Kozirjev je, vidno iznerviran, ponovo pokušao da privoli Karadžića da govorimo o sebi i o sopstvenim greškama, pa pošto u tome nije uspeo, bukvalno je skočio sa stolice i, crven u licu, rekao: „A sada ćemo drugačije da razgovaramo. Reći ću vam ono što sam do sada izbegavao da vam otvoreno kažem, jer sam mislio da ste svesni toga i da nećete ponavljati tu priču, po kojoj su svi, sem vas, krivi za ono što vi radite i kako se ponašate“.
Prišao je velikoj vojnoj karti, na kojoj je bila prikazana situacija u Bosni i u regionu i, pokazujući pojedina mesta, počeo da ređa: „Ovde smo se dogovorili to i to, ali vi niste sproveli dogovoreno. Ovde ste, u razgovoru sa Amerikancima, obećali to i to, mi smo garantovali da ćete se pridržavati dogovorenog, ali ste vi javili da odustajete“. Ređao je Kozirjev nove primere, pominjući i susrete u Moskvi i Ženevi, a ja sam prestao da pišem i, koliko mi je položaj za stolom omogućavao, posmatrao učesnike i atmosferu i razmišljao šta će dalje da bude. Kozirjeva više nisam ni slušao, jer su mi ti događaji bili poznati, ali ne i detalji o ponašanju mojih sunarodnika sa Pala. Ali, to više nije bilo ni bitno. Jedna prevara više ili manje. Ipak, trgnuo sam se kad je pomenuo razgovore i dogovor na američkom brodu ukotvljenom na Jadranu i otvoreno im rekao: „A vi ste brutalno slagali“. Odahnuo je i stajao za trenutak između karte i stola, očigledno razmišljajući šta da uradi.
Ko zna šta bi dalje bilo da Čurkin nije munjevito reagovao, zatražio pokazivač od svog šefa i izneo neka dodatna objašnjenja i detalje u vezi s onim o čemu je Kozirjev govorio. To je bila dobro došla pauza, trenutak da se svi presaberemo. „Delegati sa Pala“ su tupo gledali ispred sebe, ali nisu odgovorili ni reči. Verovatno su razmišljali koga Kozirjev smatra više odgovornim, da li političko ili vojno rukovodstvo. Imao sam utisak da su tada „veće gubitke“ imali Karadžić i Krajišnik. Ne mogu da se setim kako je sastanak završen, ali znam da su i Rusi i naši sa Pala žurno napustili Generalštab, a da smo se mi, domaćini, kad smo ostali sami, samo zgledali, ali bez komentara, što je bilo uobičajeno pravilo kad je u pitanju bilo nešto o čemu ne bi trebalo da se priča.
Time je posrednička i otrežnjavajuća politička misija Kozirjeva i Čurkina bila neuspešno završena. Do bombardovanja Republlike Srpske od strane NATO je došlo, pala je i Republika Srpska Krajina, a hrvatsko-muslimanska ofanziva u Bosni je napredovala. Vojska, pod komandom Ratka Mladića zauzela je zaštičene zone UN Srebrenicu i Žepu, ali nije bila više u mogućnosti da se suprotstavi sve bolje naoružanim, opremljenim, organizovanim i vojnički bolje vođenim hrvatskim i muslimanskim snagama. Budući da politička misija iz Moskve nije uspela, a da se smatralo da Mladić ima veći uticaj od političkog rukovodstva s Pala, u leto 1995. došao je ministar odbrane general armije Ruske Federacije Pavel Gračov. Ostao je više dana, obišao je položaje Vojske RS i komandu Slavonsko-baranjskog korpusa u Erdutu, sretao se i razgovarao sa Miloševićem, Karadžićem, Krajišnikom i Mladićem.
Bio sam prisutan kada su se u Dobanovcima našli svi, Milošević sa svojim saradnicima, Karadžić, Krajišnik, Mladić i drugi sa Pala. Milošević je svoju ulogu video u tome da ih sve okupi, da sa njim porazgovara uz čašicu, takoreći nezvanično i onako s visine, odnosno da ministru Gračovu omogući da s našima sa Pala razgovara pojedinačno i zajednički. Cilj svih tih razgovora bio je da se tvrdokorno rukovodstvo sa Pala privoli da obustavi blokadu Sarajeva, što je bio uslov za prekid bombardovanja od strane NATO, da se puste zarobljeni francuski piloti i da se ide prema mirovnim pregovorima, odnosno onome što se kasnije desilo u Dejtonu.
Međutim, sve je bilo uzalud. Iako su se Mladić, Karadžić i Krajišnik međusobno žestoko optuživali za neuspehe, bili su jedinstveni u odbijanju da se ide u mirovne pregovore, ne obazirući se na upozorenja da im preti potpun krah i poraz i da će upropastiti srpski narod. Oni su na to, kao omađijani, okrivljavali Beograd i Moskvu. General Gračov je, verovatno, zaključio da sa Karadžićem i Krajišnikom više ne vredi trošiti vreme i da je ključ u rukama Ratka Mladića. Ako bi on saopštio da vojska više nije u stanju da brani teritoriju i narod, politikanti s Pala bi bili bespomoćni i morali bi da popuste.
Nastavlja se