Ruski cinizam

Duboko ukorenjeni cinizam nagoveštava odgovor koji bi mogao da glasi „lepo je sve to, ali dajte Hadžića“. I u daljoj perspektivi, „lepo je to ali priznajte nezavisnost Kosova“. Tako na primer duma ruska javnost, njen pretežni deo, koji je veoma skeptičan povodom hapšenja Mladića.

Reakcije idu od one uzdržane, zvanične, da se Moskva nada da će Mladiću biti pošteno suđeno, kao da se stvar samo njega tiče, preko medijsko-analitičkih ocena da je dobitnik samo Tribunal dok Srbija može računati na nulu, do stava da je uhapšen heroj, ali da čak i predsednik kakav je Boris Tadić ne bi prihvatio konačni uslov za ulazak u EU, a koji bi bio priznavanje Kosova. „Čak ni Tadić“, kaže analitičar Konstantin Nikiforov, ne bi dopustio tako nešto.

Tadić koji stalno ističe „principijelnu podršku“ Rusije Srbiji u Moskvi nije omiljen, vidi se i iz poslednjih reakcija. Komsomolskaja pravda, najtiražniji ruski dnevni list, čiji je vlasnik blizak Gaspromu, predstavlja Tadića kao naivčinu koji „radosno objavljuje“ otvaranje vrata EU za Srbiju. List poručuje da sami Srbi treba da reše „da li da daju još jednog svog sugrađanina“.

Urednik internet izdanja „obične“ Pravde rugajući se „čestita“ Srbiji: „Sada možete u Evropsku uniju. Divno!“. Komentar uglavnom puca na NATO kojem nije suđeno da mu ikad bude suđeno, što je mišljenje koje možemo razumeti, ali i kipi od besa zbog nezaboravljenog „kidnapovanja i nezakonitog izručivanja Slobodana Miloševića“ Hagu. Zbog kojeg kidnaperima treba suditi.

Deo koji se odnosi na to šta Srbiju čeka podseća na Gebelsovu propagandu: „Skrstite ruke i gledajte kako vam uništavaju industriju kao što su vam nemačke kompanije asimilirale izvoz, posmatrajte kako vam je poljoprivreda desetkovana dok ste plaćeni da ne proizvodite, a vaši proizvodi idu u Francusku dok vam ostaju propale oranice, ostanite po strani i gledajte kako je EU brend šljivovica proglašen ilegalnim jer se ne dopada nekom idiotu u Briselu.“

Zvuči ekstremno, ali nismo sigurni da se u izvesnoj meri ne podudara sa mišljenjem ruske vlasti. Kakogod, sa Istoka ne stiže odgovor na pitanje šta bi to Srbija dobila čuvanjem Ratka Mladića.

Opservacije o njegovom herojstvu i zaslugama za stvaranje Republike Srpske idu ka zaključku da će posledica izručenja u krajnjoj liniji biti ukidanje RS kao „genocidne tvorevine“. Opšte je poznato da takve želje postoje, uglavnom u nekim glavama u Sarajevu. Ali RS živi od 1995, danas postojanije nego ikad. Nema kolektivne krivice, kao što nema genocidnih naroda niti država/entiteta. Ukidanje RS izazvalo bi haos, možda i rat, što niko ne želi.

Nema odgovora ni na pitanje šta bi za Srbiju bila alternativa Evropskoj uniji. Moskva zvanično podržava aspiracije Srbije za članstvom, ali jasno je da u realnosti na njih ne gleda naročito blagonaklono, blago rečeno.

Kao što do danas nema ni obrazloženja ruske vlasti zašto kao zenicu oka čuva Miru Marković i Marka Miloševića. Drugo je, istina, pitanje kolika je potražnja srpskih pravosudnih organa za dotičnima.