Ruski faktor

Verovatno je tako mogao iskrsnuti i na milionima dlanova drugih. Težak i prodoran pogled kroz stakla “amor” naočara bez okvira bio je usredsređen, gotovo Live!

Našli smo se oči u oči, tete-a-tete. Usne tvrdo stisnute i kažiprst desne ruke na slepoočnici u gestu “hej, prizovite se pameti”, i nad licem optužujući naslov: Lavrov: Napad na Jugoslaviju je bio agresija. O dobar dan, otkud sada da se setite posle sedamnaest godina od NATO bombardovanja, a i Jugoslavija je davno prestala da postoji?

Da li se podstiče kultura sećanja ili se pokušava izazvati srpski gnev prema Zapadu? Pre ovo drugo, ali kolateralno, jer glavni razlog humanitarne zgroženosti šefa ruske diplomatije je bio, bar kako ga je moskovska agencija plasirala u svet a preneo Tanjug, da se odgovori Sjedinjenim Američkim Državama, pošto vređaju Rusiju optužujući je za varvarstvo i ratne zločine u Siriji, a, eto, zaboravljaju kako su one bombardovale civilne ciljeve u bivšoj Jugoslaviji, rušile mostove, televizije, vozove, hiljade ubijenih i 250 hiljada izbeglica.

U prepiranju velikih, pre nego što sednu za mirovni sto, mi dobro zazveckamo kao moneta za potkusurivanje.

Na našu sreću teško da se bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. može uporediti sa sirijskom strahotama, jer mnogo se više građana Srbije međusobno ubije u saobraćajnim nesrećama samo u jednoj godini, nego što je bio bilans NATO žrtava. U udruženom zločinačkom poduhvatu Medlin Olbrajt, Toni Bler, Bil Klinton, Donald Ramsfeld, Dik Čejni, Vesli Klark, Šreder, Širak i Solana besmisleno su razrovali Srbiju i ispromašivali Slobodana Miloševića, ali su ubili malu Milicu Rakić na noši.

Sličnost sa Sirijom jeste što su u poteri za jednim “lošim momkom” napali celu državu i celo društvo i podstakli mnoge građane da masovno emigriraju, ali, verovali ili ne, upravo u NATO države, ne u Rusku Federaciju. Putin danas ne podržava svrgavanje Asada, ali je posle godinu dana od bombardovanja podržao cilj agresije NATO na SRJ i poslao je šefa ruske diplomatije Ivanova u Beograd da Slobodanu Miloševiću poruči da mirno preda vlast Koštunici koji jeste imao većinu glasova, ali i ne preko zakonskih pedeset posto. Ali, od tada pa do danas, Amerika i ostale NATO države, te srpski zvaničnici, tvrde da imaju odlične međusobne odnose, uprkos agresiji i bombardovanju. Civilnih žrtava retko se ko seća, osim njihovih najbližih i sada Sergej Lavrov.

Ne treba da nas Lavrov podseća na bombardovanje, na strah civila i roditelja, na unezverenost dece, i kako su nam deca bežala pod sto na zvuk bombardera, i on i Rusija su bili tada vrlo daleko, Amerika im je pred nosom preuzimala Balkan. Bili su toliko daleko da je recimo beogradski književnik Pavle Ugrinov uspeo da napiše debeli i detaljni dnevnik stradanja u kolateralnim pogibijama sa naslovom – “Zauvek”. U dnevniku nema Rusa, samo mi ostavljeni sami sebi, suočeni sa mašinom za ubijanje sa neba i iz mora, sa televizijskim prenosom perverznih NATO konferencija za novinare na kojima se moglo čuti kako se piloti bombardera iznad Srbije veselo dogovaraju o gađanjima u nas, nazivajući nas “crvenima”. iz svake stranice dnevnika bije strepnja, pomirenje sa uništenjem: gledao je pre nego da zaspi u lampu za čitanje od porculana pored kreveta i strahovao da će ga parčadima ubiti kada se bude rasprsla od vazdušnog udara bliske eksplozije, te noći, svake noći. Zašto to rade, pitao se, da li je to kazna za Miloševićevu prekomernu upotrebu sile u Bosni, na Kosovu, pa da i mi malo vidimo kako je to bilo u Vukovaru, u Sarajevu…?

Lavrov je optužbu za NATO balkanski ratni zločin izgovorio u dokumentarnom filmu o životu Jevgenija Primakova koji se pre neki dan emitovao na TV mreži Rosija 1: „Kada je najveći patriota u svojoj zemlji, političar s velikim iskustvom, važan državni zvaničnik, osoba snažne intuicije koja poseduje enciklopedijsko obrazovanje i razumevanje različitih procesa, saznao da su SAD odlučile da počnu bombardovanje SR Jugoslavije, smatrao je da nema smisla da nastavi sa uobičajenim aktivnostima i odleti kod američkog potpredsednika Alberta Gora na važne, ali ipak rutinske razgovore“.

Predsednik ruske vlade je 24. marta 1999. okrenuo avion nad Atlantikom, otkazao posetu i vratio se u Moskvu. Ruska agencija tvrdi da je taj manevar nazvan “Petlja Primakova”.

Taj zaokret, prema diplomatskim rečima Lavrova koje treba dva puta pročitati, „postao je podsetnik da Rusija ne može u svetu da ima drugu misiju sem misiju odbrane istine i da to radi zajedno sa drugim silama, ali svakako ostvarujući ravnopravne odnose i dogovore od uzajamne koristi”. Zaokretom se, znači, nije manifestovala slovenska sloga i bratska ljubav prema Srbima (kako su se mnogi tupavi ovde poradovali), već zahtev velike sile da se ne izbacuje iz igre podele sveta.

Primakov je u prvoj knjizi memoara (“Godine u visokoj politici”) zapisao da je skrenuo pažnju Medlin Olbrajt (prema kojoj je imao velike simpatije) da je Rusija prisutna mnogo godina na Balkanu i da Amerikanci bez savetovanja sa njom ne mogu rešavati balkanske sukobe, jer bi to bilo isto kao kada bi se Moskva umešala u Meksiko ignorišući Ameriku. Nije Primakov propustio da zapiše i kako mu je Olbrajt prilikom posete Moskvi, saznavši da je dobio unuku, dala fotografiju na kojoj su bili Klinton i ona, a sa sledećom posvetom:”Mašenjka, kada si se rodila, tvoj deda i ja pokušavali smo da uradimo nešto kako bi bio bolji svet u kome ćeš živeti”. Posle dve godine Mašenjka je mogla da gleda na televiziji kako “bolji svet” bombarduje SR Jugoslaviju.

Lavrov se iznenada 2016. zabrinuo za naše civilne žrtve iz 1999., mada su mnogo opasnije od tog bombardovanja za nas bile besmislene, a razorne sankcije koje nam je na podsticaj Amerike uveo Savet bezbednosti 1992., a za sve njih redom je Rusija ne dvoumeći se glasala. Dakle, i Rusija nam je zavela sankcije, a da nije prekidala sa nama slovensko bratstvo. Te sankcije su dubinski promenile srpsko društvo i otvorile put propadanju do danas. Poremetile su vrednosni sistem i zlo pretvorile u “dobro”, ružno u “lepo”. Da bi preživeo, režim je podstakao kriminalizaciju društva. Pod parolom da spasavaju zemlju udružila se “sveta” trojka koja čini mafiju – kriminalac, policajac, političar. Sve što je do tada bilo postignuto kao lični i društveni standard, kao kultura i kao građanski život, urušilo se. Rusija se nad tom humanitarnom katastrofom nije užasnula, niti se za taj ratni zločin, makar slovenskom bratu izvinila, a učestvovala je u njemu.

Jeljcin je imao razumevanje za razlog bombardovanja, uostalom, i sam je bio, kako je govorio, povremeno ljut na Miloševića. Pokušavao je da bude saveznički konstruktivan pa je upozoravao Zapad da će ako nastave morati da unište celu SR Jugoslaviju, jer je Milošević “takav tip čoveka, koji se nikada neće predati. Ja ga poznajem i teško ćete oboriti njegovu vlast!”. Jeljcina je mnogo više brinula okupacija Kosova i Srbije kao “strateški važnog područja za bezbednost Rusije”, ali im je, svejedno, preko Černomirdina poručivao da “Rusija neće dozvoliti da bude uvučena u rat”.

Tek šest meseci je bio predsednik vlade, ali je Jevgeniju Primakovu bilo sasvim jasno zašto Rusija “neće dozvoliti da bude uvučena u rat”. NJeno političko, privredno i vojno stanje bilo je takvo da bi teško taj rat podnela, a mogla ga je i izgubiti. Uostalom, nije mogla ratovati sa nekim od koga je tražila pomoć da preživi. Da bi Moskvi 1999. godine nekako spasio obraz Primakov je okrenuo avion nad Atlantikom, inače bi do sletanja u Vašington ostao potpuno bez autoriteta. Bio je to simbolični gest koji nikoga nije ugrožavao, nikome pretio, a njemu u vidu dostojanstvenog protesta omogućio da kamuflira očigledni poraz. Ubrzo je, međutim, taj “najveći patriota velikog iskustva enciklopedijski obrazovan” doživeo sramotu u otadžbini, jer ga je predsednik Boris Jeljcin pred kamerama, uživo, bezdušno najurio sa mesta premijera.

Pronosili su se glasovi da ga je Jeljcin smenio zbog navodne naklonosti prema Miloševiću. Dve godine posle te hirovite smene Primakov je napisao nove memoare pod naslovom “Osam meseci plus”. U knjizi je otkrio surovu istinu o Rusiji, ne iz osvete, već iz ljubavi. Rusija je bila na ivici da se strmoglavi u propast. Oni koji bi možda poslušali aktuelnog srpskog patrijarha da bi “naš mali čamac trebalo da privežemo za veliki ruski brod” mogli bi prethodno da pročitaju ispovest ruskog premijera i da shvate u kakvu bi se pustolovinu upustili. Možda su ovi memoari presudno uticali na Mila Đukanovića (u Podgorici su “Osam meseci plus” štampani 2004. godine) da Crnu Goru usmeri ka Zapadu i NATO. Napisao je i predgovor sa preporukom da je “knjiga poučna za sve one koji se bave bilo kakvim poslovima u zemljama u tranziciji, posebno mukotrpnim radom na sprovođenju reformi u ekonomiji i društvu”.

Memoari Primakova raspršuju romantičnu predstavu o milostivoj majci Rusiji, o njenoj toploti i humanizmu, o njenoj duhovnosti, o posebnosti i nesebičnosti, te odanosti pravoslavnoj ljudskosti, o njenoj anđeoskoj filantropiji nasuprot satanskom Zapadu, o slovenskoj harmoničnoj, mekoj i širokoj duši poput melodija “Podmoskovske večeri” i “Oči čornija”. Primakov je otkrio jedan surov i korupcionaški svet pun javašluka, intriga, murdarluka i pohlepe, jedno društvo koje vapi za čvrstom rukom i harizmatičnim vođom koji bi ga spasio da ne potone u rasulo, društvo koje sistematski odbacuje najbolje i najsposobnije, a široko otvara vrata podmitljivim, oblapornim, prosečnima i sklonima kriminalu, bilo da se foliraju kao velike patriote, antizapadnjaci ili moderni liberali.

Kada su ga u jesen 1998. izabrali za premijera, zemlja je bila, piše Primakov, na ivici katastrofe – opljačkana, prezadužena, a bolesni, nestabilni i razdražljivi Jeljcin bio je pod upravom svoje “porodice” i oligarha, kljukali su ga ogovaranjima, dezinformacijama i podsticali njegov bes i paranoično podozrenje prema svima. Vladala je masovna grabež bogatstava države. Berezovski, Abramovič, ali i mnogi drugi su preko “porodice” uspostavljali monopole i jeftino kupovali likvidna državna preduzeća i ogromne svote novca prebacivali na privatne račune na Zapadu. Država je bila u kolapsu, a samo u institucijama federacije trista hiljada ljudi je primalo platu iz budžeta i imalo besplatne stanove i prevoz. Federacija je preživljavala zahvaljujući trgovini sa sirovinama, a upravo je zbog njih bila i u političkoj krizi, jer je svaka federalna jedinica tražila suverenitet nad rudnim bogatstvima. Bili su to, po Primakovu, prvi simptomi separatizma, a od 89 federalnih jedinica, trideset su imale međusobne teritorijalne pretenzije.

Stravična haranga u štampi i kod Jeljcina krenula je protiv Primakova kada je obelodanio da je izvršena “kriminalizacija kreditno-finansijskog sistema i spoljnoekonomske delatnosti, nenamensko trošenje i direktna pljačka budžetskih sredstava”. Mnoštvo piskarala od kojih su oligarsi sačinili javnost izmišljalo je afere, klevetama su blatili i kriminalizovali premijera. Žigosali su ga kao “komunistu” i “kagebeovca” i s prezirom ismejavali da on ne razume moderni svet, liberalizam, tržišnu ekonomiju i zakonomernost prvobitne akumulacije kapitala. Primakov je pokazao kako je taj “pseudoliberalizam” gurao državu u kolaps: od 620 milijardi rubalja koliko je kao obavezu trebalo uplatiti u federalni budžet u 1997. godini, akcijom kontrolnih organa prikupljeno je samo 27,3 milijarde, ili 9,5 posto. Da bi zaplašili i naplatili poreze, ministri i poreznici su na televizijama gostovali u maskirnim uniformama, mada bez velikog uspeha. iz Centralne banke Rusije prema inostranstvu odlivalo se 1,5 do 2 milijarde američkih dolara mesečno. Dok je svet zahvatila “intelektualizacija” proizvodnje, Rusija se suočila sa katastrofalnim obimom odliva mozgova. Učešće nauke u proizvodnji je bilo na kraju veka u Americi 30 odsto, u Japanu 30 odsto, u Nemačkoj 16 odsto, a u Rusiji 0,3 odsto. Ruska federacija je gubila ono najvrednije – “kadrove, kadrove” (kako je govorio Staljin dok ih je uništavao).

i pred uznemirenim Jeljcinom i pred tabloidno manipulisanom javnošću Primakov se branio da je jedini njegov interes izgrađivanje tržišne ekonomije civilizovanog tipa i suzbijanje “legalnog kriminala”. Pozivao se na Ruzveltove stavove o potrebi jake države. Ali, niko nije bio procesuiran, Rusijom je vladao, ustvrdio je Primakov, pravni nihilizam. Ukoliko ne suzbije opšti kriminal, naglašavao je Primakov, Rusija će biti izopštena iz međunarodne zajednice. iz sive ekonomije su se finansirale korupcionaške veze organizovanog kriminala sa činovnicima i funkcionerima. Oni su donosili odluke i zakone u korist kriminalnih grupa, a podmićivani su sa dvadeset do pedeset odsto dobiti. Nedisciplina je bila opšta, proizvodili su se i široko prodavali surogati, hiljade ljudi se trovalo falsifikovanim alkoholnim pićima. Cela država je bila pijana. Uhvatio sam se za glavu, priznaje Primakov, kada sam video koliko su razna ministarstva i institucije, apsolutno svi, insistirali na dobijanju velikih količina prehrambenog alkohola kao, kako su navodili, “neophodnim sredstvom za rad”.

Za razliku od sankcija koje je mogla, a nije htela da spreči, već se u njih uključila, Rusija je pred bombardovanjem SR Jugoslavije stvarno bila nemoćna. Primakov opisuje kako je tog proleća bukvalno klečao pred MMF i Svetskom bankom ubeđujući ih da je i u njihovom interesu i u interesu celog sveta da Rusiji daju kredite. MMF ih je stopirao, jer su prethodni bili prebacivani sa državnih na privatne račune van Rusije i tamo im se gubio svaki trag. Vodeći ljudi MMF do tada nisu postavljali pitanja kako se ti krediti koriste, ali su, kako su se dugovanja nagomilavala, uočili da se “liberalizacija kapitala odvijala dezorganizovano, ponekad i protiv zdravog razuma”. Probudila se sumnja u sposobnost Rusije da razvije tržišnu ekonomiju, pogotovu što takvog iskustva ranije nije ni imala. U 1999. godini, u godini bombardovanja SRJ, Rusija je morala da plati 17,5 milijardi dolara duga.

Primakov opisuje svoju uvređenost dok je pregovarao sa izvršnim direktorima MMF, jer je osećao da je iza njih Amerika, i da je njena želja bila da se pokaže kako je Rusija nesolidan partner, da je treba “pripitomiti” i da joj treba nadzor. Predsednik ruske vlade je čak organizovao susret izvršnog direktora i patrijarha moskovskog i cele Rusije kako bi mu Aleksije ii objasnio da je “neophodno da MMF pravilno razume rusku stvarnost”. Altruizam, međutim, nije uzbudio kreditore, kao što i nije nikada od kada postoje dužnici. imperativi kreditora su Ruse nervirali, bili su još uvek pod opijumom mesijanstva velike sile iz Hladnog rata. Ta taština ih je sprečavala da uvide da su sami sebe doveli u inferioran položaj da mole za novac i za instrukcije kako da sprovedu reforme. iako je jedan od najvećih akcionara MMF, Primakov je smatrao da im Amerika u ekonomskom pogledu ništa nije dala, štaviše da je ona u “naučno-tehničkom pogledu mnogo toga dobila, i to u bescenje, kroz bežanje mozgova iz Rusije”. Ali, ko je i šta je nateralo “mozgove” da pobegnu i zašto baš u Ameriku?

imajući pred sobom oslabljenog rivala u haosu, Amerika je odlučila da promeni odnos snaga na Balkanu. Zašto ne bi napravili na Kosovu vojnu bazu? U Moskvi je takav potez shvaćen kao ultimatum. Bombardovanje SR Jugoslavije i jeste bilo simbolično bombardovanje Rusije. Da bi pokazali ko je gazda, NATO armada je po Beogradu raspalila sa bombama i raketama i kanonadama je potprašila avion predsednika ruske vlade čim je uzleteo sa Surčina posle pregovore sa Miloševićem.

Primakovu je, međutim, bilo lakše da okrene avion nad Atlantikom, nego da izvede sličnu petlju u otadžbini i da je okrene ka civilizovanoj privredi. Usudio se da dirne tamo gde nikako nije smeo, u oltar oligarha. Zatražio je da se objedinjavanjem Slavnefta i Rosnefta osnuje moćna državna naftna kompanija i istog časa su ga Jeljcin i njegovi savetnici katapultirali iz neudobne fotelje premijera. iz Borisove okoline jedino je Putin nastavio da gaji puno poštovanje i prijateljstvo prema ličnosti i delu Primakova.

Primakov na kraju memoara upozorava da je na početku novog veka Rusija i dalje na raskrsnici.

Nije se još opredelila između civilizovanih tržišnih odnosa ili nasilja moćnih monopolističkih grupa, između zakona ili bezakonja, između poretka, demokratije ili haosa, između jačanja države ili diktature, između odbrane nacionalnih interesa bez konfrontacije sa drugim državama ili želje da se uđe u klub civilizovanih država sledeći politiku SAD. Ali je siguran da je, što se tiče nje same, Rusija jednom za uvek završila sa izolacionizmom. Primakov priznaje da je Amerika vodeća sila i najnaprednija zemlja, i prognozirao je dalji tok događaja u dva scenarija:

Prvi, ukoliko zbog “natocentrizma” Rusija ne bude mogla da se integriše u svetsku ekonomiju i politiku, biće primorana da traži partnere u Kini i Indiji, što će dovesti do nove svetske podele i moguće nove konfrontacije na globalnom nivou, i

Drugi, ukoliko se Amerika distancira od intervencionizma nastaće novi svetski poredak na podudarnosti i ruskih i američkih interesa.

Svoja sećanja i iskustva na mestu drugog čoveka u Ruskoj Federaciji Jevgenij Primakov, međutim, završava zagonetnom rečenicom:

”Ruski faktor neće biti presudan u takvom istorijskom izboru”.

Nad njom bi se u Srbiji trebalo dobro zamisliti.