„Ruski faktor“ i 5. oktobar

Mislite li da se to dogodilo, kada je Milošević oboren 5. oktobra?

– (Ćutanje od skoro jednog minuta). Postoje dve Rusije: državotvorno-patriotska i beskarakterna Rusija. Jeljcin se odnosi beskarakterno, kod njega nema prijateljstva, istorije, a postoje samo današnji prihodi i lični interes. Ta Rusija mogla je s bilo kim da se dogovori i bilo koga da preda. Ja ne isključujem da se to dogodilo s Miloševićem. Kad se sastala grupa G-7 na Okinavi, oni su cela dva sata razgovarali s ruskim rukovodstvom da bi ono predalo Jugoslaviju. Znajući o kome je reč, ne isključujem da je rusko rukovodstvo to prihvatilo“. (Razgovor s Genadijem Zjuganovim, objavljen u Danasu, 28. septembra 2002)

Ove reči lidera ruskih komunista verovatno bi otišle u zaborav, da prošle nedelje Klintonova biblioteka nije objavila transkripte razgovora sa predsednikom Rusije, Vladimirom Putinom i tako potvrdila da se i Rusija saglasila sa uklanjanjem Slobodana Miloševića s vlasti, mada je prevratnički karakter 5. oktobra 2000. automatski pripisivan isključivo delovanju SAD, EU i Zapada.

Nova grupa objavljenih transkripata koje smo delimično predstavili u sredu, a jednim delom nalaze se i uz ovaj tekst, potvrđuju da je Putin još kao prvi čovek FSB, od septembra 1999. bio nezadovoljan Miloševićem. Dok u razgovoru sa američkim predsednikom 30. septembra 2000. otvoreno podržava uklanjanje Miloševića, on se kao predsednik ruske vlade na susretu sa američkim predsednikom Klintonom, na Ouklendu, 12. septembra 1999. negativno određuje prema Miloševiću i prihvata američke ocene o njemu.

To je, međutim, samo još jedna demonstracija odnosa i politike koju je ruski predsednik Jeljcin imao prema srpskom predsedniku.

Jugoslovensko rukovodstvo i predsednik Srbije, Slobodan Milošević, sasvim su se razišli sa predsednikom Jeljcinom, podržavajući 1993. pobunu protiv njega koja je dolazila iz ruskog Belog doma i koja je okončana artiljerijskom paljbom po ruskom parlamentu. Jeljcin i Milošević od tada više nikada neće biti u bliskim, nego samo zvaničnim i hladnim odnosima. Suština te propagande bila je da Rusi treba da slede srpski primer, jer je Amerika Rusiji pripremila sudbinu Jugoslavije. Pravda je objavljivala izjave srpskih intelektualaca: „Danas su NATO avioni nad Balkanom, a sutra nad Kavkazom“.

Jeljcin i svi njegovi bliski saradnici bili su uvereni da srpsko rukovodstvo želi Rusiji da nametne vojnu huntu i s njom ukine teško izvojevane slobode, plaćajući sve to novcem bogatih i uticajnih srpskih biznismena u Rusiji.

Rusija ne želi 3. svetski rat koji bi počeo na Balkanu

U oktobru 1994. tada već bivši predsednik ruske vlade i jedan od najvažnijih ljudi ruske politike 1990-ih godina, Jegor Gajdar, posetio je Beograd. Gajdar je tada, u razgovoru koji smo vodili, uzdržano govorio o odnosima rukovodstava, ali je veoma direktno predstavio odnos Rusije prema Srbiji u ratu i do koje tačke je Rusija spremna da u toj podršci ide. Na moju konstataciju da je bilo dosta nesporazuma između vlasti Srbije i vlasti u Moskvi i pitanje da li su očekivanja Srbije bila preterana kad je reč o mogućnostima pomoći Rusije, Gajdar je odgovorio: „U ruskoj politici bila je i biće jedna dominanta: Rusija apsolutno ne želi da uđe u novi rat. Iz bilo kojih razloga. Učinićemo sve što možemo da ne dozvolimo takav razvoj međunarodne situacije, gde bi pretnja ratom postala ozbljnom za rusku zemlju. Uvek ćem da činimo sve da bismo uspostavili mir na Balkanu. To je dominanta ruske politike. Sve ostalo je važno, ali apsolutno sekundarno“. Gajdar je još precizirao da „niko u Rusiji nije zainteresovan za još jedan, treći svetski rat koji bi počeo na Balkanu“.

Poslednja faza u evoluciji ruskog stava prema Miloševiću počela je kosovskom krizom i NATO bombardovanjem SR Jugoslavije.

Ruska istoričarka i članica SANU, Jelena Guskova, u svojoj obimnoj analizi jugoslovenske krize Istorija jugoslovenske krize 1990-2000 koja je u dva toma objavljena na srpskom 2003, navodi da još nema dokumenata koji bi rasvetlili proces donošenja odluka o promeni ruske politike i to ilustruje podatkom da su dve nedelje nakon agresije na SRJ, ruski mediji promenili ton i pravac informacija. „Najviše rukovodstvo zemlje nije bilo sigurno u svoje postupke i kolebalo se… Na kraju, sve se završilo na tome da je Rusija igrala ulogu instrumenta za pritisak i zastrašivanje Jugoslavije, baš kao i NATO… Ovo se desilo samo zato što nije postojala politička volja najvišeg rukovodstva Rusije za donošenje odluka“, napisala je Guskova.

„Najhladniji“ Rus

Srpski zahtevi, pritisci i navođenje ruskog generaliteta za isporukom raketa S 300 doživljeni su tokom bombardovanja kao direktno srpsko provociranje sukoba Rusije s NATO, koje ne bi u krajnjoj liniji pomoglo ni Srbiji.

Jedan od izuzetnih ruskih novinara i autora, Leonid Mlečin u knjizi Jugoslovenska tragedija, koju je objavio 2017. piše: „Razumni glasovi bili su retkost. Pažnju na sebe obratio je novi sekretar Saveta bezbednosti, Vladimir Putin. On je izjavio da se ne treba petljati u Jugoslaviju, mi imamo dovoljno naših problema. Potrebno je razmisliti o zaštiti vlastitih interesa, a podstrekavaju nas ka konfrontaciji i razmeni udaraca“. Ako su Jeljcin i Černomirdin vreli, onda je Putin, verovatno, najhladniji Rus koga sam sreo, napisao je tadašnji američki pregovarač, Strob Talbot.

Srbija se našla u rukama političara koji je države vodio iz katastrofe u katastrofu. Milošević, penjući se uz piramidu vlasti, neverovatno je zaoštrio kosovski problem. On je obećao da će da ga reši u interesu Srba, a uradio je to tako što su Srbi morali otuda da beže. Sve, za šta se Milošević uhvatio, za Srbe bila je tragedija“, piše Mlečin.

Ove reči liče na iznenađujuću osudu Miloševića koju je u junu 2002. izrekao Vladimir Žirinovski koji je važio za ličnost koja bezuslovno i u svakoj prilici stoji na srpskoj strani. U intervjuu koji smo vodili optužio je Miloševića da radi za hrvatske interese. „Šta je rezultat njegove politike? Jugoslavija je razbijena, on je u Hagu, a samo Srbi stradaju. Stvorene su Velika Hrvatska i Velika Albanija, a samo će Srbija biti mala. Uskoro će uzeti Sandžak, Vojvodinu, Crnu Goru. Ostaće Beogradski region ili kako su to Turci  zvali, beogradski pašaluk“, objašnjavao ovaj ekstravagantni i ekscesni ruski političar.

Ruski pregovarač Viktor Černomirdin, koji je doneo usaglašeni predlog sporazuma s NATO, navodno, očekivao je da će Milošević da se spori i da zatraži popravke i izmene, navodi Mlečin. „Slobodan Milošević nije rekao ništa. Ni jednu reč! Ni Milošević, ni njegovi saradnici nisu uradili ono što smo očekivali: pokušali da izmene nacrt rezolucije UN kako bi on što više izražavao njihove interese“, saopštio je Černomirdin.

„Nova istina“ dve decenije kasnije

Posle uspešnog završetka misije Viktora Černomirdina, Jeljcin je oduševljeno rekao Klintonu: „Dođe mi da vas zagrlim i poljubim jer se iskreno radujem što u ovako složenoj situaciji naše prijateljstvo nije stradalo“. Jeljcin u svojim memoarima Predsednički maraton piše kako je pustio Žirinovskog, komuniste, nacionaliste, rusku Dumu i Miloševića da se zamajavaju idejom o savezu Rusije, Belorusije i Jugoslavije, dok je on na drugoj strani gledao kako da Miloševiću smrsi konce.

Krajem maja 2000. u Moskvi su boravila trojica tada vodećih opozicionara Srbije, Vuk Drašković, Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić i pored pokušaja zvaničnog Beograda da onemogući tu posetu. Ruski dnevni list Komersant tada je napisao: „Rusija je spremna da se odrekne predsednika SRJ Slobodana Miloševića, ali, sa druge strane, još nije spremna da to direktno kaže“.

Slobodan Milošević je pokušao da parira sa svoje strane, objavljujući knjigu o Putinu U prvom licu, ali, osim što je to bilo prekasno, nju je obeležio mini skandal. Miloševićev rođeni brat Bora, koji je bio ambasador u Moskvi, napisao je predgovor u kojem je hvalio Putinovu ženu, Ljudmilu, da pomaže svom suprugu tako, što mu se ne meša u posao. Bila je to jasna aluzija na Miru Marković koja je bila predsednica partije JUL u koaliciji s partijom svog supruga – SPS.

Ruski predsednik Putin, 30. septembra 2000. saopštio je Klintonu da se drži dogovora postignutog na zasedanju G8 na Okinavi. Zapisnik ovog razgovora još nije obelodanjen. Nešto više detalja saopšteno je na brifingu za medije održanom 21. jula 2000. na Okinavi. Američki zvaničnici naveli su da su dvojica predsednika govorili o „pitanju Balkana u narednim mesecima“, dodajući da je sa američkog stanovišta potrebno da se „Miloševićevom režimu u Beogradu jasno stavi do znanja da pokaže uzdržanost, posebno prema demokratski izabranoj vlasti Crne Gore“.

Na novinarsko pitanje da li je Putin promenio svoju poziciju prema Miloševiću, neimenovani američki zvaničnik rekao je da ne bi želeo da navede rusku poziciju, „ali da je intenzivni razgovor o Balkanu dao svakom predsedniku šansu da se koncentriše na ključne tačke“. Dodao je da je Milošević izazvao „četiri rata“, da je „rukovodio razbijanjem zemlje zvane Jugoslavija“, „bio je blizu da to ponovi na Kosovu i ne treba da mu dozvolimo da to učini još jednom“. „To bi trebalo da bude poruka za njega, uključujući Rusiju“, rekao je američki zvaničnik. To je bila formulacija kojom je saopšteno da je postignut dogovor o Miloševićevoj sudbini.

U razgovoru koji smo u novembru 2000. vodili sa tadašnjim predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom, postavili smo pitanje ruskog uticaja na događaje 5. oktobra. „Kad je reč o armiji, vi kažete da su se vojni komandanti premišljali i da su doneli odluku koja je omogućila promene. Ali sada je stiglo tumačenje iz Rusije da je taj stav prevagnuo posle preporuke ruske armije“ – bilo je pitanje.

„Izjava predsednika spoljnopolitičkog komiteta ruske Dume Dimitrija Rogozina odavde je demantovana, tako da se na nju ne bih oslanjao. Pošao bih od činjenice da ruski faktor nije uticao – dok se ne dokaže suprotno. U vojsci je postojalo premišljanje u ljudskom smislu i armija je odlučila u noći izmedju 5. i 6. oktobra da ne interveniše. To je za mene bila politički pozitivna odluka“, rekao je Koštunica.

Posle dve decenije možemo da dopunimo odgovor i zaključimo na osnovu novih saznanja da se dokazalo suprotno, da kažemo ruski faktor jeste uticao na ishod 5. oktobra.

Sa ovom ocenom i dalje se ne slaže jedan od ključnih organizatora Miloševićeve opozicije, američki ambasador Bil Montgomeri, koji tvrdi da je Moskva, i pored svega, do poslednjeg časa ostala na Miloševićevoj strani.

Novi dokumenti iz Klintonove biblioteke

Putin: Milošević se nije ponašao na prihvatljiv način

U telefonskom razgovoru 15. juna 1999. sa američkim savetnikom za nacionalnu bezbednost, Sendijem Bergerom, Vladimir Putin kao šef Federalne službe bezbednosti i savetnik za nacionalnu bezbednost, razgovaralo se o stanju na Kosovu, nakon tek okončanog bombardovanja. Berger je najavio sastanak ministara odbrane, Koena i Sergejeva u Helsinskiju i sastanak dvojice predsednika, Klintona i Jeljcina i Kelnu.

Berger je rekao da je potrebno da se ruske snage „potpuno integrišu u KFOR, delom zbog toga da bi se izbeglo da budu mete OVK“. Berger je naglasio da on „pretnju OVK uzima veoma ozbiljno“.

Među objavljenim stenogramima nalazi se još jedan koji se tiče odnosa prema Srbiji i predsedniku Slobodanu Miloševiću. Reč je o susretu brojnih američko-ruskih delegacija, 12. septembra 1999. u Ouklendu na Novom Zelandu. Rusku delegaciju predvodio je kao premijer Vladimir Putin, a američku predsednik Klinton. U američkoj delegaciji bili su državna sekretarka Madlen Olbrajt, savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger i brojni drugi eksperti, dok su u ruskoj bili ministar spoljnih poslova Igor Ivanov i ministar za spoljnu trgovinu Mihail Fradkov sa saradnicima. Ruski premijer je kritikovao kosovske Albance, konstatovao da se srpske izbeglice nalaze u teškom položaju, ali i negativno odredio prema Slobodanu Miloševiću, zaključujući da se „Jugoslavija raspada“.

Klinton je postavio pitanje o Kosovu i kakvi su utisci ruskog sagovornika o onome što se čini?

Putin: „Stvari mogu da se poboljšaju. Mislim da imate informaciju da Albanci ne žele da se razoružaju. Shvatam da je to plod napora vaše administracije. Razumem da verujete da su tamo problemi humanitarne prirode, ali mi treba da sagledamo problem u perspektivi. Mi smo govorili o 50.000 ili možda 100-150 hiljada albanskih izbeglica. Ali, broj srpskih izbeglica je tri puta veći. Najteži problem nije taj. Najteži problem je da dolazi zima. Razaranje infrastrukture, posebno u području energetike, znači da je Jugoslavija u veoma teškom periodu. Poznate su mi vaše poslednje izjave o Miloševiću. Mislim da je sudbina miliona važnija od jedne osobe. U svakom slučaju, naše pozicije o tom čoveku (Miloševiću) blisko se podudaraju. Prema našim procenama situacije, on (Milošević) se nije ponašao na prihvatljiv način. Ono što je važno, jeste da imamo dobru saradnju dve zemlje. Strob Talbot je učinio mnogo na diplomatskom polju. Učinili smo mnogo da suzbijemo ambicije vojski sa obe strane. Mislim da ćemo tamo biti potrebni jedni drugima i dalje. Stvari na Kosovu mogu da krenu u pravcu nasilja. Verujem da smo napravili dobar primer u međusovnoj vojnoj saradnji. Loša stvar s kojom se suočavamo je raspad Jugoslavije. Teško je da se zamisle uslovi za povratak Srba na Kosovo. Mi imamo slične probleme u Rusiji. Život pokazuje da korišćenje sile ne dovodi do konalnog rešenja sukoba…“

Klinton: „Da bi stvari funkcionisale na Kosovu, potrebno je da delujemo zajedno, kao u Bosni. Ako predstavnik UN ima plan da razoruža Albance, bar delimično, mi ćemo da sarađujemo s njima. Mi takođe želimo da se Srbi vrate na Kosovo – to je njihovo pravo…“