Rut Vodak: Evropa podlegla pritisku populizma desnice

S druge strane, izbeglice su ljudi koji beže od rata i čiji su životi ugroženi, i koje smo stoga, kao potpisnici Ženevske konvencije, u obavezi da zaštitimo. Zato mislim da treba napraviti razliku između ove dve reči, jer mnogi mediji kao i političari vole da koriste samo reč migranti, sugerišući na taj način da izbeglice zapravo nisu izbeglice, nego da su došli da podrivaju sistem, kaže u razgovoru za Danas Rut Vodak, lingvistkinja iz Austrije, koja je nedavno u Beogradu predstavila knjigu “Politika straha” i održala predavanje “Jezik koji podiže zidove”. Vodak je u predavanju iznela analizu novih migracijskih politika i odnosa prema izbeglicama u kontekstu rasta populizma desnice širom Evrope.

* Da li se Evropa boji izbeglica?

– Društvo je zapravo podeljeno u mnogim državama. Kada je Austrija 2014. otvorila granice prema Mađarskoj, ona ih je isprva lepo primila. Tada je svake nedelje prolazilo po 10.000 izbeglica put Nemačke i dalje, ali su se svi trudili da pomognu. Međutim, postalo je očigledno da neke druge zemlje, poput Mađarske, Poljske, Češke, Slovačke, nerado prihvataju ove ljude. Poljska je propuštala svega osam do 14 izbeglica, Britanija nije primila nikoga, Francuska jedva nekoliko. Tada je pitanje izbeglica postalo velika debata u Evropi, promenio se stav prema njima, društva koja su ih isprva lepo prihvatila sada menjaju diskurs, odnosno postaju društva koja žele da se zaštite od izbeglica. U osnovi toga su desničarski stavovi prema izbeglicama, za koje kažu da su opasni, muslimani su, tamni su, uništiće našu kulturu, ne želimo ih ovde…

Kada se desio teroristički napad na Pariz, krenuli su protesti i nemiri, a onda i priče o silovanjima i o tome kako moramo da zaštitimo „naše“ žene, dakle ne sve žene. Tako smo zapravo bili izmanipulisani narativima populističke desnice, što je doprinelo da se zatvaranje granica legitimizuje. Čak je i Austrija, koja je isprva nastupila vrlo humano i demokratično, donela odluku o ograničenju broja izbeglica koji može da primi. Treba, dakle, uočiti kako je nekoliko gostoljubivih zemalja podleglo pritisku medija i populizmu desnice.

*Čini se da ako pričamo o tome, istražujemo, diskutujemo, donesemo zakone, da će se nešto promeniti nabolje. Ipak, rasizam, ideje ekstremne desnice, nacionalizam šire se sve više po Evropi. Da li vas to zabrinjava?

– Da, veoma sam zabrinuta. Nikad nisam mislila da istraživanja mogu nešto značajno da promene. Ono što mi i NVO možemo da uradimo je da doprinesemo osvešćivanju ljudi. Naš rad u društvenim naukama može doprineti kreiranju boljih materijala za škole, recimo, možemo nešto da smislimo, ali ne možemo promeniti društvo. Takođe, leve i liberalne partije nisu bile dovoljno angažovane u isticanju pozitivnih evropskih vrednosti. U prvom planu su neoliberalni ekonomski narativi, što nije baš atraktivno, ali Evropa nije samo to, tu su pitanja diskriminacije, ljudskih prava, rodne ravnopravnosti, radničkih prava i zakona, sindikata, zdravstvene zaštite. To su narativi koji nedostaju, naspram populizmu desnice koja stalno ističe nedostatke i tvrdi da su oni pravi predstavnici naroda i da imaju prava rešenja.

* Koliko crkva ima udela u takvim stavovima?

– Zavisi koja, katolička crkva odnosno papa je vrlo zainteresovan za problem izbeglica, i on je u tom smislu više na levom krilu. Ono što je on rekao o klimatskim promenama, migracionoj krizi, izbeglicama je fantastično i to treba poštovati. To što govori o rodnim pitanjima, u redu, ništa drukčije od ostalih katolika. U Austriji su katolička crkva, protestantska, jevrejska zajednica intenzivno učestvovale u pomaganju izbeglicama zajedno sa NVO. Zapravo, verske zajednice su pružale veliku podršku izbeglicama. Ipak, u drugim zemljama poput Poljske crkve su imale drugačiju funkciju.

*Treba li nam feminizam u razmatranju ovih pitanja?

– Naravno, feminizam nam je neophodan, ali nam takođe trebaju novi vidovi borbe protiv nejednakosti. To se pokazalo i na američkim izborima, na kojima nisu sve žene glasale za Hilari, dobila je mnogo manje glasova od žena nego što se očekivalo. Među belim ženama srednje klase većina je glasala za Trampa. To znači da su žene načelno spremne da pređu preko seksizma zarad nekih boljih ekonomskih rešenja.

*Da li ste bili iznenađeni kad je Tramp postao predsednik?

– Da. Čula sam mnogo skeptičnih glasova od prijatelja iz SAD. Tramp je demagog, harizmatičan je, zabavljač, a njegov narativ je bio mnogo zavodljiviji nego kod Hilari Klinton. Zaista sam bila u šoku kad sam čula, jer vidite, ako neko može da pritisne „crveno dugme“, naši problemi su ništa u poređenju s tim. Austrija neće promeniti svet, Vučić neće promeniti svet, ni britanska premijerka Tereza Mej, ali SAD može da promeni jer ima mnogo uticaja. To je ono što zabrinjava.

* Ranije ste pisali o seksizmu u jeziku, vidite li neke promene danas?

– Promene vidim u načinu na koji se o ženama govori, postoje stvari koje danas jednostavno ne možete da kažete o ženama, makar u određenim krugovima. Posebno su aktuelne feminističke debate o ravnopravnosti, koje se svakako tiču pitanja jednakih plata. U Austriji žene i dalje imaju 16 posto manju platu za isti posao, osim naravno u državnim poslovima. Nadalje, dobro je što nema potrebe za raspravama o pravu na abortus. Međutim, sada se sa desnice pokreću pitanja kontrole rađanja i ženskog tela, kao u Poljskoj, koja je trenutno najgori primer. Desnica, koja je vrlo patrijarhalna i anahrona u pojedinim aspektima, zaista vraća vreme unazad.

* Jesu li seksizam i rasizam povezani i kako?

– Naravno. Moj stav je da su socijalni status i etnička pripadnost usko povezani sa rodom i polom. Nije, dakle, dovoljno biti žena, već su važni i drugi identiteti, rodni identitet, gde pripadate…

Rut Vodak (Ruth Wodak) je profesorka na univerzitetima u Lankasteru i Beču, gde predaje lingvistiku i kritičku analizu diskursa. Autorka je mnogih studija i knjiga među kojima su “Diskurs i diskriminacija”, “Poremećaj diskursa”, “Diskurs politike na delu“ i poslednja – “Politika straha”, koju je nedavno predstavila u Beogradu kao gošća Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda i Fondacije Hajnrih Bel.