Ružičasti trougao: Zašto decenijama niko nije podsećao na sudbinu homoseksualaca u vreme nacista?

„Sad si se svinjo pederska rešio svojih jaja.“ Tim rečima je Ota Gieringa, u avgustu 1939, nakon prisilne kastracije, ismejao jedan čuvar koncentracionog logora Zaksenhauzen. I pre nego što je deportovan u koncentracioni logor, 22-godišnji Oto dva puta je bio osuđivan zbog homoseksualnih kontakata i bio je deportovan u radni logor.

Mučna priča o hamburškom mladiću koji je išao na zanat za krojača može se pročitati u knjizi „Medicina i kriminal“. Izdavač je fondacija „Brandenburg Memorijals“, kojoj pripadaju i Memorijalni centri koncentracionih logora i muzej Zaksenhauzen.

Oto nikada nije dobio odštetu

Oto Giering je uspeo da preživi torture i mučenja, ali mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno. „Posledica vremena provedenog u koncentracionom logoru bili su problemi sa srcem i želucem, patio je od glavobolja i migrene. Dok je podnosio zahtev za odštetu, traumatična iskustva iz koncentracionog logora ponovo su isplivala na površinu. Kada je dobio odbijenicu na zahtev za odštetu, danima nije dolazio kući i prijavljen je kao nestao. Policija ga je pronašla izgubljenog i dezorijentisanog.“

Oto Giering je umro 1976. godine, nekoliko meseci pre svog 60. rođendana.

Bio je jedan od, kako se procenjuje, 10.000 do 15.000 homoseksualaca koji su deportovani u nacističke koncentracione logore. U Zaksenhauzenu ih je bilo oko hiljadu, više nego u bilo kom drugom koncentracionom logoru. Oni su, uz Jevreje, Sinte i Rome bili najizloženiji zlostavljanju stražara.

Muškarci koji su na zatvorskim uniformama nosili ružičasti trougao često su slani u kaznene odrede, gde su vladali teški uslovi za rad. Jedno takvo mesto je bila tzv. Fabrika keramike – zapravo istureno odeljenje logora Zaksenhauzen, gde se, između ostalog, proizvodilo i oružje.

Na tom mestu je samo 1942. sistematski ubijeno 200 homoseksualaca, a ukupno, do kraja nacističke ere 1945, više od 600 tih ljudi.

Iako je sudbina gej muškaraca u vreme nacista dokumentovana hiljadu puta, decenijama ništa i niko nije podsećao na njih, bar ne u javnosti. Spomen-tabla toj grupi žrtava postavljena je u Zaksenhauzenu tek nakon pada Berlinskog zida i ponovnog ujedinjenja Nemačke početkom 1990-ih.

Ružičaste trake gej pokreta Zapadnog Berlina

Prvi pokušaji obeležavanja sećanja na muškarce koji su bili proganjani kao homoseksualci u koncentracionom logoru Zaksenhauzen načinjeni su u vreme podele Nemačke. Na to ukazuje portparol Memorijalnog centra Horst Zeferens.

U razgovoru za DW on podseća da su pripadnici gej pokreta Zapadnog Berlina tamo položili vence s ružičastim trakama koje je Ministarstvo državne bezbednosti (Štazi) Istočne Nemačke odmah potom uklonilo.

„Ta grupa žrtava, čiji su predstavnici inače od 1993. članovi savetodavnog odbora naše fondacije, u međuvremenu je na mnogo načina prisutna na izložbama i u ostalim aktivnostima Memorijalnog centra“, naglašava Zeferens.

Više je razloga za to što se sa zakašnjenjem počelo sa zvaničnim sećanjem i moralnom rehabilitacijom prema toj kategoriji žrtava.

„S jedne strane, to ima veze s činjenicom da se homoseksualnost i nakon 1945. smatrala krivičnim delom u obe nemačke države, a liberalizacija u DDR-u počela je mnogo ranije, nego u Zapadnoj Nemačkoj“, ističe portparol Memorijalnog centra.

Druge grupe žrtava su dugo imale prioritet

Osim toga, „pažnja je bila usmerena na određene grupe žrtava“, ističe Zeferens ukazujući na razlike između Istoka i Zapada.

„U DDR-u, u skladu s antifašističkom državnom doktrinom, to su bili politički zatvorenici, a u Zapadnoj Nemačkoj, otpor konzervativaca, a kasnije i progon Jevreja.“

Decenijama su mnoge druge kategorije žrtava – one koje su proganjane kao „asocijalne“, zatim Sinti i Romi, kao i homoseksualci – bile isključene iz komemoracije i uskraćena im je finansijska nadoknada.

„To baca svetlo na kontinuitet mehanizama stigmatizacije i izopštavanja, koji sežu i u vreme nakon 1945. godine“, kaže Zeferens, sumirajući dugačak period ćutanja i potiskivanja.

Član 175 koji datira još iz 1871. godine

Koreni takve atmosfere u društvu sežu u daleka vremena. Mnogo pre nego što su nacisti 1933. došli na vlast, homoseksualnost je bila kažnjiva i to je bilo regulisano članom 175 Krivičnog zakona iz 1871. godine, kada je osnovan prvi Nemački Rajh.

Pod to spadaju takozvani „prestupi protiv morala“ i između ostalog „neprirodni blud“ između muškaraca.

Nacisti su 1935. veoma pooštrili krivične propise i uveli član 175a koji je predviđao da su zabranjeni ne samo „činovi slični koitusu“, već i sve „razvratne radnje“ između muškaraca. Lezbejke su takođe bile osuđivane zbog svoje „devijantne“ seksualnosti.

Lezbejska ljubav bila je zabranjena samo u Austriji

Međutim, lezbejke su uglavnom bile pošteđene krivičnog gonjenja, jer homoseksualni odnosi između žena nisu bili kažnjivi u gotovo čitavom Rajhu. Situacija je bila drugačija samo u Austriji, koja se 1938. pridružila nacističkoj Nemačkoj 1938. uz klicanje i odobravanje velikog dela njenog stanovništva.

Tamo nije bilo zakonske razlike između muške i ženske homoseksualnosti.

Sve u svemu, sudbina lezbejki logorašica mnogo je manje istražena od sudbine gejeva, jer one nisu svrstavane u posebne kategorije zatvorenica. Iz tog razloga su slane u koncentracione logore pod raznim izgovorima kao što su „asocijalne“, „beskućnice“, „prostitutke“ ili „žene koje privlače pažnju nemoralnim načinom života“.

Antisemitizam, rasizam, homofobija

Pritisak je vremenom samo rastao, posebno kada je reč o muškarcima homoseksualcima. Nacisti su odmah po dolasku na vlast 1933. zatvorili sve barove u kojima su se okupljale lezbejke ili gejevi, a iste godine je zatvoren i Institut za seksualne nauke u Berlinu koji je 1918. osnovao Magnus Hiršfeld.

Bili su besni na njega na samo kao pionira gej pokreta, već i kao Jevrejina. Na njemu su nacisti mogli da ižive sve: i antisemitizam i rasizam i homofobiju.

Godine 1936, kada su se inače održavale Letnje olimpijske igre u Berlinu, nacisti su osnovali „Centar za borbu protiv homoseksualnosti i abortusa“. Uz pomoć podataka koje je prikupio „Centar“, na meti ciljanog progona pre svega su bili gejevi.

Na taj način tokom nacističke ere pokrenuto je oko 100.000 istraga protiv homoseksualaca, a osuđeno je oko 50.000 pripadnika gej populacije.

Kvir-žrtve nisu rehabilitovane sve do 2002.

Kada je nacistički teror okončan, pooštreni član 175 ostao je na snazi i u Zapadnoj i u Istočnoj Nemačkoj. Konačno je ukinut 1994, tek četiri godine nakon ponovnog ujedinjenja. A nemački Bundestagu je tek 2002. rehabilitovao one koje su nacističke sudije osudile. Većina njih je do tada već umrla.

Danas, 27. januara 2023. godine, na godišnjicu oslobođenja logora smrti u Aušvicu, nemački parlament će se, u okviru obeležavanja sećanja na sve žrtve nacističke vladavine, fokusirati na grupu žrtava progonjenih seksualnih manjina – 90 godina nakon početka neviđene diskriminacije, ugnjetavanja, progona i ubistva.

To je prvi put da se tako nešto događa u komemoraciji u Bundestagu koja se redovno održava od 1996.

Saradnja sa Muzejom homoseksualaca

U Spomen-centru Zaksenhauzen, na mestu nekadašnjeg koncentracionog logora, jedan gej je tek 1995. godine prvi put javno progovorio o stradanju homoseksualaca. To je bilo u sklopu obeležavanja 50. godišnjice oslobođenja tog logora.

Na prelazu u novi milenijum, Memorijalni centar Zakesenhauzen i Muzej homoseksulaca Berlin zajedno su predstavili veliku izložbu na tu temu. Od 2008. spomen-obeležje u srcu Berlina, u blizini Bundestaga, održava sećanje na homoseksualce proganjane u vrmem nacionalsocijalizma.

U septembru 2022. predsednik Međunarodnog komiteta za Zaksenhauzen Dik de Boef, obeležio je 80. godišnjicu ubistva homoseksualnih zatvorenika u tadašnjem koncentracionom logoru, sledećim rečima: „Sećanje nije samo retrospektiva, ne radi se samo o prošlosti. Ona se odražava i na sadašnjost i na današnji status i prava gejeva, lezbejki i pripadnika LGBTQAI+ zajednice“.