S one strane dobra i zla

… ali ako ne može onda problem valja odstraniti, kao bradavicu – čak ni njegov ambivalentan, a uglavnom afirmativan odnos prema likovima iz košmara (Nabis, Agatokle, Sever, Bordžija) nisu toliko uznemirili komentatore koliko novi pojam vrline (virtu). Možda se u istoriji evropskog mišljenja nikada nije dogodila tako temeljno isisavanje sadržine jednog od ključnih pojmova epohe i ubrizgavanja drugačije supstancije u njegovu formu. Ta supstancija jeste misliva, ali na takav način da nagriza samo mišljenje: što je upornije mislimo to se ona više opire mišljenju, što je više mislimo to je manje mislimo.

Nasuprot hvatanju vrline koja se legitimiše time što se izvodi iz uma, dakle time što prethodi empiriji, ili se, kao kod Aristotela, opštost vrline temelji na partikularnoj veličini kakva je polis, kod Makijavelija vrlina se eksplicira, ona se odvija počev od susreta (riscontro) sa suprotstavljenim pojmom, fortunom, srećom.

Iako uglavnom idu u paru kako kod Makijavelija tako i kod komentatora, vrlina i sreća nisu jednake težine. Sreća se ne izvodi, niti se eksplicira, ona je element svijen u sebe, istovetna je sa sobom, sadržana u sebi, implicirana, u svojoj nepokretnosti neuhvatljiva. Sreća je uvek s one strane izračunljivog (racionalnog) ili predvidljivog. Vrlina se, tome nasuprot, zadobija, stiče, osvaja, proverava, izlaže, održava, brani, ona je princip aktivnosti i, kako primećuje Harvi Mensfild, nikada nije u sebi samoj, niti je samodovoljna. Vrlina je učinak dejstva koje doziva protivdejstvo, akcija koja zahteva reakciju.

Sreća je, tome nasuprot, nedelovanje, ona je data (ili oduzeta), dobijena, ono što se čeka, ili ono što, u najboljem slučaju, valja privući, prevesti na svoju stranu: princip pasivnosti. Ona je nedelovanje koje čeka da bude dozvano i koje se odaziva na molitvu ukoliko je molilac uporan u svome nečinjenju i, k tome, nepokolebljiv vernik, ili će se pojaviti kao učinak, možda i pratilja, virtuoznog činjenja. Ali i kada se odazove, ili kada vlada, sreća ostaje pasivna, kao svojevrsno dejstvo bez delovanja.

Makijavelijeva eksplikacija vrline pojmovni je prag modernog doba. Ostanemo li iza tog praga, u predmodernim odajama antičkog, srednjovekovnog, hrišćanskog poimanja vrline, ili se odamo renesansnom humanizmu, Makijavelijeva eksplikacija nije drugo do skandal koji objašnjava zašto su firentinskog sekretara engleski pisci elizabetanskog doba, predvođeni Marloom i Šekspirom, smatrali gospodarom tame.

Ne, dakle, đavolom, nego đavolovim učiteljem. Prekoračimo li, međutim, taj prag ulazimo u svet imanencije koji se, iz predmoderne perspektive, ukazuje kao izokrenuti svet, kao svet iza ogledala Luisa Kerola u kojem se ravni predeli nabiraju, idealna značenja rasipaju (ogledalo je polomljeno ili, u boljem slučaju, krivo, te, suočeni s nestabilnošću vlastitog identiteta, ali i nepreglednim prostorom slobode, učimo da se krećemo pomoću novih orijentira), beli zečevi trče unaokolo, a organi se, odvojeni od tela, kreću slobodno…

Imati vrlinu znači biti u stanju da prozreš svojstva vremena, da se povijaš onako kako vetar duva, dakle da razumeš ono što promenljive prilike zahtevaju od tebe. Sreća tu ne igra nikakvu ulogu: vetrovi sreće, ventiv della fortuna, tek je slika za ono što se događa u sadašnjosti i što valja prozreti, a ne sila na koju valja računati.

Ako postoji nešto što je dalje od premakijavelijevskog, ali i postmakavelijevskog poimanja vrline, onda je to upravo ovakva perspektiva. Do Makijavelija se držalo da je vrlina ono što se opire svojstvima vremena, ono postojano u nepostojanom, ono što se, kao trajno u prolaznom, odupire svakoj promeni, oslonac u sveopštem propadanju, nit vodilja u lavirintu mogućnosti. Sada, međutim, vrlina postaje svojevrsno prilagođavanje zahtevima vremena, kao da vreme oblikuje vrlinu, umesto obratno, da vrlina, kao ono nepromenljivo, bude u samoj srži vremena.

Dobro je ono što je u skladu s vremenima, rđavo ono što nije, makar to bila i vrlina, jer delotvornost, koja postaje osnovni kriterijum delovanja, zavisi upravo od sposobnosti za promenu. Vrlim će se nazvati ne onaj koji čeka da mu događaji priđu i razbiju se o hridi njegove nepokolebljive vrline, već onaj koji ide događajima u susret, koji te događaje proizvodi. Vrlina (više) ne čeka. Problem se, međutim, s vrline prebacuje na ljudsku prirodu, jer Makijaveli primećuje da ljudska priroda nije sklona promeni: čovek teško skreće s puta kojem je po prirodi naklonjen (la natura lo inclina), navika ga teško odvaja od onih staza kojima je oduvek išao…

Vrlina je, utoliko, pokret volje, politička veličina koja se u svojoj bitnoj ravni određuje delotvornošću. U tom ključu valja pročitati čuveni niz suprotstavljenih vladarskih osobina iz petnaestog poglavlja Vladara. Pošto utvrdi da „vladar koji želi da opstane mora nužno naučiti da ne bude dobar, pa se toga držati, ili od toga odstupati, već prema nužnosti“, jer „čovek koji u svemu hoće da postupa dobro, među tolikima koji nisu dobri, ide ka propasti“.

Najbolje bi bilo, domeće pisac, kada bi se u vladaru stekle sve one osobine koje se smatraju dobrima, ali to ne biva zbog čovekovih ograničenosti (le condizioni umane che non lo consentano), odnosno zbog njegove prirode. Ovde se nalazi još jedna od Makijavelijevih revolucionarnih novina. Dok su njegovi prethodnici, a uglavnom i većina posle njega, nastojali da prevaziđu, ukrote i nadiđu čovekove ograničenosti, njegove uslovljenosti i nestalnu prirodu, Makijaveli se ne zamara time: on ne popravlja čoveka nego poredak, pri čemu poredak nije tu da bi čoveka usavršio već da bi ga sačuvao od njega samog.

On ne ide protiv strasti (osobina), ne pokušava da iz zauzda ili promeni, već nastoji da pronađe zajednički prostor za njihovo ispoljavanje. NJega zanima kako urediti zajednicu da u njoj funkcioniše ta i takva čovekova priroda – nesavršena, uslovljena, slaba – a da se zajednica, toj i takvoj prirodi uprkos, održi. To, pak, znači da se tradicionalna granica između vrlina i poroka ako ne baš gubi, a ono makar zamagljuje. Suprotstavljenosti se ne uklapaju u dijalektičke sheme, već ih potkopavaju.

Uređena zajednica (ordinata virtu) ne nadilazi suprotnosti niti ih miri, već stvara institucionalni okvir u kojima one mogu da deluju a da ne polome taj okvir. Zadatak vladara koji radi na dobrobit zajednice a ne u svoju ličnu korist, upravo je pronalaženje i učvršćivanje državnog rama. Da je Makijaveli hteo da napravi puki otklon od tradicije i da, naprosto, utvrđene vrline zameni porocima, da je hteo kriterijum dobra da zameni kriterijumom puke delotvornosti, ili da umesto uobičajenih moralnih vrednosti, koje se u privatnom delovanju procenjuju kao legitimne, postavi vrednosti političkog delovanja, bilo je dovoljno da navede samo poroke, a smisao nabrajanja bi nam izmakao.

Tradicionalna perspektiva, dakle, kaže da se zajednica neće održati na duži rok ukoliko vladar deluje protiv utvrđenih moralnih principa, dok bi obrnuta, pragmatistička perspektiva, sugerisala da vladaru ništa ne vredi vrlina ukoliko izgubi državu. Firentinski pisac ide dalje i dublje. Institucionalni okvir (forma) koji valja izgraditi mora moći da izdrži i unutrašnje pritiske (klasne borbe, različite suprotstavljene interese) i one spoljašnje (druge države), a da bi konstrukcija opstala armatura ne može biti samo od jednog materijala u svoj njegovoj čistoti, već upravo dobro odmerena legura. Poreklo ovakve mešavine osobina vladara pronalazimo, dakle. u nestabilnosti koju stvaraju suprotstavljene želje ljudi, te mesto vladara nije ni na strani morala, niti na strani političke tehnike, već se smisao morala i političkog delovanja izvodi iz mesta koje vladar zauzima.

Da je suprotstavljenost tradicionalnih vrlina i poroka krajnje uslovna vidi se već u šesnaestom i sedamnaestom poglavlju Vladara. Zarad dobrobiti države, piše Makijaveli, može vladar da zanemari glasove koji primećuju da nije preterano odan vrlini. Zanemariti glasove, dakle. Glasovi su ono što zanima vladara, mnjenja su u igri, a ne idealna značenja, ne logičke istine, ne inercije tradicije (osim, dabome, ako mu idealna značenja, logičke istine, ili tradicije neće pomoći da održi državu).

Ono, dakle, s čim se vladar suočava jeste određena slika, običaj, navika, odnosno habitus. Ako se ponaša shodno onome što se smatra dobrim, ako podgreva naviku, on odašilje jednu vrstu znaka. Ako, pak, ide protiv te slike, šalje drugu vrstu znaka. Ali šta god da izabere, mora da održi odmak prema onome što je već zgotovljeno. Onaj ko se bavi poslom vladanja ne može sebi da dopusti luksuz moralne čistote. Jer propada. I vrlina i porok posmatraju se u registru delotvornosti, te utoliko vrlina može biti jednako opasna kao i porok, ali i porok ume biti krajnje delotvoran.

Ne propisuje firentinski savetnik dozu zla vladara koji želi da bude delotvoran – premda ga ni ne odbacuje, jer zlo više nije naprosto moralna kategorija, već politički znak – već mu kaže da je nužno da se postaviti s one strane dobra i zla: ni dobar ni loš; i dobar i loš.

„Pohvala neslozi – Makijaveli protiv makijevelizma“

„Pohvala neslozi – Makijaveli protiv makijevelizma“ puni je naslov studije filozofa Ivana Milenkovića (Izdavač Fedon, Beograd 2018. urednica Mirjana Sovrović). Autor u prethodnim beleškama na početku knjige kaže da je za njega Makijavelijev tekst kao „Borhesove peščane knjige čije se stranice menjaju čim okrenemo list, pa je povratak na pročitano uvek susret s nečim drugačijim i novim“.

Knjiga dominantno posvećena delu Nikola Makijavelija upotpunjena je jednim brojem Milenkovićevih eseja koji korespondiraju sa izazovnim pitanjima koja pokreće veliki firentinski politički mislilac sa kraja XV i početka XVI veka.

U dogovoru sa autorom Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.