Foto: Beta/Darimir BandaOvogodišnji odmor u Hajdelbergu, prelepom gradu – starini na reci Nekar, nije mi doneo potrebno psihofizičko resetovanje, jer se sedam dana provedenih sa mojom domaćicom i prijateljicom Martom, logično, svelo na besomučno praćenje „korona vesti“ iz moje Srbije i njene Nemačke, s tek par vrlo opreznih i napetih izleta u lajt hedonizam, pa sam i pre polaska na badenski aerodrom „znala“ šta me to čeka na povratku u Beograd.
No, iskustva iz prve ruke su uvek „jača“ od svega što nam drugi kažu. Tako mi je u aerodromskoj zgradi prvo u oči upala brojnost putnika pod maskama.
U dolasku sam u celom avionu izbrojala svega nas troje tako zaštićenih i drugima (videlo im se iz pogleda) čudnih likova, da bi ekspanzija prokletog virusa u Evropi učinila da na nedeljnom letu svako šesti, sedmi nosi nešto preko lica ili na rukama.
I nemački carinski službenici, čistačice, vozači…. su na isti način, od „ma, neće mene“ stava aterirali do „sakrij se koliko možeš“ držanja. A tek atmosferaaa!
Nedelju dana pre toga se glasno žamorilo o svemu i svačemu više nego o KOVID-19, dok je sada zli nevidljivi neprijatelj ljudske vrste bio početak i kraj svake ozbiljne ili crnohumorne priče. U pauzama „olovne“ tišine.
Opštu zabrinutost i nervozu su pojačala dva prinudna iskrcavanja pre poletanja. Zbog neobaveštenosti, tvrdoglavosti, smelosti… jedne starije Ruskinje i mlađeg državljanina druge zemlje (ne čuh koje) ili nečije loše komunikacije na relaciji Beograd – WizzAir – Baden njih dvoje su se čekirali, prošli kroz bezbednosnu proceduru i pasošku kontrolu, smestili na sedišta… da bi tek tada bili obavešteni da bez srpskih dokumenata ne mogu u našu prestonicu.
(Ne) Makedonci su za takvu zabranu čuli još sa razglasa, u redu za karte do Skoplja, oni ne.
„Neželjeni“ putnik je bez pogovora pošao za stjuardesom, dok je njegova sapatnica dugo odbijala da izađe, pa ju je policija izvela iz letelice, a mi ostali poleteli tek kada im je vraćen već gepekovan prtljag. Uz uzdahe velikog olakšanja tipa „konačno da imam neke koristi od srpskog pasoša“, onih s dvojnim državljanstvima.
Na „Nikola Tesla“ smo imali očekivanu dobrodošlicu u liku propisno „maskiranih“ policajaca i sanitarnih inspektora.
Prvi su nas (po mestu uzleta) podelili u kolone, pa smo mi iz Nemačke (sleteli iz manje pogođenih područja, navodno, nisu) dobili formulare sa oznakom Ministarstva zdravlja Republike Srbije i olovke, kako bismo ostavili: ime i prezime, broj pasoša, adresu stanovanja, matični br i kontakt br, info o mestu poslednjeg boravka u tuđini, podatke o letu…
Mnogi od nas su očekivali i merenje telesne temperature, jer je to mestimična (ne znam koliko i medicinski opravdana) praksa u drugim delovima sveta – preneta i kod nas, pričalo se – ali smo se morali „zadovoljiti“ potpisanom kopijom pomenute „ankete“ i odštampanim brojem nadležne zdravstvene ustanove.
Uz napomenu da se istoj moramo javiti „najkasnije za 24 časa“, izgovorenu pre „doviđenja“ i razilaženja evidentiranih putnika u svoje samoizolacije u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu…
Privatnim ili javnim prevozom, kao što je moj bio moj slučaj, jer mi je najizvodljivije bilo sesti u 72-ku i dalje drugim vozilom GSP-a do doma. „Skrivena“ iza maske i sa zimskim rukavicama kao linijom razdvajanja mojih i tuđih dodirivanja autobuske plastike i metala.
Zadatu vezu sa Institutom uspela sam sutradan da ostvarim, jer su sve linije bile non-stop zauzete. Zbog velikog broja onih što moraju tako da postupe ili samo paniče, kako mi reče službenica.
Bio je to kratak i informativan razgovor, s ciljem da još jednom budem zavedena u sve deblju knjigu nas pod zdravstvenom nadzorom, obaveštena koliko bih mogla da budem opasna za okolinu sve dok se (ne daj bože) ne pojave simptomi bolesti i upozorena/zamoljena da ne kršim pravila 14-dnevnog kućnog karantina. Kog, kaza mi sagovornica, neki ljudi teško psihički podnose, jer im je nije jednostavno disati pod maskama, svaki čas navlačiti rukavice i prskati (se) asepsolom i alkoholom, kad god se „pomešaju“ sa članovima porodice.
Za novčane i zatvorske kazne neposlušnima, sa „specijalnim“ genima, sebičnim poimanjem života i ubeđenjem da je ovo „najsmešniji virus u istoriji“, saznala sam iz pomenutog komada hartije.
I ne pada mi na pamet da ih izazivam, još manje da koristim predočeno zakonsko pravo na žalbu na rešenje o nadziranju. Zbog mojih ukućana, prijatelja, komšija, neznanaca, sebe… Ljudi, učinimo sve što je do nas!
P. S. Hvala koleginici Jeleni na poklonjenoj maski, jer su iste i u Nemačkoj nedeljama deficitarna roba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
