Sa knjigama Borislava Radovića

Nekoliko dana pre ove beleške o mom prijatelju u Vršcu sam prolazio ulicom Vaska Pope i na uglu gde se ona ukršta sa malim bulevarom Jovana Sterije Popovića, davnašnjom Gospodskom ulicom, pomislio sam na velikog poetu Radovića jer se njegov pesnički put ukršta sa književnim pomenutih pisaca, ne samo zato što su sva trojica stanovala u Beogradu i boravila u V. Šta radi, o čemu razmišlja? Nisam dobio odgovor. Pitanje je zatvoreno.

Sa njim me je upoznao Vasko Popa pre četiri decenija u polumračnoj kafani „Savinac“ blizu Narodne biblioteke Srbije gde je bio zaposlen. A u parku kod crkve Svetog Save tih dana idući na posao ugledao je na osunčenoj klupi Miloša Crnjanskog, sitnog, mršavog starca o čemu je ponešto napisao, kasnije. Nedugo posle sastanka u „Savincu“ na Vaskovu preporuku ušao je u uredništvo legendarnog, ne mitološkog, Nolita, nestalom u megalomanskom, iščaranom Beogradu, izdavača o kojem se samo pripoveda kao o slatkoj prošlosti. A nije boj u pitanju.

Pokušaću, negde, da pronađem Radovićevu pesmu ili zapis u rukopisu o lepoj varoši V. Objavio bih taj kristalni medaljon, ne kuglu, sa stečenim odobrenjem pesnikovim, u jednom budućem književnom časopisu, virtuelnom, koji će da čitaju, i pročitaju, mladi nadareni velemajstori poezije. Možda zato što je Bora voleo da igra šah, pa i protiv nevidljivih rivala, i sanjao, to izmišljam, da postane šahovski velemajstor, kao Vrščanin, njegov poluimenjak, čika Bora Kostić.

„Moderan pesnik, staromodan čovek“, rekao bi ugledan pisac trećeg milenijuma za velemajstora Boru R. gledajući ga dok čita pesmu „Sećanje na umetnika“. Naučio sam je napamet. Da je nije napisao taj veliki umetnik „stvorio“ bih je, makar je isklesao, a da to izvedem tako da ne bude plagijat. Da niko ne sazna. Šta bi rekao autor tih stihova, da ovo čuje ili pročita, ne znam. I šala je deo umetnosti.

Citiram kolegu Slobodana Zubanovića koji je o Radovićevoj plaketi zapisa „Neke stvari“ napisao: „Notorna stvarnost, ubeđuje nas majstor Nekih stvari, nosi hiljade neopevanih, blago rečeno nezabeleženih, prizora izazovnih za pisanje.“ I on je svoj pesnički jezik ukrstio sa autorom knjižice.

Sa Borom sam bio tri puta u Beču (1997, 2000. i 2005), u Frankfurtu samo 1997. U oba grada sreli smo se sa Vaskovim prijateljem piscem Milom Dorom i dugo, uz crveno vino, razgovarali kao da smo bili naumili da stvaramo novi svet, književni. Na Frankfurtskom sajmu knjiga, tog oktobra, dok smo gledali kako se sa svojim crnim ciglastim mobilnim telefonima raspravljaju izdavači, knjižari, pisci i posetioci, ljubitelji književnosti, prijatelj me je savetovao da napišem roman o mobilnom telefonu, od njegovog rođenja pa do… Nisam prihvatio tu ideju. Možda sam pogrešio. Borislav nikada za pisanje nije koristio kompjuter. Za šahovsku igru jeste. Nije imao ni mobilni telefon mada su ga prijatelji ubeđivali da treba da ga ima. Nije prihvatio tu ideju.

Pre dve godine u dva toma su objavljena izabrana dela Borislava Radovića. Rekao mi je da su to njegove testamentarne knjige. Zaveštao ih je drugim piscima, i za nauk i za razbibrigu. I, ako žele, da saznaju šta je u pesmi glavna stvar. Prošlog maja u „Danasu“ sam objavio tekst s podnaslovom „Obavezno pročitati“ kao dobronamernu preporuku piscima, ne samo mlađim, da čitaju Radovićeve „Pesme i Neke stvari“ i „Ponešto o pesnicima i o poeziji“ (Čigoja, Beograd, 2016). Nisam želeo da izgledam kao poučan čitalac.

Knjige Borislava Radovića sa njegovim potpisom čuvam pored potpisanih Vaska Pope u zastakljenoj vitrini, u radnoj i spavaćoj sobi. Tu su dva velika pesnika zajedno, doduše zatvoreni, kao i u istoriji srpske i svetske književnosti.

Juče, ili prekjuče, poznanik, ne dvojnik, koji ne ume da se šali kazao mi je da je Borislav Radović bio veliki gospodin, ne samo star (zvezda). I jeste.

Počinjem da čitam pesmu „Kosmata zvezda“.