Sa predsednikom na kahvu

Upravo sam se vratio iz Beograda, nakon jednomesečnog odmora od gomile poslova u ambasadi Srbije. Kad sam ih upitao gde da ih vodim na ručak, odgovorili su mi odmah i jednoglasno ono što sam i očekivao: u Baščaršiju, na ćevape. Tražili smo prvu ćevabdžinicu sa klimom i da može da se popije bar bezalkoholno pivo.

U jednom trenutku Siniša mi priđe i reče:

– Pogledaj onog čoveka. Liči mi na Harisa Silajdžića.

Bio je u pravu. Na stotinak metara od nas prolazio je predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine. Scena koja samo u Sarajevu još može da se vidi: prvi čovek države, potpuno sam, bez pratnje i obezbeđenja, u centru grada koji, obično u ovo vreme, ali kad nije paklena vrućina, vrvi od građana, prodavaca, turista. NJegove kolege u Predsedništvu – Željko Komšić i Nebojša Radmanović – ni slučajno nisu tako nešto bilo kad uradili. Ova epoha u Evropi završena je još 1986. ubistvom švedskog premijera Ulofa Palmea u samom centru Stokholma. Rekoh braći da me sačekaju nekoliko minuta jer moram da mu se javim, nismo se videli gotovo dva meseca.

Neobična ličnost

Silajdžić je po mnogo čemu neobična ličnost. Vrhunski intelektualac, poliglota, istoričar, islamista, političar, pesnik, predavao na filozofskim fakultetima u Prištini, Sarajevu i Libiji (kažu da je bio veliki prijatelj Gadafija i često bio prevodilac jugoslovenskim trgovcima oružjem), bio gost predavač na Harvardu i više američkih univerziteta. Rođen je 1945. u Brezi, u Sarajevu je završio Gazi Husrev begovu medresu, a studije arapskog jezika i islamistike u libijskom Bengaziju. Zaposlio se 1974. na Institutu za istoriju Kosova, a u Prištini je i magistrirao 1977. i doktorirao 1979.

Sve vreme rata bio je na istaknutim političkim položajima: od 1990. do 1993. ministar inostranih poslova BiH, a od 1993. do 1995. predsednik Vlade BiH. Nakon Dejtona napušta Izetbegovićevu Stranku demokratske akcije i osniva Stranku za Bosnu i Hercegovinu. Kao njen kandidat, izabran je za člana Predsedništva BiH od 2006. do 2010.

Kao političar, Silajdžić je bio izuzetno tvrdoglav, nepopustljiv, vrlo teško je usvajao, čak i slušao, tuđe argumente, oponenti su ga karakterisali kao „narcisa“ i „autistu“, vrlo često i vrlo oštro je napadao Srbiju i Srbe u Republici Srpskoj, ali i Hrvate, obećavajući da će, kad dođe na vlast, ukinuti entitete. Svoju isključivost naročito je ispoljio 2006, kad je trebalo da se usvoji tzv. aprilski paket ustavnih promena, kao veliki korak ka stvaranju funkcionalnije države. Po predlogu, BiH je trebalo da dobije predsednika umesto predsedavajućeg Predsedništva, premijera umesto predsedavajućeg Veća ministara, više novih ministarstava na nivou države.

Uzalud ga je, bukvalno danonoćno, američki ambasador Daglas Meklheni (Douglas McElhaney), potpomognut evropskim kolegama, ubeđivao da prihvati paket. Nije vredelo. Amerikanac je u ranim jutarnjim časovima u danu kad je trebalo da se glasa izleteo iz parlamenta besan, crven u licu, mislio sam da će ga pogoditi infarkt. Paket nije prošao samo zbog dva glasa Silajdžićevih poslanika. Ovakvom raspletu najviše se obradovao Milorad Dodik, koji je podržao aprilske promene. Kasnije je pričao da je to bio blef, jer je znao da će ga Silajdžić odbiti, pa da pritisak Zapada usmeri na njega. Sad, „ni u ludilu“, ne bi tako nešto prihvatio.

Silajdžićev slogan bio je „100 posto BiH“. Hteo je sve, a nije dobio ništa. U raspletu ove drame krije se i glavni razlog Silajdžićevog katastrofalnog poraza na sledećim izborima održanim 2010. godine, kad je izgubio od Bakira Izetbegovića. Tad se dogodio i treći odlazak Silajdžića sa političke scene. Izgledalo je da je to kraj svih njegovih političkih ambicija. Vreme je uglavnom provodio u Istanbulu, ponekad i u Indiji, posebno kad se 2016. oženio (po treći put) zanosnom i 30 godina mlađom profesorkom violine, kompozitorkom i pevačicom Selmom Muhedinović, a za politiku je govorio da je „kanalizacija života“. Međutim, u poslednje vreme pojavljuju se vesti da se u međuvremenu dosta dugo bavio „stavljanjem u funkciju državne imovine BiH koja je marginalizovana“ i čija vrednost se kreće od 50 do 100 milijardi KM, odnosno 25 do 50 milijardi evra. To bi, po Silajdžiću, moglo da preporodi celu zemlju. Sve to sluti neki novi, veliki povratak.

„Gde ste, ambasadore, krenuli?“

Sa Silajdžićem sam imao vrlo korektne odnose, sretali smo se bar jedanput nedeljno na raznim konferencijama, večerama, prijemima. Kad sam tražio da me primi, nikad me nije odbio, niti nepristojno odlagao. Razgovarali smo vrlo otvoreno, prijateljski, bez obzira na sve senke koje su se, s vremena na vreme, pojavljivale u odnosima dve zemlje.

Kurtoazni pozdrav nas dvojice se odužio. Nestrpljivi, moji rođaci su nam se približili. Tad sam ih predstavio Silajdžiću.

– A gde ste, ambasadore, krenuli – upitao me je.

– Vodim braću na čuvene sarajevske ćevape.

– Ako niste previše gladni, pozivam vas prvo na najbolju kafu u Bosni – predloži Silajdžić.

Nikome više nije bilo do ćevapa. Ej, predsednik države te poziva na kafu! Imaće šta da se priča kad se vrati u Katrgu, Kragujevac, Kraljevo, Beograd.

Znao sam gde nas Silajdžić vodi. Godinu dana pre ovog susreta, otvoren je u Baščaršiji jedinstveni Muzej sevdaha, a u natkrivenom dvorištu krije se kafić Sevdah kahva, gde može da se odmori, pojedu vrhunski kolači, slušaju divne sevdalinke i popije čaj ili zaista ubedljivo najkvalitetnija kafa, bar u Sarajevu. Muzej je smešten u prostoru Velikih daira, gde je, u devet magaza, svojevremeno skladištena roba sarajevskih trgovaca. Daire, napravljene 1776. u doba osmanske vladavine, izgradili su dubrovački kamenoresci. Postavku čine predmeti koji su pripadali najvećim majstorima sevdaha, njih ukupno 36: Zehra Deović, Himzo Polovina, Zaim Imamović, Safet Isović, Nada Mamula, Zora Dubljević, Hanka Paldum, Meho Puzić, Nedžad Salković, Beba Selimović… Tu su njihove biografije, instrumenti, gramofonske ploče, značajne nagrade, plakati, fotografije, arhivski snimci, odeća.

Četiri pouzdana svedoka

Smestili smo se u debeloj ladovini. Da nisam bio prisutan, ni u snu ne bih mogao da poverujem da je bilo takvog razgovora. Braća, koja imaju različite profesije, ali sve daleko od politike, pokazali su se vrlo verziranim i upućenim u društvena zbivanja i u Srbiji i u BiH, a Silajdžić je najviše govorio o svojim posetama Beogradu pre rata i šestogodišnjem životu na Kosovu. Sa puno energije i optimizma objašnjavao je da dve zemlje imaju veliku šansu ako se zajedno pojave na trećim tržištima, ako sarađuju u energetici i poljoprivredi, ako prevaziđu dosadašnje nepoverenje i zaleče rane. Iznosio je brojne cifre, šeme, firme koje mogu da snažno pokrenu privrede dve zemlje. Najviše je pričao o boravku u Prištini. Bio je to važan period za njega. Ne samo zato što se tamo zaposlio, magistrirao i doktorirao, nego se i oženio (po drugi put) sa LJuljetom Vunići, poznatom aktivistkinjom civilnog društva. Za mene, bio je to sasvim nepoznat čovek, daleko drugačiji od onog u javnosti, pred mikrofonima i kamerama. Bio je to školski primer tolerancije, jezičkih bravura, verbalne pirotehnike, specifičnog bosanskog humora, krajnje opuštenog razgovora. Znam da mnogi, naročito u Sarajevu, neće u ovo poverovati. Nisam, naravno, izvadio beležnicu i olovku, ali imam četiri pouzdana svedoka.

Mislio sam da ćemo se rastati za najviše pola sata. Kad je prošao prvi sat, pokušao sam da objasnim braći da ne možemo više jer je predsednik veoma zauzet, ali Silajdžić je samo odmahnuo rukom i nastavio da priča. Nakon dva sata, uzvrpoljio sam se i mimikom pokazivao da moramo da krenemo. Kad je prošao i treći sat, ustao sam. Onda su se i ostali pokrenuli. Odmah sam se izvinio Silajdžiću što smo ga toliko zadržali. On je uzvratio:

– Nema razloga za izvinjenje. I ja sam uživao.

Krenuo je sa nama ka izlazu, da nas isprati, pedesetak metara od stola. Tu smo se pozdravili. Rekao sam mu:

– Hvala vam, gospodine predsedniče. Ne samo zbog inspirativnog razgovora i zaista dobre kafe, već i zato što brinete o mom budžetu. Sad je pola sedam, prošlo je vreme za ručak, pa ih vodim na večeru.

Silajdžić se nasmejao i vratio nazad. Da plati račun.

Kriva je Lufthanza

Svaki put kad bismo se Silajdžić i ja sreli – a to je bilo bar jednom nedeljno pune četiri godine – razgovor sam počinjao uvek istom rečenicom:

– I, šta ste odlučili, kad ćete za Beograd?

Mislio sam da ću ovom upornošću rimskog senatora Katona uspeti da privolim Silajdžića da promeni odluku i ode u Beograd. Uporno je odbijao. Tražio je da se, prvo, prizna genocid u Srebrenici, da se Srbija izvini, da se pronađu nestala lica, pa čak i da mu se obezbedi da poseti Tuzlaka Iliju Jurišića u beogradskom zatvoru. Govorio sam mu:

– Sve to tražite u Beogradu, sigurno će imati više efekta nego da to poručujete iz Sarajeva. Govorite o tim problemima i stranim novinarima u Beogradu, tamo ih ima mnogo više nego ovde.

Nije vredelo. Silajdžić nije hteo ni da čuje. Samo je listu zahteva menjao i proširivao.

Do promena je došlo 2010, u izbornoj godini. Silajdžić je pristao da ode u Beograd, nakon donošenja Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije. Poziv, na „ime i prezime“ – dakle, bez dvojice kolega u Predsedništvu – stigao je za 25. maj. To je izazvalo i varnice između Dodika i Borisa Tadića. Međutim, ni do te posete nije došlo. Razlog je navodno bio „kvar na avionu Lufthanze“, ali i činjenica da su posete zatvorima u Srbiji bile zabranjene tih dana zbog neke epidemije, pa nije bilo mogućnosti da poseti utamničenog Iliju Jurišića.

Nekih mesec dana pred izbore Silajdžić me je zvao telefonom. Rekao mi je da je spreman za posetu Srbiji, pa da vidim da se to što pre organizuje. Odmah sam obavestio Beograd. Reakcija je bila sasvim očekivana. Više nije bilo interesovanja za Silajdžićev dolazak, jer su sva istraživanja predviđala njegov izborni debakl.

Dečak iz Palestine

Malo je poznato da je Haris Silajdžić poznat i kao pesnik. Često je govorio da se više ne bavi politikom nego poezijom. Evo jedne njegove pesme koju je napisao „videvši dječaka koji gleda u zid i magarca s previjenom nogom na CNN u ranim jutarnjim satima u Sarajevu, avgusta 2014“:

Zid je ispred tebe

Zid je iza tebe

Zid je sve

Što ovaj svijet

Ima za tebe.

Ali u srcu

Ne daj da ti raste

Dječače iz Palestine

Ne okreći leđa svijetu

Koji ih tebi okreće

Dopusti ovom svijetu

Da se stidi

U oči te gledajući

Oči dječaka bez dječaštva.

Pitaj

Jer ti vidiš dalje

Okrenut zidu

Koja će ruka

Voditi svijet

Ona

Koja je povukla obarač

Ili ona koja je

liječila ranjenog magarca.

Okreni se

Pokaži lice dječaka

Koji to nije bio

Pomozi svijetu

Koji ti nije pomogao.

Zbog

Hrabrih ljudi izdaleka

Koji s tobom dijele

Smrt i Čast

U ime

Djece u Nigeriji

Siriji, Meksiku, Iraku

Otete djece u Australiji

Mrtve djece

Na dnu Mediterana

Djece još žive

Na granicama i žicama

Koji čekaju

Kap kiše u pustinjama

Djece na Filipinima

U Somaliji, Palestini, Bosni

Djece u slamovima

Bez kreveta i snova.

Zbog svih onih

Koji se ne boje

Tvojih sjećanja

Na izvore čiste vode

Na neposječene masline

Poslednji put viđene

U očima tvoga djeda

Kad je pričao o domu

Sjećanja

Kojima nisu naškodili

Ni meci ni bodljikave žice.

Zbog djece u Izraelu

Koji nemaju grijeha.

Okreni se

Dječače u Palestini

Spasi ovaj svijet.

Pomozi mu

Da se stidi.