Sa stanovišta potonjih istorija srpske književnosti ispada da je Skerlić bio feminista

Ta knjiga je pokušaj novog čitanja tekstova srpskih modernistkinja i prevrednovanja srpske književne tradicije tog doba s pozicije feminističke kritike i rodnih studija – kaže u razgovoru za Danas Magdalena Koh profesorka srpske književnosti i šefica Katedre za srpski jezik i književnost na Univerzitetu u Vroclavu u Poljskoj.

Na koje spisateljice ste najviše obratili pažnju?

– Predstavila sam interpretativni ključ za istraživanje stvaralaštva spisateljica koje je Jovan Skerlić uveo u Istoriju srpske književnosti: u fokusu mog rodnog interesovanja su se našle Isidora Sekulić, Jelena Dimitrijevic, Milica Janković i Danica Marković. Pomenuta studija predstavlja poduhvat novog čitanja ženskog stvaralaštva na početku XX veka. Ali, u prvom poglavlju Ka tradiciji dajem istorijat stvaralaštva spisateljica u rodnom ključu od Jefimije (pokazala sam da ona u svojim tekstovima upisuje svoj rod) preko Jelene Balšić, Eustahije Arsić koja se ponekad sad tretira kao prva prava srpska autorka, do Drage Dejanović i Milice Stojadinović Srpkinje. Rekonstruisanje genealogije srpske ženske književnosti prati i pokušaj formulisanja paradigme ženskog stvaranja u prošlosti. Pokazuje se tu i feministički kritički diskurs od modernističkog almanaha „Srpkinja“ iz 1913 godine do postmodernističkog časopisa „ProFemina“ (od 1994. do danas).

Kako su muški kritičari vrednovali žensko pitanje?

– U drugom poglavlju Književni kanon prolazim kroz sve istorije srpske književnosti – od Jovana Skerlića do Jovana Deretića i Predraga Palavestre. I dogodilo se nešto što me zaista u toku mog istraživanja začudilo. Dakle, suprotno mojim očekivanjima da će se posle Skerlića s vremenom povećati interesovanje za žensko pisanje, to interesovanje se smanjilo. Sa stanovišta potonjih istorija srpske književnosti ispada da je Skerlić bio feminista. Tim pre, što su neke od književnica koje je uveo u kanon bile na početku svojih književnih karijera. U stvari malo se šalim i preterujem, nije Skerlić bio feminista, ali je bio tolerantniji i kao prvi uveo je neke spisateljice u istoriju srpske književnosti.

Vi ste praktično prvi primenili kategoriju roda na našu žensku književnost. Kako se ona uklapa u ovdašnji materijal?

– Nisam ja prva. Pre mene je napisala knjigu engleska slavistkinja Silija Hoksvort Glasovi u senci – Voices in the shadow (2000). A i srpske istraživačice su pisale sjajne tekstove u „ProFemini“ ili časopisu „Genero“ (ranije „Ženske studije“). Ja sam možda hrabrije primenila feminističku kritiku i rodne studije kao književnoistorijsku metodologiju. U stvari za mene feministička kritika je ključ za sveže, novo čitanje tradicije, a pogotovu književnosti koju su pisale žene. Tri od ove četiri spisateljice kojima sam se bavila u svojoj knjizi (J. Dimitrijevic, M. Janković i I. Sekulić) su pokušale da uvedu rodne probleme čak i u strukturu svog pripovedanja. One nisu pisale feminističke manifeste, ali su pomoću naratološke transgresije pokazale da rodni problem postoji i da je konstruisan pomoću jezika. Naročito je to vidljivo u tri njihova ispovedna teksta – Isidorinim Saputnicima u jednom malom delu naslovljenom Nostalgija (1913), kod Milice Janković u pripovetki Malo srce ili iz beležaka nesrećnog čoveka iz zbirke Ispovesti (1913) i kod Jelene Dimitrijević u pripovetki Amerikanka (1918).

Vaša dosadašnja izlaganja su od strane etabliranih muških antologičara i kritičara primana ovde sa uobičajenom dozom ironije na koju nailazi svaka feminizmom inspirisana tvrdnja, prosto zato što oni o čitavom jednom svetonazoru ne znaju ništa, a nisu spremni ni da uče.

– Kad sam kanon sagledavala od Skerlića, preko Deretića i Palavestre, dakle preko onih koji su pisali istorije srpske književnosti, nije mi čudno da su spisateljice i na kraju XX veka u tom kanonu loše prošle, jer još uvek dominira linija nacionalno-mitološko-folklorističkog pristupa tradiciji. Sad je vreme, to je na neki način i moj zaključak u knjizi, da se napiše nova istorija srpske književnosti u drugom ključu i da se žene kontekstualizuju u glavnoj književnoistorijskoj struji, da se neke od njih „mejnstrimuju“ u istoriji srpske književnosti, da se napravi istorija književnosti na primer po žanrovima. U svojoj knjizi pišem i o značenju srpskih spisateljica u formiranju i razvijanju intimističkih književnih žanrova poput dnevnika, pisma, epistolarne proze, ispovesti, putopisa, autobiografije, eseja. Zato je žanr jedan od glavnih pojmova mog rada, podvukla sam to i u naslovu.

Poljski kritičari moje knjige su dobro primetili da sam na ovaj način izbegla ideološki pristup književnosti. Pokazala sam samo da treba čitati žene i videti šta su sve one uradile u srpskoj književnosti u pogledu inovativnosti naracije, kako i koje žanrove su sve razvile. Pozivam se na jednog švajcarskog polonistu Germana Rica (Ritz) koji kaže da se uvek rod skriva iza žanra. Proučavajući žanrove u književnosti uvek vidimo iza njega i rodne probleme. U stvari pokušavala sam da pokažem da su srpske spisateljice na početku XX veka formirale četiri modela feminističkog pisanja u srpskoj književnosti koji se i danas dalje razvijaju. Isidora Sekulić je stvorila intelektualni način pisanja. Jelena Dimitrijević feministički. Milica Janković razvija model popularne literature i Danica Marković razvija model intimističkog pesništva.

Nekima od ovih književnica i Skerlić je priznao vrednost?

– Skerlić je ipak imao dobar sluh jer je tri žene – Isidoru Sekulić, Milicu Janković i Danicu Marković uvrstio u kanon samo na osnovu njihovih praktično debitantskih knjiga. Ali bi trebalo prevrednovati opus mnogih srpskih književnica i revalorizovati njihova dela.

Mnogo više razloga za kritičnost imamo prema savremenim antologičarima i istoričarima srpske književnosti?

– Pa, naravno. Od Skerlićevog doba prošlo je skoro sto godina. Potreban je svežiji pristup ranije potcenjivanim tekstovima. Osim toga prošao je već prvi i drugi talas feminizma. Sad smo u trećem talasu gde se osim rodnih studija razvija kao jedna od metodologija feministička kritika, performativna teorija roda, a čak i gey and lesbian studies. Kritičari i istoričari književnosti ne mogu to ignorisati. To su moderni instrumenti, novi ključevi za „otvaranje“ književne tradicije, a i za novo čitanje sadašnjosti.

Ovde su žene shvatile da im je pristup glavnom toku onemogućen. Žene su organizovane na margini. Ima puno ženskih inicijativa. Žene više ne čekaju da ih neko unese u antologije, same stvaraju, po vlastitim kriterijima, svoje antologije. Tu je AŽINOVova škola poezije, Deve i njihove antologije, antologija poezije Radmile Lazić, Dubravke Đurić, Ljiljane Đurđić, obimna literatura vezana za teoriju i rod.

– Da, primetila sam veoma pozitivnu stvar ovde. Žene same su uzele stvar u svoje ruke ukoliko mogu i same su preuzele glas, objavljuju sjajne antologije – poput na primer antologije poezije Mačke ne idu u raj Radmile Lazić ili Diskurzivna tela poezije Dubravke Đurić, antologiju savremene ženske priče Ženski kontinent Ljiljane Đurđić, knjige Radmile Gikić o Anki Obrenović i Milici Stojadinović Srkinji, knjige Ljiljane Vuletić o Anici Savić Rebac i Kseniji Atanasijević i mnoge druge. I još jedna stvar je jako važna – generacijska smena. To vidim i u Poljskoj.

Fenomen Mir-Jam

Mirjanom Jakovljević, odnosno Mir-Jam, se niste bavili? U Hrvatskoj su feminističke teoretičarke prevrednovale književni opus Marije Jurić Zagorke.

– Ne, nju nisam uzela u obzir, samo na kraju svoje knjige nju pominjem. Vidim da se Mir-Jam sada ponovo čita u Srbiji, da se u različitim izdavačkim kućama objavljuju njeni romani, snimaju filmovi po njenim tekstovima. To je bila književnost koja je imala svoju čitalačku publiku i u međuratno doba, a ima i sada. Taj fenomen trebalo bi analizirati posebno. U mojoj knjizi princip mi je bio da u rodnom ključu iščitam književnice koje su već ušle u kanon u doba modernizma (a Mir-Jam je počela pisati kasnije, u međuratno doba) i koje su ušle u književni kanon. Zato njeno delo nisam istraživala.

Rodni ključ

– U Beogradu sam povodom skupa posvećenog Mileni Pavlović Barilli. Istoričarke umetnosti već uveliko razmišljaju u rodnom ključu. Nastala je već serija „Biblioteka: Žene u srpskoj umetnosti“ – pojavile su se knjige Olivere Janković Milena Pavlović Barili, Vere Ristić Beta Vukanović, Miroslava Timotijevića i Radmile Mihailović Katarina Ivanović, Irine Subotić i Alekse Čelebonovića Ljubica-Cuca Sokić, Simone Čupić Natalija Cvetković, Lidije Merenik Nadežda Petrović. To su dobri glasnici pozitivne promene rodnog čitanja i prevrednovanja tradicije. I to se polasko menja i u književnosti. Ali zahteva i puno rada, hrabrosti i strpljenja – kaže Magdalena Koh.

Koš Aleksandra Jerkova

Aleksandar Jerkov je u feljtonu „Hit leta žensko pismo“ pokušao da sroza žensku prozu.

– Kad sam na početku ovog milenijuma počela da se bavim srpskom književnošću preda mnom je bila ogromna količina knjiga srpskih autorki i na početku mi je bilo teško da se probijem kroz tu gomilu tekstova različite književne vrednosti. Sada znam da je Aleksandar Jerkov hteo da smanji vrednost ženskog pisanja time što će sve strpati u isti koš – i trivijalnu i ozbiljnu književnost, i reći eto to vam je to. Čini mi se da je meni ponekad lakše videti sa strane situaciju u srpskoj književnosti. Vidim vrlo jasno duple kriterije. Sa jedne strane mnogo se radujem kad čitam tekstove istraživačica poput Biljane Dojčinović, Tanje Rosić, Dubravke Đurić, Ljiljane Đurđić, Svetlane Slapšak, Branke Arsić, Svetlane Tomin. Čitam sa zadovoljstvom ProFeminu, Genero, mnoge sjajne studije i analize kritičarki i istoričarki književnosti. Ali te naučnice su negde na margini akademskih krugova i teško se mogu probiti sa svojom porukom. Ne shvatam takođe zašto neki cenjeni profesori ne čitaju tekstove zaboravljenih autorki. Mislim da se treba vratiti izvorima, čitati tekstove i primenjivati za analizu moderne instrumente interpretacije. Naravno, preti i opasnost – i to treba izbegavati – da će se neke autorke čitati u nekom ideologiziranom feminističkom ključu. Ali za mene pravi naučni rad je čitanje, interpretacija ili re-interpretacija. Nisu istorije književnosti, kako su nas donedavno učili, ništa krajnje objektivno. Sve istorije književnosti sadrže poziciju autora. Autor je u tekstu, bez obzira što je profesor.