Sa strancima razgovarao nervozno i bez argumenata

Prilikom drugog susreta, general Rouz zapisao je da je Mladić, čim je pomenut NATO, pao u vatru i počeo da viče da niko, ko izda Srbe, ne može ostati nekažnjen, da bi potom pristao da razgovara. Razume se da su strani predstavnici i partneri u pregovorima lako uočili Mladićevu slabost i nervozno reagovanje, tačnije „početno pucanje u prazno i bez argumenata“. To se potvrdilo i prilikom susreta sa generalom Džonom Galvinom, ranijim komadantom NATO u Evropi, koji je u Bosnu doputovao u svojstvu ličnog izaslanika predsednika Bila Klintona. Mladić je počeo razgovor žestokim napadima na Ameriku, jer pomaže Muslimane i stvara islamsku državu u Bosni, i to neprekidno ponavljao, tako da je i Galvin, prema pisanju Rouza, morao da udari pesnicom o sto i da kaže: „Generale Mladiću, Vi se ponavljate, recite nešto novo, ako želite da ovaj sastanak uspe“. Rouz tvrdi da je Mladić reagovao uplašeno i počeo da objašnjava svoju ideju o podeli teritorije između Srba i Hrvata i Muslimana.
General Rouz navodi i da je jednom prilikom od Mladića primio telegram, u kojem navodi da, „u skladu s naređenjem predsednika RS… niti jedna granata ne sme pasti na Goražde…“, a posmtrači UN su ga upravo u tom trenutku izveštavali da srpska teška artiljerija i tenkovi tuku direktno grad. Rouz kaže da se tada upitao: „Da li je Mladić lud, lažov ili potpuno van kontakta sa svojom vojskom“ i zaključio da je verovatno u pitanju ovo poslednje. Nisam siguran da je ovaj zaključak bio tačan. Biće da je pre u pitanju bio još jedan pokušaj prevare.
Kao poseban oblik drskosti i lukavstva Rouz ističe momenat kada je Mladić nagovorio generala Veslija Klarka, budućeg komandanta NATO, da zamene šapke i da se slikaju, zbog čega je Klark, iako je Mladića posetio tajno i s najboljim namerama, imao mnogo problema. A da je Mladić „osetljiv na granici neurotičnosti“, Rouz je zaključio zbog stezanja pesnica i suza dok je Karadžić govorio o ljudskim žrtvama zbog NATO bombardovanja. U takvom raspoloženju Mladić je naglo ustao i izgovorio jednu od najluđih priča o tome šta će učiniti onome ko povredi Srbe – zabeležio je Rouz, ali nije citirao Mladićeve reči. Verovatno je ocenio da nisu za knjigu.
Mislim da napisano potvrđuje tezu da je svaki razgovor, pisanje i razmišljanje o Mladiću nepotpuno i nedostatno bez njega, njegove reči i svedočenja o događajima i o svom ponašanju i učinku. S obzirom da se to, verovatno, neće desiti, prvi zaključak bi mogao da bude da Mladić, i kao čovek i kao vojnik, spada u onu grupu ljudi koji nisu u stanju da se suoče sa sobom i svojim delom i nedelom, iz jednostavnog razloga što bi morali da priznaju neuspehe, greške, a možda i loše namere. On i njegovo ponašanje bili bi u tom slučaju predmet pažnje, kao objekti i u negativnom kontekstu. To on i njemu srodni karakteri ne mogu sebi da dozvole. Jer, da mogu, verovatno, ne bi ni dolazili u takvu situaciju, barem ne toliko tragičnu. To je genetska osobina koju nose u sebi i koja dolazi do izražaja u posebnim, delikatnim i tragičnim situacijama, upravo u meri u kojoj su te situacije delikatne i tragične.
Mladić se rodio i odrastao u više nego teškim uslovima, bez oca, kojeg nije ni zapamtio. Kažu da je „dete otac čoveka“, pa je i to dete, rođeno u bedi kalinovičkog sela, verovatno krivo za ponašanje budućeg čoveka i generala Mladića. Ipak, ne bi trebalo razmišljati jednostrano. Koliko je poznato, kao mlad čovek i oficir, Mladić nije ispoljavao osobine koje bi ga značajnije odvajale od drugih u sličnim uslovima života. Da nije bilo tragičnih događanja, Mladić bi, izvesno, imao uspešnu vojničku karijeru, pri čemu ne bi dobio priliku da ispolji sve svoje karakterne osobine i da doživi tako tragičnu transformaciju ličnosti. On bi se, kao i mnogi drugi, kretao u granicama očekivanog i predvidivog, u miljeu koji mu je poznat i na dužnostima za koje se pripremao.
Ali, svako je kovač svoje sreće, pa sa stanovišta prava, naročito međunarodnog, zbog položaja i komandne odgovornosti, njegova ukupna odgovornost je potpuna i on ne može ni sa kim da je podeli, izuzev sa onima koji su mu, svesno ili nesvesno, pomagali i kojima je on, svesno ili nesvesno, pomagao u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“, kako to kvalifikuje međunarodno ratno i krivično pravo i Haški tribunal.
Nastavlja se