Sa tavana osvojili region

Ideja ovog jedinstvenog časopisa koji upravo obeležava jubilej – izlazak stotog broja – bila je da promoviše kulturu fotografije.

Časopis se prvi put pojavio pod imenom Foto 1996. godine. Iz štampe su izašla tri broja, da bi nakon toga usledila pauza, uslovljena opšte poznatim problemima koji su zadesili zemlju. Ipak, redakcija nije mirovala, tako da se 2001. pojavljuje novi broj, ovoga puta sa promenjenim nazivom Refoto i na latiničnom pismu. Refoto je pronašao svoj put i postao redak regionalni časopis – ono čemu se redakcija potajno nadala.

– Želja nam je bila da pokrenemo školu fotografije koja bi imala, za tadašnje pojmove, mnogo moderniji i praktičniji pristup. Dugo smo planirali prostor, laboratorije i ateljea za snimanje, proučavali planove rada stranih škola i univerziteta, raspored nastavnog gradiva… Na kraju svega, škola nije zaživela iz jednog banalnog razloga, koji je, po ko zna koji put, pokazao moć birokratije – sećaju se osnivači.

Razočarani i iznervirani, rešili su da ideju preinače u drugu vrstu škole za fotografe i tako se rodio projekat časopisa za kulturu fotografije. Dugo je smišljan i kreiran, birani su prilozi i stvarane rubrike. Dizajniran u malom prostoru tavana u Pčinjskoj ulici, u Beogradu, koji je odjednom postao najsavremenija DTP radionica, prvo sa jednim Macintosh Power PC računarom sa „kodnim“ imenom Yellow, kome se kasnije priključilo i ondašnje čudo tehnike – Mac G4 po imenu White. Nekoliko „Nikon“ skenera za fotografije i dijapozitive, bilo je zaduženo za digitalizaciju materijala, a na jednom od prvih plotera kod nas, Encad NovaJet, štampani su probni otisci jer su dimenzije časopisa bile (i ostale) veće od A4. Bilo je to vreme Adobe Photoshop 3.0 programa kojim su obrađivane fotografije, Quark Xpress 3.0 korišćen je za prelom, a Illustratorom su crtane skice. Najviše problema, polemika i rasprava po pitanju dizajna bilo je oko logotipa. To je trajalo sve do onog trenutka kada je Slobodan seo, nacrtao tri kruga i dodao tri linije između. Nakon toga sve je išlo malo lakše jer ideja je bilo mnogo, ali sve su nekako zavisile od, tada veoma mladog, Petra Vukadinovića, koji je jedini zaista znao kako da koristi svu tu opremu. Iako nije potpisan u prvim impresumima, jedna stvar sasvim je sigurna: Petra su svi čekali da se vrati iz škole pa da zaista realizuju neku od ideja.

– Nakon završetka preloma i pripreme za štampu, u realizaciju se krenulo veoma ambiciozno, sa izborom papira i kvalitetom štampe kakav je tada jedino mogla da pruži štamparija Zavoda za izradu novčanica, jer je osnovna ideja bila da to bude pravo „enciklopedijsko“ izdanje. I tako je zaživeo Foto, kojem nije bilo suđeno dugo da traje jer su došla neka vremena za koja stari obično kažu: „Bilo – ne ponovilo se“ – pričaju osnivači.

Nakon nekoliko dugih godina, kada su svi već skoro zaboravili časopis, iz redakcije koja nije mirovala stiže obaveštenje da će se na kioscima pojaviti Refoto koji uz određene izmene, nastavlja na mestu gde je Foto stao. Postali su regionalni magazin.

– Po ko zna koji put pokazalo se da fotografija nema granica i da fotografi pripadaju jednoj neoficijelnoj, apolitičnoj i internacionalnoj organizaciji koja, kao prvi član nepisanog statuta, ima samo dve reči: dobra fotografija – kažu osnivači.

I misija se nastavila, Refoto se pojavljivao redovno, svaka dva meseca, sve do broja 45, kada su svi shvatili da je količina informacija tolika da jednostavno ne mogu da stanu u dvomesečni broj, jer informacije više ne stižu samo „u lokalu“. U međuvremenu su postali kultni magazin – svoje fanove imaju u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a izložbe su imali od Beograda do Rovinja.