Bojim se da je Vojvodina, kad je reč o vodi u jako teškom stanju, a da većina Vojvođana toga uopšte nije svesna – kaže za Danas dr Žarko Milošev, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, na predmetu melioracije i geodezija, još od 1965. godine. Istorijatom vodoprivrede i vodama Vojvodine bavi se i danas.
Koliko traje istorija vojvođanskih kanala?
– Postoje zapisi da su prvi kanali građeni u Sremu za vreme rimskog cara Proba u trećem veku naše ere. Ostala je legenda da su legionari ubili cara zato što su morali da kopaju kanale kroz nepristupačne močvare, u teškim uslovima.
U kontinuitetu, kanali počinju da se grade početkom XVIII veka, tačnije od 1718. godine. Tada počinje uređenje Begeja i Tamiša koji su plavili više od polovine Banata. Početak gradnje plovnog kanala Begeja pada u to vreme, ali stvarni oblik kanal je dobio početkom narednog, to jest XIX veka. U Bačkoj, to je bio i najveći poduhvat, izgradnja Velikog bačkog kanala pada pri kraju XVIII i početkom XIX veka, od Bačkog Monoštora na Dunavu do Bačkog Gradišta na Tisi. Autor je Jožef Kiš, Mađar, rođen u Budimu 1748, a umro u Somboru 1813. godine, vojni inženjerac, izuzetno kvalifikovan čovek. Posebnu pažnju zaslužuje karta – plan iz 1792. za izgradnju projekta plovnog kanala Dunav-Tisa braće Kiš (Jožefa i Gabora). Na njoj je prvi put verodostojno prikazana hidrografija Bačke sa lokacijom naselja i prvi put su označene morfološke jedinice Bačke.

Novi Sad nedovoljno zaštićen od poplava

Odbrambena linija od poplava za glavni grad Vojvodine, Novi Sad nije urađena kako valja ni do nivoa neophodne zaštite grada. Od porušenih stubova za tunel gde je išao gvozdeni most, pa sve do ušća u kanal, kej i staza za šetnju nemaju dovoljnu visinu kao što imaju nasipi uzvodno, prema štrandu. Tu nedostaje 1,2 m da bi se nasip mogao smatrati bezbednim za grad. A vodoprivreda već petnaest godina kod gradskih vlasti svake godine urgira da se taj problem reši. Takođe, od ušća kanala DTD pa do visoke obale, do lesne terase, dakle do brodske prevodnice nije podignut nasip na kanalu na visinu na koju treba da bude podignut. I to se neprestano odlaže već petnaest godina. Kažu da je pre nekoliko dana dat nalog da se radi projekat, a kad će radovi početi, ne zna se. Ne treba zaboraviti da je aprila 2006. godine bila kritična situacija za grad, koja je srećom brzo prošla. Da je sve duže potrajalo i da se povodanj protegao na više desetina dana, pitanje je šta bi nas sve snašlo. To je bila opomena, jer je sasvim sigurno, da bi ceo grad bio ugrožen. 1965. godine, koja je bila najkritičnija, grad se branio 128 dana. Iako Vode Vojvodine stalno insistiraju na rekonstrukciji keja i nasipa, vlast ostaje gluva, zapravo kocka se građanima Novog Sada i njihovom bezbednošću.

Volite da kažete da nema u Evropi zemlje koja ima takvu hidrografsku kartu kao što ima Vojvodina. Šta to znači?

Hidroelektrana kod Novog Sada

– Loše su nam perspektive, a naročito po pitanju snabdevanja vodom. Dunav je velika i moćna reka, glavni je kolektor i regulator i površinskih i podzemnih voda na području Vojvodine. Sada se nivo malih voda spušta sve niže i niže. To znači da nas čekaju veliki problemi u snabdevanju vodom. Podzemlje je već jako osiromašeno i nećemo moći da iz njega crpimo vodu. Mora se znati da je Veliki bački kanal tokom svoje istorije četiri puta menjao svoj vodozahvat vode. Nekada su se male vode javljale 20 do 150 dana godišnje, a danas su one realnost i do 300 dana u godini. Za to mi nismo spremni, niti razvijamo svest kod ljudi da shvataju potrebu ulaganja u objekte vodoprivrede. Kad Dunav dođe ispod 220 cm kod Bezdana, nema gravitacije, nema ni dovoljno vode u kanalu. Da bi Vojvodina navodnjavala samo sto hiljada hektara, što je mala površina, treba joj oko 100 m3/s. Kakve bi to trebalo da budu crpne stanice? Jedino i pravo rešenje, o kome pričam uzalud već deset godina, je izgradnja hidroelektrane kod Novog Sada sa akumulacijom. Tehnički je to moguće. Samo inoviram ideju koja je pokrenuta još 1980. god. Tada je Vojvođanski SIZ za vodoprivredu finansirao izradu generalnog projekta za izgradnju hidroelektrane koji je Energoprojekt i izradio. Po nekim globalnim okvirima Dunavske konvencije, na Dunavu je planirano četrdesetak hidroelektrana. Samo nekoliko nije izgrađeno, a jedna od njih je pored Novog Sada. Nesreća je što ovo iniciram već deset godina, a niko ne shvata da bi se ovim projektom, osim snabdevanja električnom energijom, rešilo i pitanje generalnog snabdevanja vodom većeg dela Vojvodine.

– Velike reke Dunav, Tisa i Sava koje protiču kroz Vojvodinu ili čine njene granice, kao i njena izrazito kontinentalna klima, sa čestim pojavama ekstremnih padavina, čine Vojvodinu izrazito vodoprivrednim, a iz toga proizlazi i poljoprivrednim područjem. Vojvodina je najveće hidročvorište u Evropi. Dunav po veličini spada u velike svetske reke, a Tisa i Sava u velike evropske reke. Moramo da dodamo da se i Drava uliva u Dunav na granici Vojvodine. Sve to, svaki vodoprivredni objekat i prirodna svojstva su zabeleženi na hidrografskim kartama Vojvodine. I Holanđani su bili puni divljenja za ono što su Vojvođani uradili.

Podzemne vode

Pregrađivanjem Dunava na Đerdapu podignut je nivo kako reke tako i podzemnih voda. Ljudi iz Knićanina (blizu ušća Tise u Dunav) se žale da im pod pritiskom podzemnih voda pucaju kuće. Šta se tu zapravo događa?

– Projektom zaštite priobalja izvršena je rekonstrukcija nasipa. Pored nasipa postoji prva drenažna linija, kopani kanal sa samoizlivnim bunarima koji rasterećuju pritisak Dunava. Pošto je nivo Dunava viši od samoizlivnih bunara, voda izlazi i otiče do crpne stanice. Ta samoizlivna voda bi trebalo, po mom mišljenju, da se cevima sprovede do fabrike za preradu vode, jer je reč o filtriranoj vodi Dunava, istoj onoj koju obrađenu piju stanovnici Novog Sada. Tako bismo dobili dobru pijaću vodu i rešili problem stanovnika jednog dela Vojvodine, sigurno za ceo južni i deo srednjeg Banata. Razlog pucanja kuća u Knićaninu, a i u drugim mestima Vojvodine, je sve češća pojava plavljenja naselja pretežno izazvana porastom podzemnih voda (ovo sam objasnio u svom radu „Zašto Vojvodina pliva?“, 2000. g)

Postoji mišljenje da je istorija moderne Vojvodine zapravo istorija izgradnje njenih hidrotehničkih objekata?
– Početkom XVIII veka, 35-40 odsto Vojvodine je bilo pod baruštinama i močvarama, neprohodno i neuslovno za život, sa rojevima komaraca. Trebalo je kultivisati Vojvodinu u plodnu zemlju, što je tražilo mnogo ljudskog rada, pa se živelo kratko i teško. Gustina naseljenosti je bila 2-3 stanovnika po kvadratnom kilometru, što je ukupno svega pedesetak hiljada ljudi. Sa izgradnjom hidrotehničkih objekata, koja traje bezmalo tri veka, Vojvodina se transformisala u područje udobno za život ljudi.
Iz decenije u deceniju izgrađivani su nasipi, kanali, ustave, prevodnice, crpne stanice i tako se promenio izgled Vojvodine. Danas imamo svega 0,8 odsto površine Vojvodine pod barama i močvarama. Vojvodina ima 1.300 km odbrambenih nasipa, koji brane oko 60 odsto površine Vojvodine, odnosno oko 13.000 km2. Brani se oko 260 naselja, oko 1.300.000 stanovnika, oko 4.000 km puteva, 54 kilometra pruge i veliki broj industrijskih objekata. Sa izgradnjom nasipa javlja se problem unutrašnjih voda, jer voda koja padne u vidu kiše i snega više ne može da se sliva direktno u reke. Stoga su građeni sistemi odvodne kanalske mreže. Danas imamo oko 20.000 km odvodne kanalske mreže, što je ravno polovini obima naše planete na polutaru. U okviru te kanalske mreže je i sistem kanala DTD koji ima 660 km plovnih kanala. Zajedno sa rekama, Vojvodina ima oko 1.300 km plovnih puteva, koji se praktično i ne koriste.
Do kog perioda je razvoj vodoprivrednih objekata u Vojvodini išao uzlaznom linijom?
– Sve do ukidanja autonomije Vojvodine, odnosno ukidanja SIZ-a za vodoprivredu u Vojvodini i preuzimanja sredstava za vodoprivredu Vojvodine u centralnu kasu, odnosno u Srbija vode. Tu počinje sunovrat vojvođanske vodoprivrede, životarenje i urušavanje sistema koje su gradile generacije u proteklih trista godina.
Da li poplave kakve smo imali pre dve godine vezujete za tu činjenicu?
– Delimično da, ali poplave u istočnom Banatu je bilo teško predvideti, mada ostaje činjenica da se za takvu mogućnost nismo spremali. Danas gradimo nasip duž čitave granice prema Rumuniji i to bi trebalo da bude efikasna zaštita.
Na osnovu iznetih pokazatelja jasno se uočava značaj vodoprivrede za Vojvodinu. Danas se nijedna ljudska delatnost ne može zamisliti bez vode.
Šta je trebalo da bude urađeno od početka devedesetih do danas, a nije urađeno?
– U hidrotehničkim melioracijama nema kraja. Svaki stepen razvoja društva postavlja sve strože kriterije odnosa prema vodi. Mi zaostajemo, nažalost, sve više i više. Primera radi, odvodni sistem u žabaljsko-čuruškom ritu imao je najveću crpnu stanicu u XIX veku, koja je imala kapacitet od 2,53 m3/s, što je bio neviđen uspeh za vreme u kome je nastala (danas je ta stanica muzejski eksponat). Ona je bila u funkciji do sedamdesetih godina prošlog veka, dakle više od sedamdeset godina je radila. Sećam se da je moj otac u rit išao sa tri konja, jer se jedino tako mogla orati čak i prevlažena zemlja. Na današnjem tehnološkom nivou, kad u njivu treba da uđete sa teškom mehanizacijom, zemlja mora biti dobro oceđena i prosušena da bi se mogla orati. Dakle, ovo vreme traži drugačije uslove obrade. Naš velikan vodoprivrede Nikola Mirkov je još odavno rekao da nema kraja hidrotehničkim melioracijama i da se samo stalnim razvijanjem hidrotehničkih objekata može upravljati vodama.
Svaki objekat traži redovno održavanje da bi bio u funkciji, i kanal, i nasip… jer inače vremenom gubi svoju funkciju. Vodoprivredne organizacije znaju to jako dobro i one svake godine imaju plan za održavanje svih vodoprivrednih objekata. Činjenica je da prema tim programima nije postupano. Iz budžeta Srbije Vodoprivreda Vojvodine već sedamnaest godina dobija svega 20-30 odsto sredstava neophodnih za normalno održavanje vodoprivrednih objekata. Nije nimalo čudno da se vodoprivredni sistemi postepeno urušavaju. Sve to već predugo traje.
Gde se ubiraju sredstva za vodoprivredu?
– Nažalost, najveći deo sredstava Srbija vode dobija baš iz Vojvodine, ali ih ne ulaže dovoljno u Vojvodini. Normalno je da je posledica ovakve, gotovo dve decenije stare nebrige smanjivanje funkcionalnosti nasipa i kanala. U kanalima dolazi do taloženja mulja, umanjivanja poprečnih preseka i dr. To je jedan od uzroka poplava, jer kanali ne mogu više da prime projektovane količine voda. Isto tako, crpne stanice nisu redovno remontovane, a da ne govorim o tome koliko je vodoprivredni sistem istrpeo za vreme nestašica struje. To što se nije videlo u prvi mah, i te kako se vidi danas. Pored redovnog održavanja, potrebno je, radi poboljšanja funkcionalnosti sistema, raditi i rekonstrukcije hidrotehničkih objekata, što znači proširivanje njihovih kapaciteta i funkcija. Međutim, veći deo mehanizacije vodoprivrednih preduzeća (rovokopači, bageri, dizalice) datira od pre 20-30 godina, a i to se ne održava na adekvatan način. Dodatne investicije koje su postojale dok je zemlja živela jednim normalnim životom, danas gotovo da i ne postoje.
Imamo li mi stručnjake koji su u stanju da sve to predoče javnosti?
– Kako da ne! Njihov glas se, nažalost, ni danas ne sluša.
Zašto je to tako?