Sablast vile "Mir"

Posle smrti Tita, ktitora tih objekata, došlo je do promene zvaničnog naziva „Memorijalni centar J. B. Tito”, u današnji megalomanski i nelogičan naziv Muzej Jugoslavije.

U tom ogromnom kompleksu na dedinjskom brdu stručnjaci i vodiči su tokom devedesetih godina dočekivali mase posetilaca sve dok jedne noći ceo kompleks nije zauzela porodica Milošević – Marković. Istovremeno su tada otpušteni svi stručnjaci: istoričari, arheolozi, etnolozi, istoričari umetnosti, konzervatori. Tako je počelo sistematsko degradiranje ustanove.

Sa useljenjem vladarske porodice u sjajni mermerni Spomen-muzej, stiglo je i teško i lako naoružanje, pa su odjednom taj trezor sa antičkim i preantičkim eksponatima pretvorili u veliki arsenal oružja sa oklopnim vozilima, mitraljezima puškama, pištoljima.

Suvišno je pitati i tražiti odgovor o sudbini nebrojenih neprocenjivih dela.

Nasuprot Spomen-muzeju je drugi kompleks sa 13 povezanih paviljona koji su se sukcesivno spuštali nizbrdicom. Taj Stari muzej, nekad prepun umetničkih dela, i danas se tako zove ali je sveden na svega šest reduciranih osiromašenih segmenata. Urušavanje je počelo sa velikim militarističkim ambicijama da se zagospodari svim i svačim.

Sudbina rušenja je već ranije zadesila biblioteku, uglednu veliku zgradu sa impresivnom etnografskom kolekcijom čija galerija zaprema ceo sprat sa primerima živopisnog folklora iz svih zemalja Južne Amerike. Iz te biblioteke je odnet i Crnoj Gori tajno predat originalni rukopis NJegoševog „Gorskog vijenca” koji je kralj Aleksandar na volšeban način dobio, otkupio, od Beča 1925. godine.

Pomenuti Spomen-muzej urađen u belom mermeru, koji je zaposela svemoćna porodica Milošević–Marković izolovan je visokim zidom koji je preimenovan u vilu „Mir“ . Tu su, videli smo, bila mnoga velika i mala dela, uz preklasične, originalne grčke primerke iz VII veka pre nove ere, stajao je i mozaik, monumentalna kompozicija iz starog Rima – dar predsedniku Titu od predsednika Srbije Draže Markovića. (Prihvatio sam konsekvence što sam pisao u štampi da se taj monumentalni mozaik neprocenjive vrednosti vrati u Gamzigrad odakle je voljom moćnika delociran. O tome ali i o nekim drugim problemima pisao sam u štampi i imao nemale peripetije. Vila Mir je do danas stekla čuveni profanisani status za doček i gošćenje domaćih i stranih političara.)

O ugroženoj baštini pitao sam javno, u otvorenom pismu Miri Marković, tražeći da nam se omogući da tragamo za nestalim, otuđenim muzejskim blagom. Svako ko je obišao muzeje u vreme postojanja Memorijalnog centra mogao se diviti stotinama dela najznačajnijih umetnika, počev od Đure Jakšića, Paje Jovanovića do modernih – Šumanovića, Milunovića, Tartalje i drugih najboljih slikara i vajara iz svih republika tadašnje Jugoslavije. Nestanak umetničkih dela i nestanak stručnjaka, preko noći, slučaj je bez presedana je u civilizovanom svetu…

U otvorenom pismu Miri Marković pitao sam da li dok piše i sedi pored obližnjeg ktitorovog mauzoleja pored inspiracije oseća ukus i zadah nekrofilnog ambijenta: „Ne treba, gospođo, podsećati na to šta u civilizaciji znači muzej, sedište muza, duhovna svetinja, inspiracija velikana… Uz to, nekada smo govorili: oteto je prokleto. Vi ste odabrali, oteli ambijent sa ukusom i zadahom nekrofilnog, što je karakteristika perverznih agresivnih arivista koji su se odavno napali na čarobno dedinjsko brdo” (Otvoreno pismo Miri Marković, Danas, od 15. septembra 1999).

Pitamo se dalje o našoj sramoti i o tome da li ta famozna reč „posedovanje” dolazi od italijanske reči sedere – sedeti, posjede – sedeti na nečem – posedovati prisvojiti širinom svoje zadnjice. Veličina, količina, upravno je srazmerna pulsiji lakomosti. Konkretno, da li se lakome osobe iz politike i biznisa brzo inspirišu, povezuju s tim miljeom širenjem i instinktivnim približavanjem sedala, bližim uspešnim dupetima. Sve u svemu, opet je na delu haos infantilnih analnih instinkata.

Naravno, svojstveno nam je da čekamo ili da se pohvalimo sramotnom činjenicom da ni do danas o ovim muzejima, njihovim basnoslovnim delima, nemamo publikacija ni običnih istraživačkih i katalogiziranih artefakata. Ko se seća izložbe kada je ad hoc prikazano 500 fotografija o nestalim, otuđenim delima koja su i istaknuta posle oslobađanja muzeja od okupatora. Otišli su iz urušenog kampusa, mada ne iz vile „Mir“ gde su narodni zlosrećnici opet zaseli, da opet, kao naslednici, ponovo zaposednu taj bivši muzejski trezor i dalje odvojen visokim veštačkim zidom, da funkcioniše kao zabranjeni grad, kao večni simbol vile „Mir“ sa mediokritetskim profanisanim statusom za doček i gošćenje domaćih i stranih političara.

Sablasno deluje ovih dana to što se u bivšem muzeju zadovoljno šepure predsednik Srbije Aleksandar Vučić i visoki evropski političari koji su, svaki na svoj način, doprineli urušavanju naše kulturne baštine. Sablasno je, sramotno je, stajati, sunčati se pred muzejom koji je davno obezimenjen i koji i dalje, i danas, slovi kao vila „Mir“. Još ćemo videti da li će se gazdarica Mira, ktitorka galerije oklopnih i mitraljeskih eksponata, vratiti u vilu „Mir“ po svoje fantazmatične kreacije koje nas i sada zadivljuju.

Autor je istoričar umetnosti